НИСМО ДАЛИ ДА НАМ ОТМУ "УТВУ"! Љубомир Живковић (80), из Звечана и колега Добросав Милојевић последњи полетели са Слатине 17. јуна 1999.

ЗА пилотирање је основно савладати страх. Пребродити сваку стрепњу. Иако се летење може научити, мислим да се пилоти рађају - овим речима Љубомир Љубо Живковић (80), некадашњи пилот, сада пензионер из Звечана, који за себе воли да каже - несмењени председник Ваздухопловног савеза Косова и Метохије, говори о својој највећој љубави - летењу.

Љубомир Љубо Живковић / Фото Д. Зечевић

У небо се винуо са непуних осамнаест година, када је после вишемесечне обуке први пут самостално полетео на аеродрому Слатина код Приштине. Судбина је хтела, појашњава, и да његов последњи лет буде управо са тог аеродрома. Он и његов колега Добросав Милојевић из Куршумлије, последњи су српски пилоти који су полетели са приштинског аеродрома, јуна 1999. године.

- Пошто сам од 1991. године био председник Ваздухопловног савеза Косова и Метохије, и тог 17. јуна Добросав, који ми је био десна рука, и ја, били смо у нашој канцеларији у Приштини. Како је војска почела да се повлачи, и тог јутра је врвело од војних возила, сетио сам се наше "утве 75", која је са цивилног аеродрома на Батлави код Подујева била довезена до Слатине на сервис. Пошто су "мигови" већ одлетели, кренули смо да видимо шта је са нашим авионом - присећа се Љубо, док седимо у једном од ресторана у Звечану.

ПОКАЗУЈЕ нам бројне текстове, између осталих и у нашем листу, о себи и том подвигу. До Слатине су, додаје, отишли војним камионом, а "утва" је била у једном од хангара.

- Гледамо около кратере од НАТО бомби, гађали су и помоћне просторије, али главну писту нису, јер су знали да ће је они користити. Наш авион загледамо са свих страна, знамо да горива има свега пола резервоара. Питамо се можемо ли и смемо ли полетети. Али, исто тако знамо да ће га, уколико остане, "анђели" отети - прича динамично наш саговорник као да се управо дешавају дилеме са којима су били суочени он и његов колега јуна 1999. на Слатини.

У нади да акумулатор није празан, каже, ушли су у авион и прекрстили се. После неколико секунди мотор је забрујао и винули су се према одредишту. Љубо и Добро су се договорили да авион пребаце у Лесковац, јер је најближи ваздушном линијом.

- Руке ми и сада дрхте када се сетим тога. Али не од страха, већ од неког узбуђења. Памтим како нам је један наш војник када је угледао да полећемо, показао рукама да нисмо нормални - казује Љубомир Живковић.

Фото приватна архива

ГЛЕДАЛИ су, прича даље, он и његов колега у тишини Приштину која је остајала за њима, затим колоне "милосрдних анђела", војника Кфора, који су долазили из правца Скопља...

- Вратићемо се ми - зачуо је речи свог колеге Добросава, али и свој тежак и болан одговор:

- Тешко. Ови када заузму, никада не враћају. Можда некада силом!

Смењивали су се, објашњава потом, тих двадесетак минута лета међу њима - и туга и нада и радост. Ипак су, каже, свој авион успели да сачувају, а Љубомир сада жали што њихово ваздухопловно друштво од тада не функционише. Барем за цивилне летове, јер је сигуран да има много младих који би се обучавали за летење.

ОБУКА КОД РАТНОГ ПИЛОТА

- ПРВИ наставник летења био ми је ратни пилот Влада Чорић. Он је посматрао моју почетну обуку и рекао ми да ћу бити под његовом контролом - каже Љубо.

После почетне обуке на Слатини, пилотирање је током студија права у Крагујевцу наставио у Краљеву, и Вршцу.

Фото приватна архива

ЉУБАВ ПРЕМА ЛЕТЕЊУ ПРЕНЕО НА СИНА

ЉУБОМИР објашњава да се читавог живота, до ратних дејстава на Косову, аматерски бавио летењем. Та љубав га је, признаје, коштала у почетку и новца и времена, али у шали додаје да "љубав нема цену"...

- Пошто је својевремено, још од 1936. године, постојао аеро-клуб у јужном делу Митровице, гледао сам преко Ибра како слећу авиони - прича Љубо.

Страст према летењу је пренео на сина Бојана (48), који одлази у Краљево на обуке, односно летење. И то углавном у друштву сина, који је трећа генерација ове породице - заљубљеника у "птице са крилима".

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДАНАС СЛАВИМО ПРЕПОДОБНОГ ПРОКОПИЈА ДЕКАПОЛИТА: Ако вас обузимају сумња и несигурност изговорите следећу молитву

12. 03. 2026. у 06:39

Друштво

0 0

ПРЕСУДА

11. 03. 2026. у 22:49

Друштво

0 0

Ова ИМЕНА црква НЕ ПРИЗНАЈЕ: "Опоменуо бих родитеље..."

11. 03. 2026. у 20:35

Фељтон

0 1

ПОРОДИЧНИ ДОМ ПЕТРОВИЋА ЧЕТНИЧКИ ПРИХВАТНИ ЦЕНТАР: Надежда Петровић је одржавала и везе са Аписовом организацијом "Црна рука"

11. 03. 2026. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације