СМРТ ПАТРИЈАРХА - МУДРИ ПАСТИР У ВУЧЈЕ ВРЕМЕ: Отишао је тихи човек Јеванђеља

ПАТРИЈАРХ српски Иринеј (90) упокојио се јуче ујутру тачно у 7 часова и седам минута у војној ковид-болници "Карабурма".

Фото: П. Милошевић

Поглавар Српске православне цркве, после вишенедељне борбе, подлегао је последицама заразе вирусом корона. Његово стање је било веома тешко од четвртка ујутру, када је појачана хронична срчана слабост, а напори српских и руских лекара нажалост нису дали резултат.

Вест о смрти патријарха Иринеја потврђена је јуче рано ујутру.

- Вечан му спомен и царство небеско - наведено је уз вест о упокојењу.

Патријарх је последњи дан провео у изузетно тешком стању, које се великом брзином погоршавало. Последњи напор лекари су учинили касно увече прикључењем на вештачку вентилацију. Борба за живот Његове светости трајала је током целе ноћи, да би у зору заувек склопио своје монашке очи.

На прву вест од одласку српског првојерарха огласила су се звона са свих храмова СПЦ у Србији, Црној Гори, Републици Српској. По древном обичају оглашавала су се на сваких 15 минута пре пуног часа, подсећајући да је престало да куца срце духовног пастира српског народа.

честите сеоске породице - оца Здравка и мајке Милијане. У родном месту завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. Потом је уписао и завршио Богословију у Призрену, где се среће са Гојком Стојчевићем, потоњим владиком рашко-призренским и патријархом српским Павлом.

По повратку из војске убрзо бива постављен за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност октобра месеца 1959. у манастиру Раковица, од стране патријарха Германа, прима монашки чин. Млади Мирослав постаје - Иринеј. Постдипломске студије завршио је у Атини, а од 1969. обављао је дужност управника монашке школе у Манастиру Острог. Убрзо се враћа у Призрен, где је као ректор водио Призренску богословију.

Владика постаје 1974. године, када га Свети архијерејски сабор бира за викарног епископа моравичког. Сећање на владику Иринеја са посебном топлином чувају верници из Ниша и околине, којима је патријарх био епархијски архијереј пуних 35 година. Са њима је непрекидно био у најтежим тренуцима - током ратних сукоба на Косову и Метохији, када су се кроз овај град смењивали војска и избеглице. Изузетно тежак тренутак у нишкој епизоди упокојеног патријарха догодио се 2001. године, када је изгорела Саборна црква у овом граду. Нишлије га воле и памте као изузетно отвореног и искреног владику, увек насмејаног и спремног на топли разговор и договор.

По смрти патријарха Павла, Свети архијерејски сабор га јануара 2010. бира за 45. по реду поглавара Српске православне цркве. Чин устоличења новог архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског извршен је 23. јануара 2010, на Светој архијерејској литургији у београдској Саборној цркви.

Српском црквом упокојени патријарх управљао је мудро, водећи је кроз бројна искушења којима је била изложена током последње деценије. Највећа рана му је, као и његовом претходнику, била судбина Косова и Метохије.

"Косово је наш Јерусалим и никада не смемо да га се одрекнемо. Увек постоји нада да ће се оно што је отето силом некада вратити, али оно што је поклоњено одлази заувек - упозоравао је патријарх Иринеј на значај одбране КиМ у саставу Србије.

Сећајући се свог службовања у Призрену, био је убеђени поборник суживота Срба и Албанаца у покрајини, али и бескомпромисни заговорник масовнијег повратка нашег народа у своје домове. Напоре које је државни врх чинио у распетљавању косовоског чвора последњих година је подржавао, наглашавајући да је за свако решење које не подразумева одрицање од Косова и Метохије.

сећање Патријарси Павле, Иринеј и Герман, Фото В. Н.

Патријарх Иринеј био је изузетно цењен у православној васељени. Запамћен је као највећи путник међу српским првојерарсима. Најчешће је одлазио у пастирске посете епархијама у Босни и Херцеговини, Хрватској и Црној Гори. Боравио је више пута у Русији, Грчкој и Сједињеним Америчким Државама, а посетио је и далеку Индонезију, Васељенску, Јерусалимску и Антиохијску патријаршију, као и Аустралију. Обилазио је вернике у Канади, Италији, Немачкој и Аустрији, Великој Британији...

"Патријарх Иринеј - велики патријарх", рекао је о српском првојерарху римски папа Фрања. Двојица црквених поглавара отворила су ново поглавље у односима СПЦ и Ватикана, а најкрупнији корак направљен је стручним дијалогом посвећеним историјској улози контроверзног хрватског кардинала Алојзија Степинца, успоставивши модел и за све остале тачке спотицања у узајамним односима. Најважнији потез Иринеј је повукао 2014. године када је папи упутио писмо са аргументима против најављене Степинчеве канонизације. За њим је уследила преписка, формирање Мешовите комисије, али и договор да се и друга спорна питања заједнички преиспитају. Патријарх Иринеј био је веома помирљив и према идеји да папа дође у Србију. Није се томе противио, али је указивао и да се још нису стекли сви услови за овај сусрет.

Председник Александар Вучић упутио телеграм саучешћа Синоду СПЦ

Тих и миран, покоран добру српског народа

ДАНАС тугује Србија и цело српство. Упокојио се наш патријарх, тих и миран, добар и мирољубив човек, наш одговорни духовни пастир. Умро је човек какви бисмо сви волели да будемо и онакав како нас наша вера учи да будемо - написао је јуче председник Александaр Вучић у телеграму саучешћа упућеном Светом архијерејском синоду Српске православне цркве.

- Само велики народи могу да дају велике људе. Велики се роде и живе у свом народу, никад виши од њега и у свему покорни његовом добру и напретку. Велики људи не господаре, они служе. Њихов избор није било која страна него цео народ.

Фото В. Н.

Они су стрпљиви на сумње, смирени у напетости и миротворни у свакој подели и разлици. Спори на речи и брзи у доброти. И када их не видимо, знамо да су ту, осећамо снагу њихове припадности своме роду, отаџбини и својој вери - навео је председник Вучић.

Наш српски народ, написао је председник, имао је велике патријархе и људе, а патријарх Иринеј је био један од њих:

- Онакав каквог је тражило ово време и каквог је желео наш народ. Зато је, ношен поштовањем свога народа, и он бивао сваким даном све већи, све ближи и све милији сваком нашем домаћину, свакој Српкињи и Србину, ма где живели. Патријарх Иринеј је био велики човек српске цркве, православља и нашег српског народа. Наш народ може да буде поносан на таквог духовног пастира, као што је он увек био поносан на свој народ и своју Цркву. Бог да му душу прости и да његовој души рајско насеље.

Под покровитељством поглавара СПЦ, 2013. у Нишу је одржана централна прослава 1700. годишњице Миланског едикта. Овај догађај окупио је сами врх светског православља - Свету литургију заједно су служили патријарх васељенски Вартоломеј, руски Кирил, јерусалимски Теодор, српски Иринеј и четворица архиепископа - грчки, кипарски, албански и пољски.

Попут својих претходника, и патријарх Иринеј је велики труд уложио у радове на завршетку Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Једна од последњих жеља српског патријарха била је да освешта заветну цркву српског народа. За време које је Иринеј провео на трону поглавара СПЦ направљен је огроман помак ка потпуном завршетку монументалне светиње - готово је животописање мозаиком унутрашњости ове јединствене богомоље.

На унутрашњем црквеном плану патријарх Иринеј ће бити запамћен као црквени поглавар који је са светосавским троном наследио и бреме ауторитета који је у народу имао његов претходник Павле. И сам је био истински поштовалац светости свог претходника. Од првих дана по устоличењу показао је велики труд на збијању редова унутар Цркве. То је подразумевало и суочавање са више болних питања, од којих није бежао.

- Ми хришћани прихватамо Јеванђеље као највећу истину и темељ нашег живота. А у њему су радосне Христове речи којима је победио смрт: "Не бојте се, ја победих свет" - поручивао је упокојени патријарх српски Иринеј.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације