СЛИКУ МОРАТЕ "ОСОЛИТИ": Склад и мера сликарског бескраја Луке Берберовића (86), бокељског маестра који неуморно ради

ГРАДИЛИ су га склад и мера, геометрија и логика, закон и поетика, тако је о Медитерану писао Предраг Матвејевић, а тако можемо писати и о сликарству Луке Берберовића, бокељског маестра који свакодневно ради иако је дубоко загазио у девету деценију.

Фото приватна архива

Слика у светлом атељеу породичне куће у Морињу, истичући увек у први план лирску, поетску ноту по којој непогрешиво препознајемо његове пастеле, уља, а сада аквареле.

- Мораш да радиш. Када не знаш шта ћеш, или немаш платно, сликај на папирној кеси, на тигли (цигли), замуљај мало глине и ради - прича, за "Новости", Берберовић (86).

- Нисам могао да сликам бразилијанске ноћи, већ оно што је око мене. То је амбијент који мене инспирише, мада не волим ту реч - инспирише, јер је отрцана. На мојим сликама су море, рибари, наранче, маслине, чемпрес... Слика, као и све има акценте, има топло и хладно и светло и тамно, не иде само једно. Морате мало осолити, то су аналогије. Врло често када сликам волим, као запету да насликам чемпрес. Човек је заокупљен светом око њега - није то његово фактографско поимање, већ и мисаоно, емотивно и филозофско.

Све ово каже Берберовић и једноставније:

- Осећам се лепо док сликам, и волим то да радим, а престајем оног тренутка када више немам шта рећи.

ВЕРУЈЕ да, као и у свему, и у сликарству ваља наћи меру, оставити простор да се слика наставља, домишљава.

- Ни Микеланђелови "Робови" у камену нису завршени - изговара као необориву потврду свог става, мада признаје да је око овога са колегом Батом Правиловићем, такође значајним представником бокељског ликовног круга, имао честе препирке.

- Бато је био врстан сликар и хтео је да увек дође до перфекције, а то нико не може!

Уз штафелаје, боје, четкице, доминантно место у дому Луке Берберовића имају клавир и гитара. Музика је део њега целог живота. Многи још памте његов топли тенор који је испуњавао новске галерије. У једном тренутку признаје да је бирао између музике и сликарства. На коментар да је то видљиво на његовим сликама, од којих неке делују као да су озвучене, кратко одговара:

- Ако са само једне слике чујете музику, она је завршила своју причу.

Фото приватна архива

БЕРБЕРОВИЋ ни у животу ни у стваралаштву није агресиван, не наступа помпезно, али воли да се поштују правила. Тако је од времена када је учио у чувеној херцегновској Уметничкој школи у којој је био и професор, а директори, професори или ђаци били су и најславнији наши сликари који су стекли европску па и светску славу, од Петра Лубарде, Мила Милуновића, Велише Лековића, до Дада Ђурића и Воје Станића. И данас је сигуран да би школа да је потрајала достигла европски ранг.

ПОЕТИКА Лука Берберовић, Фото приватна архива

- То је било време слободе, завршен је рат, и било је много ентузијазма. Атмосфера и тај свет били су специфични, не могу се препричати. Био је то широк и љубак свет. Ти дечаци који су били полугладни и јадно обучени, ти слатки мангупи, ведри и духовити, радили су са песмом и муку претварали у бајку. Био је то свет који је мало ко разумео у то време. Али Дадо (Ђурић) јесте, па и касније, никада није поменуо Академију, али Уметничку школу у Херцег Новом јесте. Он је за мене геније, могао је у сликарству шта је хтео. Наши ђаци су волели и глуму и знали правити невине шкерце (шале). Нарочито Живко Николић - наш Фелини. Говорим о тој школи са носталгијом и још понекад сањам да ради!

МОТИВИ Морињ, уље на платну 1992., Фото приватна архива

Лука Берберовић је с годинама открио све ширине Боке и Медитерана, све висине и дубине сликарства и музике. Показује то и данас, зато његово стваралаштво јесу сва мора света - иста, а опет свако другачије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације