СРПСКА ВОЈСКА ОДЛУЧИЛА ВЕЛИКИ РАТ: Ратни ужас почео у Београду, ту је и спуштена завеса

ВЕЛИКИ или Први светски рат, запамћен је као највећи оружани сукоб у дотадашњој историји човечанства у коме су главну улогу играле велике империјалистичке силе, које су ушле у беспоштедну борбу за нову поделу већ подељеног света, чији су се интереси, чак и у оквиру сопствених савеза, искључивали или оштро сукобљавали.

Српски артиљерци / Фото архива

Наизменични успеси и порази на фронту и стално присуство страха од пораза, присиљавали су их да своје ратне циљеве усклађују са већим или мањим уступцима, у зависности од промена ситуације на ратиштима.

КРАЈЕМ октобра 1918. балканско ратиште налазило се у центру пажње светске арене. Србија и Црна Гора су биле ослобођене, Бугарска окупирана, Турска се предала, Аустроугарска се полако распадала, али је и даље настављала рат. Централне силе спале су на два слова - Немачку и Аустроугарску. Велики делове Европе били су под њиховом окупацијом. Само су на балканском ратишту изгубиле све. Игром судбине управо је ратни пожар почео на Балкану. Аустроугарска је напала Србију у којој је видела највећу опасност за свој опстанак и препреку германским империјалистима за надирање према Блиском истоку. Аустроугарску агресију на Србију, предузету на подстицај Немачке, силе Антанте, Русија, Француска и Велика Британија, доживеле су као напад на њихове интересе, те су се одмах умешале у рат на страни Србије да би заштитиле своје поседе и стечене позиције.

Убрзо је рат обухватио све важније европске државе, а доцније, током наредне четири године, увучене су готово све земље света, руковођене свака својим интересима и амбицијама. Отприлике 20 милиона људи мобилисано је почетком рата 1914, али се та бројка постепено повећавала и на крају достигла 70 милиона. Више од осам милиона људи обукло је војничке униформе у Француској, 13 милиона у Немачкој, девет милиона у Аустроугарској, исто толико у Великој Британији (укључујући колоније), 18 милиона у Русији, шест милиона у Италији, више од четири милиона у САД.

Франш Д'Епере и регент Александар крећу на положај / Фото архива

У 11 часова, 11. дана, 11. месеца 1918. године, звона широм Француске огласила су да се предала и последња непријатељска сила. На Западном фронту оружје је умукнуло. Примирје је потписано у специјалном штабном вагону маршала Фердинанда Фоша, усред шуме близу раскршћа Ретонд код града Компијењ. Два сата доцније, у седишту Врховне команде, у месту Спау, немачки цар Вилхелм II званично је абдицирао и изговорио реченицу која ће у много чему разјаснити пораз германских сила у најужаснијем сукобу који је свет видео до тада:

- Срамота, шачица Срба је одлучила судбину рата!

Док су на Западном фронту 11. новембра војници славили примирје, српски ратници су се још борили са мађарским трупама за Бачку и Барању. Како је први велики ратни ужас почео у Београду, тако је завеса ове катаклизме спуштена у српској престоници. Мађари, покушавајући да сачувају што више територија, проглашавају се неутралном државом, и стижу на преговоре у Београд 7. новембра. Њихова делегација се среће са генералом Д'Епереом, главним командантом балканског ратишта, и пуковником Калафатовићем, начелником оперативног одељења српског Врховног штаба. Сусрет је прошао без руковања. Д'Епере је Мађарима рекао: "У овом рату ви сте били на страни Немаца, стога сносите исту одговорност као и они и зато морате бити кажњени као и они. Не сматрам вас неутралном него побеђеном државом." Уручио им је текст услова примирја од 18 тачака у коме се захтевало да Мађари евакуишу Банат и Бачку северно од линије Марош-Суботица-Баја-Печуј-река Драва.

Догађаји на балканском ратишту 1918, сламања и капитулације немачких савезника, довели су до тога да је Србија остала сама на бојном пољу. Против себе је имала моћну коалицију држава Антанте и њихових савезника чији је број тих месеци стално растао. Пробој Солунског фронта и офанзива 1918. коју је извршила српска армија, "спада у ред најлепших и најуспешнијих примера стратегијског гоњења у историји ратова по дужини трајања, енергији извођења и постигнутим резултатима. То говори о моралној снази српске армије, која је без предаха, прелетела од Доброг поља до Суботице, прешавши преко 800 километара за 60 дана. Гоњење се у појединим моментима косило са основним оперативним начелима и личило на авантуру". Операција српске војске пореметила је равнотежу снага на ратишту у западној Европи на штету Централних сила, присиливши их да моле за мир пре него што је на главним фронтовима пало коначно решење рата.

ФРАНЦУСКИ генерал Жино Гамбета, који је јахао за српским трупама готово преко целог Балкана, није крио своје одушевљење: "Никада људи нису показали више тихе упорности, више тврдоглаве стоичке воље, више истрајне жеље да се победи. Обучени у старе униформе, на којима је блистао само сјај њиховог беспрекорно одржаваног оружја, ишли су по киши, ветру, сунцу или зими, упркос блату и умору, без залиха и пртљага, ударајући својим похабаним чизмама свето тло њихове поново освојене отаџбине, очију упртих у Дунав, ка Београду, где се чинило да више ништа не може да их спречи да до њега стигну."

Победнички ход српске армије / Фото архива

А главни командант балканског ратишта, генерал Франш Д`Епере, 16. октобра у свој дневник записује: "Марш српских трупа кроз бугарске линије делује као чудо. Да би могли понети више муниције, кренули су без намирница: победа ће им их обезбедити. Сваки дан види се по једна нова... За шест дана непрекидне борбе, српска војска је напредовала 60 километара.

Тај марш кроз Србију попримио је карактер епопеје. Аустријске, немачке, мађарске дивизије, падале су једна по једна као куле од карата. Народ се дигао и ишао испред наших трупа узнемирујући освајача. Сећам се једне српске жене чија је нога била одсечена јер је била носила храну свом оцу побуњенику који се скривао у шуми. Направила је себи дрвену ногу, и с пушком у руци марширала је у предводници. Нисам могао да одолим да јој не доделим ратну медаљу."

А само неки месец пре солунског пробоја, водећи савезнички генерали, процењујући снагу Немачке и њених савезника, чак и после великих победа њихових армија на Западном фронту, у лето 1918, предвиђали да ће се рат завршити тек у 1919. години. Немци су се повлачили стопу по стопу и успешно су одржавали свој одбрамбени систем.

Франш Д'Епере ј / Фото архива

СОЛУНСКА офанзива је истовремено показала колико су савезници погрешили када су одбили предлог српске Врховне команде, у јесен 1915. године, која је тражила да се у Србију упути неколико корпуса и да, у садејству са српском војском, нападну Централне силе с леђа. То је признао председник британске владе Лојд Џорџ, у својим мемоарима, објављеним после рата. Он је написао, "да би рат био завршен највероватније још 1916. године да је идеја српских војсковођа, о удару преко Балкана у позадину Централних сила, реализована 1915. Тиме би се уштеделе огромне жртве које су поднете услед продужавања рата".

Тих дана Д`Епере у дневнику бележи: "Принц Александар, у радости својих победа, сања о блиској будућности. Назире тренутак у ком ће се распасти Хабзбуршко царство и у ком ће његов јужнословенски народ тражити своје ослобођење. На челу својих армија, прелази са њима целу Србију и 31. октобра гледа војводу Бојовића како тријумфално улази у Београд, док војвода Степановић ослобађа, уз народне покличе, Црну Гору и Босну... Тако је Бог битака наградио једног принца који никада није умео да очајава и који је знао самом себи да помогне. Вође имају трупе које заслужују. Вредност српске војске говори о вредности принца који јој је командовао."

О политичкој мудрости будућег југословенског краља пише: "Замолио ме је да његове трупе не учествују у окупацији Бугарске. Бугарски злочини окрвавили су Србију. Принц се плашио да ће његови људи спонтано извршити одмазду: није желео да ризикује да између Србије и Бугарске односи постану непоправљиви. Видео је далеко..."

Препоручујемо

Србија

0 0

ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА: Лесковчани положили венце

15. 09. 2020. у 17:07

Србија

6 8

САМ БРИНЕ О ХУМКАМА: Војно гробље у Белој Цркви изгледа пристојно захваљујући ентузијасти Емануелу Веверици

06. 11. 2020. у 08:20

Србија

0 3

СЕЛО БУЉАНЕ САГРАДИЛО СПОМЕНИК СВОЈИМ ЈУНАЦИМА: Захвалност ратницима страдалим од 1912. до 1918. године

02. 11. 2020. у 17:05

Друштво

0 3

ФРАНЦУЗИ И СРБИ ОДАЛИ ПОЧАСТ ИЗГИНУЛИМ ЈУНАЦИМА: Пријатељство два народа негује се већ 102 године

27. 10. 2020. у 16:24

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације