ЕКСПЛОАТИСАЛИ ПРИРОДНА БЛАГА, А НИШТА НИСУ УЛАГАЛИ: Како су властодршци из Загреба економски запостављали српске крајеве

ПРИВРЕДНИ развој српских крајева је био споран у читавом периоду социјалистичке Хрватске. После Другог светског рата, већина српских насеља дочекала је слободу у изузетно лошем стању, била су порушена и спаљена.

Фото архива

Један део тог проблема решен је колонизацијом или исељавањем одмах по завршетку рата. Политика инвестирања у хрватске крајеве, скроз запоставља српске. Као што је већ наведено, због таквог односа група српских министара је поднела оставке на своје функције. Међутим, такву праксу су хрватски руководиоци наставили и после тога, па се на пример 1952. године констатује, да има појаве глади у тим местима. Средства тадашње планске привреде су централизована и то је давало одређене резултате, али усмеравања су ипак зависила од политичких моћника.

По резонима тадашњих хрватских властодржаца, крајеви у којима је живело српско становништво нису имала никакву развојну перспективу. Због таквог приступа нису били захваћени значајним инвестицијама, а развојни јаз између српских и хрватских крајева се увећавао. Не спорећи тешко историјско наслеђе неразвијености, које је затечено у српским крајевима Хрватске, сви подаци говоре о разноврсном географском положају и значајним природним ресурсима које су поседовали ови крајеви. Све то наводи да не може да се прихвати "оправдавајућа" теза о неперспективности српских крајева, чије су намере биле њихово запуштање, односно гашење.

То је време када читава Југославија доживљава снажну деаграризацију. Мноштво становништва се иселило из пољопривредних насеља у индустријске углавном урбане регије. Одлазак и запошљавање у урбаној средини значио је, између осталог, повећање стандарда, што је нарочито изазвало исељавање из руралних средина. Српска насеља, нарочито, у планинским крајевима, каквих је била већина, тиме доживљавају снажну депопулацију. Из сеоских насеља, која су била далеко од градских, а без елементарне инфраструктуре становништво је брже одлазило. Села која су била ближе градовима опстајала јер се у њима формирао слој радника-сељака. Упркос свему што је утицало на исељавање, основни разлог што су српски крајеви остали неразвијени пуних 45 година је политика хрватског руководства.

ВЛАДИМИР Бакарић ће и сам 1960. године признати чињеницу, коју је годинама до тада негирао, подразумева се и српски послушници, те је истакао следеће: "Све наше досадашње тенденције биле су такве да су запуштале неразвијене крајеве. Тако је дјеломично тенденција и данас". Из цитата је видљиво да је преседник хрватске владе признао 15 година после рата да су све развојне тенденције запуштале српске крајеве али тада, на већ уходан начин, обећава да се мора покренути сад и то. Такав однос и неиспуњена обећања производила су политичко незадовољство у српским крајевима.

Владимир Бакарић, Фото архива

Када је Јосип Броз 5. октобра 1967. године обилазио Лику, Кордун и Банију где је обавио разговор с локалним властима чуо је и извештаје о правом стању.

Међу онима који су дочекали Броза био је истакнуто партизанско име са Кордуна генерал др Гојко Николиш.

Због збијеног распореда посете, Николиш није успео тај дан да се обрати Јосипу Брозу и изнесе своја запажања.

Схвативши да је диспропорција између развијених и неразвијених била последица недовољне бриге о српским крајевима, из којих се само узимало, а није улагало, Гојко Николиш се писмом обратио 15. октобра 1967. године Јосипу Брозу Титу и 17. октобра исте године Владимиру Бакарићу.

Јосипу Брозу он, између осталог, истиче: "Осим нове магистрале Карловац - Плитвице и модернизације трансверзале Карловац - Сисак, све остале цесте остале су онакве какве их је саградила Аустрија, с тим што су исте за последњих 20 година после рата експлоатисане до те мере да су данас непроходне осим за тешка возила". Гојко наводи да људи питају: "Из наших крајева су годинама експлоатисане шуме и руде и одатле створена значајна акумулација. Схватам потребу те акумулације. Али зашто од те акумулације нису нам поправљене и реновиране барем цесте које су нам главни предуслов даљњег самосталног развитка?" Даље констатује "Треба наиме имати у виду да од укупне акумулације која је из кордунских извора створена на нивоу федерације и републике није у ова села враћено ништа осим изградње школа и нешто индустрије, која учествује са једва 9% у друштвеном производу. Електрификација, уколико је до данас спроведена, финанцирана је већим делом из самодоприноса и добровољним радом мештана, док су мањи део трошкова покриле комуне, односно фонд за неразвијена подручја. Веома низак ниво производње утицао је да данас имамо пред собом тешке проблеме у просвети, култури и здраству. Неписмених има 30%, стање просвећености је врло ниско. Општа култура је у неким аспектима, чак је и назадовала у упорећењу са предратним стањем; данас више нема читаоница, новине се ретко читају, а још ређе књиге... У здраственом погледу патологија овог краја још увек носи карактеристике заосталог подручја: висока смртност одојчади; порођај ван здраствених установа; недовољна развијеност омладине; одатле висок проценат неспособних за војску; цревне и паразитске болести; авитаминоза код деце и одраслих".

Фото архива

ГОЈКО Николиш затим објашњава о амбуланти изграђеној 22 године после ослобођења у Сјеничаку "Ја сам Вам навео овај случај са секторском амбулантом у устаничком селу Сјеничаку само зато да бих вам илустровао, прво, колика је била небрига шире заједнице (Републике) према устаничким крајевима у време када је шира заједница морала водити такву бригу и дефакто је водила у другим сдучајевима..." Гојко критикује систем расподеле средстава. "Међутим, оно што је, по мом схватању, дубоко неправилно и што директно погађа неразвијене крајеве јесте критеријум по коме републике ову расподелу врше.

НАГРАДА ЗА УСТАШЛУК

ПОСЛЕРАТНИ планови Владе Хрватске форсирали су одређене привредне "приоритете" и у потпуности заобилазили српске крајеве. То није подразумавало обнову старих значајних фабрика, које нису биле лоциране у тим подручјима, него се ради и о подизању нових фабрика. Поред тога предели насељени Србима били су потпуно изузети од електрификације. И голим оком је било видљиво да преовладава политичка а не економска логике. Због тога је дошло до жестоког сукоба између српског министра и Владимира Бакарића. Жугић је тражио да се једна од две војне фабрике изгради у српском месту Кореница. Бакарић на то није пристао, немајући економске аргументе, наводио је политичке разлоге, а то су да су Срби за власт, па да их не треба придобијати, а да Хрвате на тај начин треба придобити.

Тито и Бакарић, Фото архива

Тако је изграђена војна фабрика уместо у Кореници, у Личком Осику. То је позната фабрика "Марко Орешковић". Раде Жигић је тај потез назвао наградом за усташлук. Спор је избио и око приоритета електрификације која је била предвиђена државним плановима. Видевши да све, ипак, одлази мимо српских крајева, Станко Опачић, министар грађевинарства, на своју руку, спроводи електрификацију у Војнићу и Тушиловићу. Због тога је био жестоко нападан и критикован.

Наиме, да би Република могла доделити ова средства комуни, дотична комуна мора осигурати исту количину средстава, комуна која није у стању да партиципира не може добити ништа"... "Из овог непобитно излази да садашњи критеријум расподеле у здравству фаворизује развијене, а прикраћује неразвијене, конзервишући њихову неразвијеност и продубљујући стално трајно разлике између развијених и неразвијених. С обзиром да се степен неразвијености крајева, више или мање, баш поклапа са степеном учешћа у НОР-у, онда су и политичке последице до којих доводи овакав систем расподеле више него очигледне. Слична је ствар и са Фондом за неразвијене крајеве о којима сте имали прилике чути и у разговору у Топуском. И његово се спуштање до неразвијених комуна условљава са партиципирањем тих истих комуна". О узроцима, између осталог, истиче: "Кад је реч о заосталости Лике, Кордуна и Баније, онда не мислим ни мало да потценим историјске узроке, нити чињеницу тешких разарања и губитака у крви за време НОР-а. Али исто тако мислим да нема никаквог смисла данас инсистирати само на тим узроцима, а да се не погледа отворено у очи и другим који су и новијег датума и који леже у послератној политици шире друштвене заједнице према поменутим крајевима...

Генерал Гојко Николиш, Фото архива

У најновијем периоду, после реформе, Кордун, Лика и деломично Банија нашли су се у положају да по трњу привредне реформе, треба да трче босоноги упоредо са онима који су се претходно добро обули. Не могу се отети осећају, да је стрпљивост овог народа, на коју се толико позивало, у ствари изиграна...

Мени такођер изгледа вероватније да шира заједница, у првом реду СР Хрватска није показала довољно разумевања и добре воље да се проблеми Кордуна, Лике и Баније брже решавају". Затим истиче што они траже: "Не траже фабрике. Њихова концепција развитка јесте, чини ми се, данас врло јасно дефинисана, скромна и реална.

Она се своди на тзв. инфраструктуру, цесте и електрификацију".

УЛАГАЊЕ у неразвијене крајеве је др Владимир Бакарић објашњавао методом грејања коцке леда, што је изнео на свечаној седници ЦК СКХ одржаној 30. септембра 1967. године.

Овај чувени начин аналогије са коцком леда др Гојко Николиш критикује, не свиђа му се, што наводи у писму упућеном др Владимиру Бакарићу. Каква је била ситуација у српским регијама најилустративније видимо и из реферата председника општине Вргинмост, који између осталог истиче: "Ослобођење земље дочекали су десетковани и с исцрпљеним становништвом, разореном привредом, попаљеним селима и уништеним сточним фондом.

Тито, Бакарић и Крајачић, Фото архива

Куда год се пролазило кроз српска села наилазило се на згаришта попаљених кућа, на голо, босо и ојађено становништво, без прежне стоке, без пољопривредног оруђа и многих других неопходних средстава за економски опоравак. Послератна обнова у српским селима била је мукотрпна и трајала је, не двије-три године као у другим крајевима него десет до двадесет година по завршетку рата. Посљедње ратне бајте у котару Вргинмост замјењују се кућама од чврстог материјала тек 1970 година".

Заправо десио се апсурд, да је Хрватска била међу најразвијеним републикама, а српске етничке територије у њој међу најнеразвијеним у читавој Југосдавији.

У планским документима између 1951. и 1959. године није било посебног регионалног усмеравања средстава за бржи развој привредно недовољно развијених крајева. У раздобљу од 1959. до 1965. године у склопу недовољно развијеног подручја Југославије, из Хрватске су се нашли следећи котари (срезови): Госпић, Задар, Макарска, Вировитица, Дубровник и Јадрански отоци, те подручје Кордуна, Баније, као и делови котара Сисак и Карловац. Из навода је видљиво да већина српских територија из Хрватске спада у неразвијена подручија (Лика, Кордун, Банија, делови Далмације, Славоније итд. Делови котара Сиска, Карловца, Задра, Вировитице, биле су пре свега српске регије). Од 1966. до 1990. године статус привредно недовољно развијеног краја је имало 13 општина.

То су: Доњи Лапац, Војинић, Двор, Титова Кореница, Грачац, Вргинмост, Костајница, Глина, Бенковац, Обровац, Слуњ, Дрниш и Сињ. Тај статус је од 1971. године добила општина Оточац и Ђаково, а од 1976. и општина Госпић. Општина Книн имала је статус привредно недовољно развијене општине у периоду 1966. до 1975. године, а од 1976. године, тај статус је имала само Буковица. Такође, статус привредно недовољно развијеног краја од 1971. до 1975. године имале су општине Грубишино Поље, Подравска Слатина, Ораховица, Бировитица, Нашице, Доњи Михољац, Гарешница, Дуга Реса с тим да је општина Грубишино Поље стекла тај статус поново од 1981. године. Из приложеног је видљиво да су општине с значајним уделом Срба спадале у ред неразвијених.

Фото архива

ВОЂЕНА је политика која је одржавала неразвијеност у овим крајевима, упркос обавеза наведених и у свим политичким документима. Ово је било утврђено као обавеза чак и Уставом СР Хрватске из 1974. године, али никад није реализовано. Због тога су српске етничке територије имале нижи ниво друштвено-економске развијености од просека Републике Хрватске. У 11 општина у којима су Срби имали апсолутну веђину, на њих је отпадало, у односу на целу Хрватску 12,4% површине, 4,1% становништва по попису из 1981. године. У тим општинама народни доходак је исте године износио 2,2% , а 1989. 2,1% , у односу на целу Хрватску. По обрачуну народног дохотка пер капита (по глави) за 1981. који је израчунао академик Коста Михајловић, просечни народни доходак по становнику у Хрватској 1981. године износио је 114.660 динара или 28,2% изнад југословенског просека.

Доходак Хрвата у Хрватској био је 114.461 динар по становнику, што је било равно републичком просеку. Доходак Срба у Хрватској, износио је 98.906 динара по становнику или 13,7% испод просека Хрватске и просека Хрвата из Хрватске. Срби у Хрватској имали су 1981. године најнижи пер капита доходак међу свим националностима републике. У 1981. године 51,9% Срба у Хрватској, а 31,8% осталог становништва те републике било је сврстано у три најниже доходовне групе... Те исте 1981. године било је 66,8% Срба у Хрватској настањено у општинама у којима је народни доходак по становнику био испод републичког просека. Ови подаци побијају тврдњу да су Срби у Хрватској били привилеговани.

На основу изложених података о природним ресурсима, може се тврдити да није била реч о природно неповољним подручјима и да је наводно у те крајеве било нерентабилно улагати. Руководство Хрватске је само из ових крајева узимало а веома мало улагало, то потврђују економски показатељи. Развој Хрватске се одвијао сходно плановима хрватског руководства, а српско становништво се исељавало у јаче хрватске привредне центре.

Одређена помоћ, давања посебних средстава је била донекле интензивирана последњих десет година постојања Југославије. Пре свега зато што је то постао политички проблем, а руководство Хрватске га више није могло прикривати. Међутим, то је било, увелико касно, јер је већ у том моменту био остварен хрватски план, српски крајеви су били поприлично исељени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације