СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Мир за Србију био скупљи од рата

У ФАНТАЗМАГОРИЧНОЈ кристалној кугли свеколиког света, нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота.

Фото архива

У тамним просторима галаксија, искрсавају повремено покојници као живи и стварни, као и људи који се крећу око нас.

Нису ли ове речи великог српског редитеља Саше Петровића, заправо, историјски рефрен, често потиснут, позив да не заборавимо на велика дела и велике жртве предака.

Наши историографи већ цео један век покушавају да проникну у ратну 1915. и 1916. годину, у историју о голготи и васкрсу Србије, у нешто што се није догодило у историји Европе и света. Једна држава напустила је своју територију, да би се, преко две суседне државе, Албаније и Црне Горе, склонила на територију треће, у Грчку. Са војском, повлачио се и народ - старци, жене, деца. Са очевима-војницима, пошли су и многи дечаци, који ће тек у избеглиштву стасати за пушку...

А шта је све претходило овом митском чину, када се Србија, у јесен 1915. неопорављена од рана задобијених 1914. године, када је сломила три офанзиве војске у плавим униформама, нашла на удару три армије, Аустроугарске, Немачке и Бугарске и остала упућена само на себе и своје знатно проређене трупе?

ИСТОРИЈА Краљ Петар у Нишу за време Првог светског рата

Фото архива

Иако је је њен апел великим савезничким силама, да јој се најхитније упути помоћ од најмање 40.000 војника остао без одјека, српска влада на челу са Николом Пашићем, тачно пре стотину и пет година, 24. септембра 1915, није прихватила предлог Немачке. Понудили су да напусти савезништво са силама Антанте и закључи сепаратни мир, а да за то буде награђена територијом северне Албаније до Јадранског мора, Црном Гором, деловима Срема и Босне и Херцеговине. Одговор на Пашићево одбијање брзо је стигао. Уследио је општи напад на Србију од Оршаве до Вишеграда. Под командом немачког генерала Макензена, на српску војску устремиле су се армије три споменута царства. Офанзиву је најавила таква силовита артиљеријска ватра, коју Европа до тада није видела.

УПРКОС силним жртвама на фронту и у позадини, влада Србије ниједног тренутка, ни када се у позну јесен 1915. године нашла у безизлазној ситуацији, притиснута аустроугарским и немачким снагама са севера и северозапада, и бугарских са истока, није ни помишљала да обустави борбу, да се одрекне својих ратних циљева - стварања велике и јаке југословенске државе у којој би се, пре свега, сви Срби нашли на окупу. Одбила је све понуде Аустроугарске и Немачке о прекиду ратних дејстава...

Понуду за сепаратни мир у име централних сила донео је у Ниш немачки емисар Албин Кучбах. У његовом извештају претпостављенима пише: "У неколико наврата покренуо сам у разговору са Пашићем питање склапања мира. Он је врло радо прихватио измену мисли о томе, али дискусија није прелазила академске оквире..."

Кучбах је из Ниша редовно достављао тајне извештаје не само Берлину, већ и Бечу. О Пашићу пише: "Он би сигурно поздравио једно скоро закључење мира са централним силама, наравно које би било од користи по Србију, али он није знао како да се то оствари. Он се још увек надао да ће силе Антанте победити..." Пашић је тада, како Кучбах казује, био веома забринут и у једном тренутку сам заметнуо разговор о закључењу мира, приметивши притом "да су сви Срби уверени да би Немачка водила друкчију политику него Аустроугарска".

САРАДЊА Никола Пашић и кнез Арсен Карађорђевић у Великом рату, Фото архива

У јесен 1915, када су почеле припреме за четврту велику офанзиву на Србију, када се централним силама придружила и Бугарска, Кучбах је пренео поруку својих налогодаваца да је последњи час да се склопи мир са централним силама.

"Али, мој труд је био узалудан. Пашић се учинио невидљивим. Изузев својих најближих сарадника никога више није пуштао преда се... Једноставно, нисам могао да продрем до њега. Није ми пошло за руком чак ни да установим где се Пашић налази. Ја сам му тада написао једно писмо и доставио му га 24. септембра 1915..."

У овом писму Кучбах је Пашићу указао на катастрофу пред којом је Србија уколико брзим склапањем мира не спречи предстојећи напад, јер не може више да очекује никакву помоћ од Русије, а ни од осталих сила Антанте. "Али, без обзира на то како коцке пале: Македонија је тако и тако изгубљена. Чињеница да Аустрија, уз коју стоји Немачка, не може бити разбијена, искључује могућност да Србија буде обештећена на њен рачун. Али зато постоји могућност да Србија добије албанску територију до Јадранског мора, ако сада заједно са Црном Гором потражи пут споразумевања са централним силама", наводи се на крају овог писма.

Пашић није одговорио. У разговорима са немачким емисаром Пашић је настојао да добије на времену и да добије одговоре на питања која су га занимала, а притом, по свом старом опробаном систему да ништа не одбија, али и да ништа не прихвата и нуди. Упитан, у једном часу, по наводима Васе Казамировића, да ли има истине у гласовима који су се пронели да централне силе нуде Србији Босну и Херцеговину, већи део Срема и под условом да пристане на закључење сепаратног мира, мудри Баја је одговорио:

"... Требало би бити идиот, па такву понуду примити у име Србије. Јер, у случају да у рату победе Аустроугарска и Немачка, оне би, без икаквог снебивања, не само узеле натраг све што су дале, него би уништиле и самосталност Србије. У случају да победе наши савезници, којима је напад на Србију био повод да неспремни уђу у рат, они би страховито казнили Србију за ту издају, и наше националне аспирације биле би бесповратно упропашћене... Мучно је да у самом Берлину и Бечу рачунају на толику глупост код српских државника..."

Митровићев колега Богумил Храбак такође се бавио грчким министром: "Сувише је коинцидентно да је у то време дошло до окупације северне Албаније од стране српске војске. Ако је Штрајт почео да сондира терен са српским дипломатима, можда је српска влада војном шетњом кроз северну Албанију хтела не само да се обезбеди од Италије која је ступила у рат него и да одмах реализује могућност коју јој је била вољна да призна и друга ратујућа страна."

ДОСЛЕДНОСТ Никола Пашић и краљ Александар, Фото архива

Озбиљан посредник за склапање мира био је Карл Диренбергер, који је пре рата дуго живео у Београду. Он је тада био у мисији да убеди Пашића да одустане од намере да купи француске брзометне топове и да се определи за артиљеријско оружје произведено у "Шкоди". Диренбергер је 1915. године провео неко време у Нишу. У његовом извештају Берлину пише: "Положај и расположење у меродавном кругу није се променило... још увек се не може мислити на сепаратни мир са Србијом, без обзира на то колико би он био повољан за вишеструко напаћену земљу."

Да иронија буде већа, замисао српских политичара да се на Балкану створи нова државна творевина - Југославија, није наишла на повољан пријем у Русији, Енглеској и Француској, савезничким земљама Србије. Историчар Драгољуб Живојиновић, чак, тврди да су ове велике силе одбиле да прихвате Нишку декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтела да уважи ову идеју.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације