36 САТИ СУ СЕ БОРИЛИ ПРОТИВ УСТАША: Саво Војновић испричао заборављену причу о петорици војника ЈНА

КАД нас је водник Радован Готовац из Шибеника видео усидрене крај Комиже, на Вису, сузе су му кренуле.

Фото приватна архива

Били смо "отписани", "скинути са хране", како се то у оном несрећном рату шалило међу војском. Ипак, ми смо се пробили десантно јуришним чамцем из напуштене касарне Кулине после 36 сати борбе и стигли као духови. Додуше, осмуђени ватром, са само једним мотором на ДЈЧ и врло, врло уморни - овако гласи крај потпуно заборављене приче о хероизму дела састава Ратне морнарице ЈНА из изгубљене битке за Шибенску луку 1991.

Главни јунак, тада водник а сада виноградар, Саво Војновић, пристао је да, за "Новости", онако војвођански, натенане "оприча" догађај, јер само "Новости" и чита. Једино нам "замера" што смо се сетили баш сада, када је у његовом Бегечу кампања брања парадајза и сакупљања шљива.

На почетку вели:

- Одавно сам заменио Јадран Дунавом и ништа на свету не бих дао за питомину фрушкогорских винограда!

- Ако ћемо да "кратимо причу за новине", то је епизода о 36 сати борбе против усташа петорице војника ЈНА који су се први пут видели и срели у касарни 16. септембра 1991. године, дан пред велики јуриш ЗНГ. Био сам најстарији са 24 године и у касарну сам дошао из Тивта дан раније. Претходно, мој командант Градинац ми је јавио да је заставник Бошко Ш. дезертирао са брода и неко је требало да га замени. "Не могу да ти наредим да идеш мечки на рупу у Шибеник, али...", рекао ми је и - није више ништа требало да каже. Истог тренутка сам се спаковао и кренуо.

ВОЈНИКЕ у морнаричким униформама - Дејана Ж. из Београда, Дејана С. из Јагодине, Небојшу К. из Босанске Градишке и Томића из Батајнице, Саво Војновић је видео први пут практично после састанка неколицине официра ЈНА, Срба, који нису побегли из касарне Кулине. То је било 15. септембра пошто је "окупаторима" у луци ЈНА уручен ултиматум од бивших колега, сада у хрватским униформама, да се предају. Поручник бојног брода Радојко Збиљић, ПББ Миле Ђорић, ПББ Зоран Голубовић, старији водник Душан Божовић, заставник Јован Гајић, водник Радован Готовац, водник Горан Симић, водник Неџад Имамовић, водници Бојан Перовић и Влатко Георгијев нису хтели да чују.

Са мора из Шибенског залива, укрцани на два брода, капетан фрегате Слободан Раичевић, поручник бојног брода Вукмир Бандовић, водник Сталетовић и водник Стјепан Обровац такође нису желели да одступе.

- На дужност сам ступио касно по подне 16. септембра, а напад на касарне у Шибенику је почео 17. ујутро, око 7.15. Дежурни официр на капији је био поручник бојног брода Зоран Голубовић, а ја сам био помоћник.

ТАЧНО у 7.00 чуо се глас преко разгласа: "Часници и дочасници, предајте се! На тисуће часника ЈНА диљем Хрватске је положило своје оружје."

- Чуло се прво "упозорење", а после 15 минута почела је паљба по нашим положајима. Заузимамо ров по договореном плану, а нико од нас не може да верује да се то дешава. Бивше колеге хоће да нас побију - сећа се Војновић.

Пакао Горе бродови у шибенској луци, Фото приватна архива

Уследила је битка. Трајало је неколико сати када је преко радио-везе стигла информација из Војнопоморског сектора да је договорено примирје. Наводно, Хрвати су пристали да обуставе напад под претњом Младићевог Книнског корпуса.

- Када је нешто касније зазвонио телефон у дежурани сидришта где ми је био штаб и када сам чуо глас класића Веселина Даковића: "Ђе си, братски, је л' весело и код вас?", први пут сам се насмејао после три месеца - сећа се Саво.

Даковић је "тешио" класића како је припремио експлозив да дигне у ваздух огромно складиште торпеда у Минерској касарни, тако да их усташе сигурно неће заробити".

- Смејеш се а не знаш чему - описује тренутак саговорник.

КАКО прича даље бивши морнар, испоставило се да Хрвати неколико сати нису пуцали јер су преузимали положаје обалске артиљерије ЈНА која се предала. Тада је погинуо поручник Голубовић. Хрвати су сад отварали артиљеријску ватру са до малопре положаја ЈНА по Кулинама и по јединицама Ратка Младића које су силазиле у град.

- Нас петорица бранили смо северни прилаз касарни. Касно по подне схватио сам да немам комуникацију преко РУП-а са нашима и проценио да је остало људство или изгинуло, или су се повукли морем или преко Ремонтног завода у другу касарну. Ја сам могао само морем и то Десантним чамцем 630, јединим колико-толико исправним - присећа се Војновић.

ХРАБРИ војници укрцали су се на ДЈЧ-630. Уз Саву Војновића, били су ту Београђанин Дејан Ж., Јагодинац Дејан С., Небојша К. из Босанске Градишке и војник Томић из Батајнице. Додуше, Саво никад није пловио бродом на пропулзорски погон, али је "чуо како иде".

ВИНАРИЈА "ВИНОВОЈ"

САВО Војновић од 2004. више не плови ни у Речној флотили. Када га је у 40. "звизнуо" инфаркт, решио је да оде на Фрушку гору и да код Бегеча занови стари виноград. Мало  - помало, уз кћери Јелену и Тијану (које се разумеју и у технологију и у енологију) и уз жену Нину, направио је једну од најбољих малих винарија у Срему - "Виновој".

Саво Војновић данас води нови живот, Фото приватна архива

- Изађи на сајт "Виновој Бегеч", јер ни ја не верујем када видим колико сам успео за ово мало година цивилства - каже нам домаћин.

Главно вино Сави се зове - "пуна једра".

Такође је "чуо" и да му је десни пропулзор на броду неисправан и да може да ради максимално пола сата.

- У заливу то поподне више није било наших бродова, а знао сам да је Шибенски канал препречен челичним мрежама и да не можемо лако да прођемо - наставља. - Пошто је погон био мимо елиса, ипак смо прескочили мрежу, али нас је стигла најпре пушчана паљба, а онда нас је "поклопила" до јуче наша обалска артиљерија. Нико се није плашио, није имао кад, све док нам није експлодирао редуктор на десном пропулзору и када је чамац прекрио дим уз мало ватре.

Понос ДЈЧ био најмодернији десантни чамац деведесетих у Европи, Фото приватна архива

Опет се испоставило да су "отписани" имали среће. Посаде обалске артиљерије су славиле погодак не схватајући да им брод одлази мимо домета. Када су се присетили, нису више могли да гађају јер је ДЈЧ замакао.

- Ноћ је пала око 19 сати. Претходно смо тешком муком покушавали да управљамо једним мотором јер нам је у експлозији страдало кормило. Једноставно, морали смо да бацимо сидро пред свитање јер нисмо били сигурни да ли се само вртимо укруг или идемо ка Вису или можда назад у Шибеник - прича Војновић.

А када је свануло, видели су острво пред собом. Једва су дошли надомак Комиже. Два Дејана су добила задатак да се искрцају у цивилкама на гумењаку и да потраже Команду. Није се знало ни чији је Вис.

- Водник Готовац је стварно плакао када нас је видео. Нису веровали да смо преживели. Моје "отписане" практично нисам видео од ноћи 18. септембра, остали су на острву Вис, а ја сам морао у Тиват на нову дужност првим бродом 19. септембра. Предложен сам за Орден за храброст, али је те 1991. оцењено да сам још млад. Добио сам медаљу за војничке врлине. Добро, макар сам спасао брод вредан два милиона долара - завршава без горчине Саво Војновић, херој из питомог Бегеча.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације