Нова совјетска власт формирала организацију за преврат у тек створеној Краљевини СХС: КП Југославије основана 1918. године у - Москви

ВИДОВДАН 1921. године. Тог дана коначно је усвојен први устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Звона су звонила на свим црквама, благо сунце обасјавало је престоницу нове државе. На све стране музика, песма, народ у свечаном руху преплавио је улице. Из новог двора појављује се аутомобил у коме седи 34-годишњи регент Александар Карађорђевић у официрској, гардијској униформи. Аутомобил лагано вози према Саборној цркви, где ће бити одржано благодарење. Народ одушевљено поздравља свога краља који је тога дана и званично проглашен за династа.

Фото: Новости архива

Капе лете увис, цвеће се баца под точкове "пакарда" у коме седи Карађорђевић, који је, чини се, обновио Душаново царство. Његово лице је озбиљно, и тек понеки осмех сине као отпоздрав на одушевљену љубав свога народа у којој ужива и коју осећа свим својим чулима. Аутомобил из споредне улице скреће према главној. У том часу, један човек истрчава из масе и присутни виде неки предмет како лети према "пакарду" и пада иза аутомобила. Виде се пламен и дим, али због жагора готово да нико није чуо експлозију. Коњаник Краљевске гарде пада тешко рањен. Још нека лица, из пратње и окупљеног народа, укупно девет, бивају нека теже нека лакше рањена. Атентатор покушава да побегне. Младић, по занимању ковач, успева да га дохвати и чврсто га стегне док овај узвикује: "Живела светска револуција! Краљ мора умрети!" Неко га удара у лице. Народ би да га линчује. Створио се велики метеж. Жандари и полицајци стижу и одводе га.

Као да се ништа није догодило, регент је отишао на дефиле војних јединица, одржан на простору између хотела "Балкан" и "Москве". Свечаност поводом проглашења Устава завршена је увече атрактивном бакљадом.

НА САСЛУШАЊУ, атентатор каже да му је име Спасоје Стејић, да је по убеђењу комуниста, да је био учесник Октобарске револуције; да је припадник тајне организације "пелагићеваца", коју су 9. марта 1919. на брду Стражилову основали бољшевици повратници из руске револуције. Признаје да је имао саучесника - Лајоша Чакија; да је налог за ликвидацију будућег краља добио од Владимира Ћопића, техничког секретара Комунистичке партије; да је ишао у Беч где је добио детаљне инструкције о атентату. Стејић још изјављује да му је познато да је одлука о смакнућу Карађорђевића донета у Москви.

Три дана касније полиција хапси Лајоша Чакија, Владимира Ћопића и комунистичке прваке - Филипа Филиповића, Николу Ковачевића, Ђуру Салаја и Ивана Чоловића.

На суђењу, које je било у јануару 1922. године, у великој дворани Првостепеног суда за Београдски округ, а које је београдска штампа назвала "Видовдански процес", атентатор, по савету адвоката Драгише Васића и Трише Кацлеровића, мења исказ и пориче атентат, бранећи се да је бачена бомба заправо била протест против режима, а никако покушај убиства, "акт једног комунистичког идеалисте", и да није имао саучеснике.

Спасоје Стејић Баћо рођен је у Ади, код Новог Кнежевца, 1904. године. После покушаја атентата, на "Видовданском процесу" осуђен је на смрт. Проглашен је кривим и за девет покушаја убиства, јер је деветоро људи повређено његовом бомбом. Казна му је преиначена у 20 година затвора. Након више од 19 година робије, постаје учесник чувеног бега робијаша комуниста из Сремскомитровачког затвора 1941. године. По изласку на слободу, постаје партизански борац. Погинуо је на Сутјесци 1943. Његов сарадник Чаки Лајош је осуђен на 20 година затвора у оковима због саучесништва. Казну је издржавао најпре у Сремској Митровици, где је пуних седам година провео окован у самици. Умро је у затвору у Лепоглави. Оптужени комунистички прваци - Ћопић, Филиповић, Ковачевић, Салај, Чоловић - осуђени су на по две године робије. Њихова директна умешаност није доказана, али оптужница их је теретила као подстрекаче за насилни преврат.

Фото: Новости архива

ТАЈНА организација, названа по Васи Пелагићу, чувеном српском револуционару из 19. века, деловала је крајње конспиративно и о њеном чланству и раду је сачувано мало докумената. Познато је да је непосредно након оснивања одштампана програмска декларација "Што хоће пелагићевци?", која је јавно читана на радничким зборовима. Тражили су да се униште одељене државе и да се уместо њих успостави једна југословенска социјалистичка совјетска република, да се аграрно питање реши национализацијом земље, уз организовање земљорадничких комуна под централном управом.

Стварали су илегалне организације комуниста које су наоружавали с циљем да буду борбена језгра будућих црвених одреда. Били су убеђени да је потребна само искра па да букне револуционарни пожар који ће срушити новостворену монархију Срба, Хрвата и Словенаца. Свака од илегалних организација, одмах по оснивању, започињала је прикупљање оружја за пролетерску револуцију. Истовремено се доноси одлука о политичким атентатима који би могли убрзати њено избијање. Идеја о ликвидацији, тада још регента Александра, била је дуго жива међу овим комунистима. О томе се разговарало још у јулу 1919, на једном састанку у Новом Саду. Осим атентата на краља Александра, планирана су убиства водећих политичара оног доба - Николе Пашића, Милорада Драшковића, Светозара Прибићевића...

"Пелагићевци" су заправо проистекли из Југословенске комунистичке групе формиране у пролеће 1918. у Русији, углавном од бивших аустроугарских заробљеника који су пришли бољшевицима. Непосредо по избијању Октобарске револуције, на фронтовима зараћених европских држава избијали су немири, побуне војника, отказивана је послушност официрима. У позадини, радници су организовали антиратне штрајкове. Све то је уверавало Лењина да предстоји светска револуција. Зато он крајем марта 1918. сазива конгрес заробљеника у Москви и од њих организује интернационалне комунистичке групе, које ће пренети револуцију у своје државе. Био је убеђен да се буржоазија новонасталих, версајских држава неће одржати на власти; да је њихово стварање "кратка, пролазна појава", пошто "радничка револуција свуда куца на врата".

Фото: Новости архива

НА ТОМ таласу, у Москви почиње са радом Југословенска комунистичка група са циљем да, када се врате у земљу, буду способни "да изврше револуционарне задатке по узору на бољшевике". У њеном руководству су др Вукашин Марковић, Владимир Ћопић, Драгутин Година, Иван Ференчак, Иван Матузовић, Фрањо Дробни, Лазо Вукичевић, Лазо Манојловић, Никола Груловић, Никола Ковачевић, Јосип Сорић, Драгутин Видњевић и Милан Бркић.

Већ почетком јула те исте године група добија обрисе озбиљне организације. Вукашин Марковић је изабран за председника, а његов заменик постаје Владимир Ћопић, који већ средином августа преузима руковођење. Југословенски комунисти у Москви разрађују концепцију свог деловања по повратку у земљу. Формирају иницијативни Комитет за оснивање комунистичке партије у Југославији у који су ушли: Лазар Вукичевић, Лазар Манојловић, Фрања Дробни, Сава Лазић, Спасоје Стејић, З. Петолд и Никола Груловић, Владимир Ћопић, Никола Ковачевић, Анте Цилига и Лазар Вукичевић.

Од ових људи нова совјетска власт 1918. године формира Комунистичку партију Југославије, снабдева их лажним документима и знатним сумама новца, и шаље у тек створену Краљевину СХС са задатком да одмах почну припреме за револуционарни преврат по рецепту Лењина и Троцког.

Основна стратегија је била да се у новоствореној заједничкој држави паралелно стварају легалне партијске организације и конспиративне ћелије по узору на руске бољшевике, да се шири комунистичка пропаганда у војсци, да дође до револуционарног преузимања власти и успостављања диктатуре пролетаријата.

Нажалост, о овоме се мало зна, јер је апологетска историографија, под притиском култа Јосипа Броза, била искључиво усмерена на период његове доминације у Партији, и од њега стварала револуционарног гиганта.

Тако је податак да прва КП Југославије није формирана ни у Београду 1919, ни у Вуковару 1920, него усред Москве 1918, остао на споредном колосеку историје. Још мање се зна да су је основали бивши аустроугарски резервни подофицири и официри који су на Источном фронту били заробљени или се предали Русима.

Фото: Новости архива

ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

ПОСЛЕДЊЕ што је царска Русија, пре своје пропасти, учинила за Србију у току Првог светског рата, било је формирање Добровољачког корпуса 1916, од неколико десетина хиљада ратних заробљеника, састављеног од Срба, Хрвата и Словенаца, који је требало да помогну српској војсци, десеткованој после албанске голготе, у ослободилачком јуришу 1918. Управо они који су одбили да крену на Солунски фронт, положе заклетву српском краљу и који су се придружили Лењиновим бољшевицима, биће оснивачи Комунистичке партије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације