"ПОНОШ МЕ ЗА ЈЕДНУ НОЋ ПОСЛАО У ПЕНЗИЈУ": Пуковник Спасоје Ђого - некадашњи војни пилот, ратни херој

ДВА пута у својој пилотској каријери пуковник Спасоје Ђого није имао ни најмању дилему. Први пут када је формирана Војска Републике Српске маја 1992. и када су се тражили пилоти из ЈНА да лете за Младићеву војску. Тада се јавио међу првима и управљао је санитетским хеликоптером.

Foto:Privatna arhiva

Други пут дилему није имао 2007. када се добровољно јавио да оде у пензију. Тада је био искусни пуковник одликован због ратних заслуга и у РС и због учешћа у одбрани земље приликом агресије на СРЈ током 1999. када је заповедао у војној бази на Пониквама. Сећа се пуковник како је једно поподне поднео захтев за пензију начелнику Генералштаба Здравку Поношу, а ујутру када је стигао на посао на столу га је чекало решење које је потписао и министар Драган Шутановац.

 - Прво што сам помислио је било колико су ова двојица докони као да су само чекали да добију мој захтев да га одмах потпишу, проследе један другом у истој ноћи и врате ми - смеје се Ђого.

Објашњава да је то било доба у војсци када су се први наши официри враћали са курсева у Британији и из Брисела и када су се официри страних армија одомаћили у нашим командама. Није Спасоје имао стомак за таква времена!

А љубав за авијацију, дечак из Обља крај војног полигона код Калиновика стекао је током једне војне вежбе ЈНА. Слетели су хеликоптери крај његовог села и када су дечурлија дотрчала један од пилота га је узео у крило у намери да се нашали:

 - Како у твом селу учитељ каже: Пет и пет су "дванес" или пет и пет су дванаест - питао га је и одмах добио одговор: "У нашем селу нема учитеља него учитељица, а шест и пет су једанаест! - Ти дете можеш бити и пилот - казао је тад насмејани официр а мали Ђого се вратио те вечери кући решен да буде то што може!

Објашњава затим "небески вук" Спасоје да у две године и два месеца колико је летео у рату ВРС није било ничег лепог да се "види". Бог је зато дао човеку могућност да у сећању потисне ружне ствари и да после свега настави да живи. И њему се то догодило. Опет, неке ствари су остале.

 - Био сам пилот санитетског хеликоптера кога су турски ловци Ф16 оборили крај Хан Пијеска за Српску нову 1994. - прича Ђого причу по којој је "чувен" међу колегама. - Станко Ристић и ја смо били за командама хеликоптера МИ8 на којем је био амблем Црвеног крста размера два метра са два. У њему је било 19 рањеника и медицинска сестра. Возили смо их у Вогошће ка Зворнику и на ВМА оне теже, када нас је Ф16 надлетео, испалио прво ракету а потом осуо из топа по нама. Срећом, видели смо га па смо ушли у маневар, а ракета је на земљи убила жену и тешко ранила дете. Ми смо имали среће, нико није погинуо.

Напад турских пилота са земље је снимио Огњен Радошевић, тада војник ВРС, а потоњи фото-репортер "Новости". Чувени новинар Мирослав Лазански се затекао у Хан Пијеску, написао текст, а "Политика" је објавила слику како Ф16 испаљује противавионску ракету "скајвиндер" на хеликоптер са ознаком Црвеног крста на насловној страни 15. јануара 1994.

 - За наше православне празнике увек се нешто ванредно догађало. У Вогошћи су се тако наши борци опустили за Српску нову годину, окупили на једном месту када их је погодила муслиманска граната. Ми смо добили наређење на Сокоцу да идемо по њих и некако смо се провукли кроз кањон "уста Сарајева".Турци су нас кад смо се враћали чекали над Сокоцем и нисмо смели да слетимо, па смо кренули даље. И њих смо избегли. Мени је остало шокантно што су се тада из НАТО хвалили да су пуцали на Србе и "забранили им лет".

Ратна (не)срећа је хтела да пилот Ђого буде међу првима који су стигли до оборених француских колега из "миража" који су пали на Пале 30. августа 1995. Претходно су бомбардовали српско складиште Јахорински поток. Спасоје је сведок "пред Богом и људима" да се према француским ваздухопловцима понашало у складу са српском војничком чашћу.

 - Пред заробљеним француским пилотима створио се и мој командант, земљак из Калиновика и пријатељ генерала Ратка Младића, доктор Слободан Букарац и ја, а претходно смо Французе тражили код олупине авиона - приповеде пуковник. - Пилоте су управо доводили полицајци РС тако што су обојицу водили испод руке јер су момци били повређени у доскоку. Младић је пришао и поздравио их војнички и почео је разговор. Он им је рекао: "Ја сам генерал Младић, командант ВРС. Како сте?". Стигао је одговор: "Господине генерале, ја сам капетан Шифо. Хоћемо да се према нама поступа по Женевској конвенцији и хуманитарном ратном праву".

Младић је рекао Французима да је то "нормално и да се тако понаша Војска Републику Српске".

 - А како се ви понашате према нашем народу - љутито је упитао генерал?

 - Господине генерале, ми смо у рату - одговорили су пилоти.

 - Откад је Француска у рату са Републиком Српском - било је питање српског команданта на које је Француз дрско одговорио "да не жели више да разговара".

Непријатну ситуацију прекинуо је доктор Братислав Борковац, шеф болнице на Корану, који је управо пристигао и рекао како ће преузети пилоте јер им је неопходна медицинска помоћ. Генерал Младић је наредио да се француски војници збрину најбоље што може и да им се обезбеди ако треба крв или било шта друго.

Ђого каже да не зна да ли је све ово из 1995. што је "фотографски" запамтио било лепо или ружно:

 - Сећам се да су француски пилоти "јуначки" искочили чим су добили ракету. Док сам гледао како падају мом пријатељу доктору Букарцу казао сам: Ајмо по њих, то су пилоти, шта ће Уједињене нације рећи ако нестану.

Ђого је тако постао први официр који се фотографисао над остацима "миража 2000", првог таквог икад обореног у ратовима.

 - Сликао сам се на крилу палог "француза" на коме су још биле неиспаљене ракете - смеје се пуковник Ђого и додаје да је ушао у историју ратовања а да није хтео. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације