ЗА ЛЕКОВЕ ИЗ КРВИ ФАЛЕ ДАВАОЦИ: "Новости" истражују можемо ли да обновимо производњу деривата из плазме

МАЊАК добровољних давалаца крви не утиче само на оперативне програме, који у сезони годишњих одмора и празника, када се не прикупи довољно јединица крви, морају да се мењају и одлажу тзв. хладне операције, него и на - производњу лекова из крви.

FOTO: Arhiva novosti i Ministarstvo zdravlja

Само у Београду, где је и највећи број здравствених установа, па тиме и највише хируршких захвата, недостаје бар 500 давалаца - има их 1.500, а потребно је минимум 2.000.

Недавно је и организација "Доктори против корупције" упутила посмени апел патријарху Порфирију, да уложи ауторитет да се прозводња лекова из хумане плазме, потпуно угашена 2019. године, обнови. Према наводима из писма, из 208.000 јединица крви сакупљених 2022. од добровољих давалаца могло се добити 50 тона плазме. Та количина би омогућила продукцију више од 200 килограма имуноглобулина и неколико пута већу количину албумина.

С обзиром на то да нема више производње из домаће, бесплатне крвне плазме, од страних произвођача се увозе веће количине скупих плазминих деривата непознатог порекла. Међутим, чак и овај увоз је, кажу, недовољан.

Да лекове од крвне плазме не правимо јер немамо довољно хумане плазме, потврдила је за "Новости" др Весна Боснић из Института за трансфузију крви Србије. Разлог је, како каже, што је за једну серију биолошких лекова потребно 1.000 и више литара плазме, која се издваја центрифугирањем јединица крви добијених од добровољних давалаца, али се прикупе значајно мање количине.

FOTO: Arhiva novosti i Ministarstvo zdravlja

- Из плазме се издвајају албумин, концентрат факторa коагулације (8) VIII, интравенски имуноглобулини, хиперимуни гамаглобулини... - објашњава наша саговорница. - Она количина плазме коју добијемо центрифугирањем јединица крви потребна је пацијентима, рецимо, на хирургији, код обилних крварења, у чијој основи је поремећај коагулационог статуса болесника, па се примењује плазма јер су у њој фактори коагулације значајни за заустављање крварења. Или при терапијским изменама плазме, рецимо код пацијената са цирозом јетре или тромботичном тромбоцитопенијском пурпуром.

Докторка Боснић објашњава да се из једне јединице крви дате на класичан начин, дакле од једног даваоца, добије око 200 до 250 милилитара плазме. За једну процедуру терапијске измене плазме, међутим, потребно је од три до шест или седам литара, зависно од телесне масе болесника. При том, терапија често подразумева 10 до 15 измена плазме. Дакле, захтева огромну количину. Понекад је чак потребно ванредно позвати даваоце, ако крви, односно плазме, нема довољно за хитне интервенције, нпр. када је у питању болесник ретке крвне групе.

- Тачно је да су најбогатије оне земље које могу да користе крвну плазму својих грађана за фракционисање, када су даваоци са истог поднебља и изложени истим сојевима инфективних агенаса. Међутим, ми не можемо да правимо лекове од плазме коју немамо на располагању - тврди др Боснић.

Институт је раније производио интравенске имуноглобулине, антитетанус серум, антирабиес серум и хиперимуни анти Д имуноглобулин. На питање да ли смо раније имали више давалаца, па је могло и више да се одвоји за израду серума, др Боснић одговара да се променио модел вакцинисања.

- У програму прикупљања имуне плазме учествовали су стални даваоци, који су долазили на две недеље - каже др Боснић. - За то је било неопходно да приме вакцину против тетануса и против рабијеса, односно беснила. У међувремену, изменио се модел вакцинисања, па се ове вакцине примају ређе, a у плазми давалаца више нема довољно антитела да бисмо добили неопходан ниво антитела за производњу серума. Зато је број давалаца смањен - констатује др Боснић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације