Друштво

КО СЕ ПЛАШИО КРАЉА АЛЕКСАНДРА И ЗОРАНА ЂИНЂИЋА - Зашто су убијани српски владари

В. Н.

26. 02. 2024. у 07:00

Политички атентати као зла коб

КО СЕ ПЛАШИО КРАЉА АЛЕКСАНДРА И ЗОРАНА ЂИНЂИЋА - Зашто су убијани српски владари

* Убиства владара представљају једну од великих опсесивних тема модерне европске и светске историје. Међу њима понајвише има оних атентата, почевши од убиства руског цара Павла I Романова (1801.) па преко атентата на југословенског краља Александра I Карађорђевића (1934.), па све до ликвидације српског премијера Зорана Ђинђића (2004.), чији су налогодавци остајали скривени у престоницама великих сила. Са протоком времена, опипљивих диказа је, по правилу све мање. Они су, неретко , систематски уништавани, да би се заметнули трагови и поништила сећања. У марсељском атентату на краља Александра поуздано знамо само извршиоце. О налогодавцима се и данас нагађа. Кључна архивска грађа остаје недоступна. Вaрљиве белешке савременика настајале су, углавном, у пропагандним сукобима 20. века. У убиству југословенског краља било је много заинтересованих а мало невиних.

* Готово седам деценија после марсељске трагедије, у среду 12. марта 2003, у 12.45 минута, премијера Србије су погодила два метка, један од њих у срце. На Ђинђића је пуцано док је покушавао да уђе у зграду Владе. Када су аутомобили прилазили Влади, није било радио-везе између колоне у којој се налазио и обезбеђења у Влади. Није радила сигурносна камера на улазу. Тунел којим би колона ушла у зграду Владе био је затворен због радова. У годинама које су следиле изграђена су два наратива о овом убиству. Први, званични, стварале су невладине организације и странке наклоњене ЕУ и САД. Они су проповедали да су Ђинђића убили непријатељи демократије и реформи, ратни злочинци и њихови фанови. Друга теорија заснована је на истраживањима и сведочењу Милана Веруовића и новинара Николе Врзића. У темељито истраженим документима, изјавама сведока и форензичким доказима које су тумачили релевантни и позвани стручњаци, ова реконструкција говори о широкој завери у којој је активно или пасивно узео учешћа известан број Ђинђићевих сарадника. Премијер је, по овим тврдњама, убијен пуцњима са зграде у Бирчаниновој улици, која је на супротној страни од зграде у Адмирала Гепрата, у којој је био секундарни атентатор. Нажалост остала је велика непознаница да ли су на Ђинђића окидач из снајпера повукли његови покушавају да избегне безусловно стварање албанске државе на Косову и отварење питања о статусу Републике Српске, и да ли је био мета, као и краљ Александар, деловања великих сила.

* Сумње у смрт владара често су имале већи историјски утицај чак и од бруталних убистава.

У српској историји, упркос истраживањима, документима, исповестима сведока, остале су до данас неразјашњене чињенице о одласку једног броја великих личности: јесу ли отровани, да ли су им припремана убиства? Међу њима су и смрт цара Душана, патријарха српског Варнаве (1937), познатог комунистичког функционера Слободана Пенезића Крцуна (1964), па и смрт председника Србије Слободана Милошевића у ћелији Хашког трибунала (2006).