(ВИДЕО) ИСПОВЕСТ ПОРОДИЦЕ АНГЕЛИНЕ АЋИМОВИЋ, ДЕСЕТЕ ЖРТВЕ ИЗ "РИБНИКАРА": Време ништа не лечи, оно само пролази без наше Гине

Биљана Радивојевић

04. 12. 2023. у 07:00 >> 17:11

ТРИ млада дрвета фотиније, и друго растиње, око три надгробне плоче пажљиво посута црвена кора боровине.

(ВИДЕО) ИСПОВЕСТ ПОРОДИЦЕ АНГЕЛИНЕ АЋИМОВИЋ, ДЕСЕТЕ ЖРТВЕ ИЗ РИБНИКАРА: Време ништа не лечи, оно само пролази без наше Гине

Фото: Приватна архива

Већ је падао мрак када су Аћимовићи завршили уређивање алеје на Лешћу. Ту, готово једно поред другог спавају Ангелина Аћимовић (14), мали пијаниста Андрија Чикић (13) и школски чувар Драган Влаховић (53).

- Ноћас, као награда, Гина ми је дошла у сан, као сасвим мала девојчица. Само је прошла поред мене док сам нешто радио. Волео бих да поразговарамо. Надам се... доћи ће ми опет.

Фото: Приватна архива

НЕДОСТАЈАЊЕ Анђелковићи верују да је Ангелина са њима, иако није физички присутна

Ту Ангелинином оцу Анђелку сузе прекидају речи, а кад отац плаче за дететом - занемите.

Аћимовићи први пут јавно говоре, седам месеци после трагедије у "Рибникару". Говоре за "Новости".

Метак злочинца, вршњака из одељења, њиховој Ангелини разорио је мозак тог 3. маја у ђачкој клупи, у разреду VII/2 у ОШ "Владислав Рибникар" у Београду. Тада је све стало, и Ангелинин звонки смех, и мисао, и трептај, само је срце на апаратима још куцало. Отишла је после 12 дана које је провела у коми, у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој, без икакве шансе да се врати.

За њеног оца Анђелка, мајку Наталију и сестре Јелену и Марију, ти дани су били - награда, као неки посебан Божји дар, истовремено и неподношљиво искушење у тој страшној ситуацији. Могли су да буду поред Гине, да се опросте, да је мазе, причају, моле се... иако, све је било јасно. Чим су први пут ушли у "Тиршову" лекари су им рекли да су шансе скоро никакве и дозволили да буду поред девојчице док на апаратима њено срце још куца.

Фото: "Новости"

Ангелинин отац Анђелко

- Ми имамо један живот, до 3. маја, а други после - прича Анђелко. - Када видите своје дете демолирано, отечено, у завојима и већ сте припремљени да је то крај... то је очај из којег не знате како даље. И то питање како живети даље, како наћи смисао, вероватно мучи све родитеље убијене деце. Ми Срби, уопште православци, стално постављамо питање - зашто да живимо? Одговор тражимо у вери, кроз разговоре, посебно са родитељима који су изгубили децу, са њима налазимо највећу утеху. Велик је то бол, али схватате да нисте једини, да је и њима тешко, и онда, дан по дан, покушавамо да живот посветимо породици, и очувању сећања на Ангелину, да кроз наша дела она живи.

Не распродају Аћимовићи ни сад јавно своју тугу. Они само желе да се чува сећање на жртве масакра: осам девојчица, једног дечака и чувара Драгана. И да сви из ове трагедије нешто научимо, да се такав ужас не понови.

Фото: Приватна архива

Са мајком Наталијом

Аћимовићи су живи јер верују да је Ангелина са њима, иако није физички присутна. Њене слике су на зиду, на полици међу иконама, на Маријином радном столу, у соби коју је делила са Ангелином. Свако од њих на свој начин носи тугу, мајку Наталију (43), Рускињу светлих очију, истих какве је имала Ангелина, то бреме савија као младу јасику. Од Агелининог убиства не ради. Каже, нема снаге.

- Не лечи време баш ништа, не овакве ране - говори Наталија. - Чини ми се и да је сваким даном све теже, Ангелина све више недостаје. Сваки њен корак ми је у памети, свако наше јутро, мажење, загрљаји. И тог јутра сам је као и увек испратила у школу, пољубила, закрстила је. Јесмо изгубили њу, у том физичком смислу, али у духовном она је са нама, она ми даје снагу да се пробудим, да живим.

Скица за хаљину и фондација

МЕЂУ Ангелининим стварима остала је и једна посебна скица за хаљину коју је правила у школици моде, а модел је носила њена сестра Марија.

- Нама би било посебно драго када би неко од наших дизајнера према тој скици направио хаљину. И то, и све друго што радимо, има само један циљ - да наша Гина живи, иако физички није са нама. Сада смо у поступшку оснивања Фондације, која би се рецимо звала "Наши анђели", а циљ је неговање културе сећања на убијену децу, помоћ жртвама, васпитавање деце и младих у духу српске традиције, патриотизма и вере, спречавање штетног утицаја интернета...

Прича Наталија да је Ангелина била свестрано дете, да за њу ништа није било проблем, све је могла. Била је уметничка душа, волела да црта, пише, плеше, креира и израђује модне скице, свуда је уносила неку посебну радост и светло, у сваком смислу била своја, увек се држала свог става и кад је другачији од свих. Била је самоуверена, јака, стамена у ставовима, достојанствена, ненаметљива, а продорна, имала је анђеоски изглед, али темељан карактер.

Наталија покушава да остави утисак да је јача него што јесте. Неким залеђеним осмехом покушава да заустави сузе, али кад оне груну, јеца. Јелена, Анђелкова кћерка из првог брака, грли је.

Фото: "Новости"

Мајка Наталија

- Када престану сузе, чуће се вапај, јер немогуће је престати плакати - каже Анђелко. - Некад плачем до посла, па ме тамо друге мисли отргну, а онда у повратку опет плачем. Наталији је теже, не може још да се врати послу васпитачице, нема снаге за тако одговоран посао.

Старија сестра Марија је студент Економског факултета. Иако је мислио да је јака, да може да се носи сама, отац каже да је често ноћу затичу за радним столом како плаче над Ангелинином сликом.

Сестра Јелена: Утеха је што сам знала да је у болничком кревету ништа не боли, али ово никад неће проћи

- Наш однос је био баш снажан, близак, она се родила када сам почела да одрастам, желела сам свему да је научим, од свега заштитим. Све смо делиле: одећу, пријатеље, увек смо имале исто друштво. Мала лепотица је била ту уз мене увек. Највише ми недостаје њено постојање, то и јесте најболнији моменат, то што није поред мене, да спавам са њом, да заједно проводимо време. Све то, када годинама раздељујеш емоције, речи, успомене, прекинуто је, и више се неће поновити. Ја њу осећам, и Јелена и ја, све радимо тако да то буде Ангелини од нас.

Са Наталијом и Анђелком уместо Ангелине сада спава Зоја, пас лагото расе. Анђелку је драго што је после три године убеђивања попустио и дозволио Ангелини да узме кућног љубимца. Првих месеци скоро сваког дана Анђелко је ишао до "Рибникара", бринуо о цвећу, брисао слике убијених:

Фото: Приватна архива

НЕПРЕБОЛ Сестре Јелена, Ангелина и Марија биле су нераздвојне

- Туга не пролази, ми знамо да је она на месту које заслужују само анђели и зато јој се и молим за нас - говори отац. - Покушавамо да нешто учинимо да се трагедија какву смо ми доживели никад не понови. На сваки састанак, у Владу, у Тужилаштво, идем пун жеље да успемо, а враћам се са великом празнином. Не зато што нам нешто није удовољено, него с питањем - шта сам ја постигао... дете нико не може да ми врати, зашто се ломим, батргам, мислим да радим добро, али ње и нема.

После тог 15. маја, када су изгубили Ангелину, Аћимовићи, а кажу вероватно и друге породице убијене деце, најтеже су подносиле медијске прилоге о злочинцу:

Сестра Марија: Највише ми недостаје њено постојање, то што није поред мене, да заједно проводимо време...

- Објављивање његових фотографија и то што он, наводно, ради тамо где је смештен, за нас је непојмљиво, то је тежак ударац на нашу душу и све што осећамо. Понашање његовог оца и мајке је такво да не показују никакву одговорност, жаљење и кајање за то шта су урадили они и њихов син. Злоупотребе је било и биће, ми смо у првих 40 дана од Ангелининог убиства, који за православне људе имају посебан смисао, гледали и како неко у име наше трагедије промовише своје идеје, мислим на политичке протесте, за које се испоставило да немају никакве везе са нашим болом, него са њиховим интересима.

У Анђелковим сећањима још интензивно је жив пакао који је преживео тог пролећног јутра испред "Рибникара". У једном тренутку ту су остали само новинари и породице за које ће се касније испоставити да су изгубиле децу:

Фото: Приватна архива

- Говорили су нам да се унутра још нешто ради, да су деца у подруму, да постоји неки експлозив, мени су рекли да Ангелина није међу повређенима. Полиција је чувала зграду, а можда је тебало да збрине нас, да нас одведе тамо где су нам деца. Супруга је остала ту у дворишту, а ја сам са старијом кћерком Јеленом отишао пешке у "Тиршову" и ту ми је полицајац рекао да је Ангелина примљена. Докторка која нас је дочекала била је добра, одмах је рекла истину, да је наша Ангелина толико тешко повређена да је ово крај. Молила ме је да узмем неку таблету, одбио сам. Ни тад, ни сада, нисам осећао мржњу. За нас је тешка спознаја да злочинац не може кривично да одговара, а тако је. Нас ниједна казна не може да задовољи, било да је годину, пет или 25, они су заслужили доживотну робију.

Тешко повређену Ангелину тог јутра прва је видела 24 године старија сестра Јелена. Она је ишла "на препознавање" жртве.

Фото: Приватна архива

ОДРАСТАЊЕ Са сестром Маријом

- Ту слику носим све ово време, сваки дан и кад отворим очи пожелим да је све био сан, и то је нешто са чим ћу ја отићи, сигурно, за мене у животу не постоји ништа теже од тога - прича Јелена. - Тих дана живели смо за посете, прво ујутру на литургију, па у болницу, веровали смо у Бога, да ће да је спасе у сваком смислу. Било нам је јасно чим смо је видели колико је тешко, то се не може ни описати, али нада се ни тад не губи.

Хиљаду пута је досад Јелена, каже, размишљала да ли је било теже њима да гледају беспомоћну Гину у болничком кревету или људима који су препознавали своју децу у капели.

Фото: Приватна архива

Поред Ангелине на београдском Лешћу спавају мали пијаниста Андрија Чикић и чувар Драган Влаховић

- Једина утеха је што сам знала да је ништа не боли - каже Јелена. - Али ово колико ми недостаје, она са којом се сваки сусрет завршавао њеним речима "волим те", ово никад неће проћи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
АГОНИЈА - 90 МИНУТА Пробудила се усред операције: Бол је био ужасан, желела сам да вриштим, а нисам могла

АГОНИЈА - 90 МИНУТА Пробудила се усред операције: "Бол је био ужасан, желела сам да вриштим, а нисам могла"

КАНАЂАНКА Дона Пенер доживела је заиста застрашујуће искуство током операције. Она се усред операције пробудила, а онда осећала сваки рез без могућности да се помери и сигнализира докторима да је скалпелом секу наживо.

03. 03. 2024. у 08:51

Коментари (0)

ПРЕСТАНИТЕ ДА ПИЈЕТЕ! Владимир Путин имао несвакидашњу поруку за Русе