ХРАБРИ, ДИСЦИПЛИНОВАНИ И ИЗДРЖЉИВИ: Европске и америчке извештаче српски војници пленили својим родољубљем

ЕВРОПА би се сетила Срба и њихових ратничких способности кад год је требало вадити кестење из ватре на Балкану.

Анри Барби је оставио потресно сведочанство о српској војсци , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Француски путописац Рене Мије анализирао је српску војску током ослободилачких ратова 1876-1878. године.

- Ја не држим Србе за велике тактичаре. Али они знају да пате и да ћуте. Ја сам их видео непомичне и ћутљиве под кишом, читавих дана, без шињела, а често и без хлеба. Ни најмањи жагор се не подиже. После сам их виђао у болницама, подносећи операције мирном постојаношћу, са цигаретом у устима, док им је лице било упало и црне очи увећане; оне, једине живе, окретаху се према небу Истока. Ови народи су научени на дуге патње. Њима није потребно да их после детињства литература учи вештини доброг умирања. Њихова пасивна храброст презире надраживање таштином - записао је Мије.

ПРВИ балкански рат 1912. за коначно ослобођење Јужне и Старе Србије био је за тадашње Србе подухват изнад земаљских мерила, била је то освета Косова, повратак у обећану земљу. Тај полет је био тако снажан да је и француски ратни дописник Анри Барби, који је уз српску војку кренуо као новинар, на крају постао српски добровољац.

- Четири српске армије поплавише, одиста, турско царство, тако да их нисмо могли пратити... Укупно, Србија је имала 402.200 људи под оружјем, готово 14 одсто целокупног становништва. Са овом војском прешао сам Македонију до потписа примирја. Доцније, кад су непријатељства поново отпочела, живео сам с њом, као српски добровољац, пред Једреном. Пошто сам је видео на делу, могу изјавити да се ова војска може поредити с најбољим европским војскама. Њена је вредност била откриће не само за Европу, већ и за саму Србију која пре рата није ни слутила шта је кадра постићи. Довољно јој је било само месец дана да очисти Стару Србију, Македонију и Албанију од Турака који су пет векова држали ове крајеве под својом влашћу. У овим пределима, страшно стрмим, где су путеви само на карти трасирани, по киши и зими, снегу и блату, неке од ових трупа прелазиле су просечно по двадесет и два километра дневно, прослављајући своје маршевање које је само по себи за дивљење, и бојевима скоро свакодневним, и победама од сада славним - писао је Барби.

Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

ФРАНЦУСКИ дописник наводи и депешу коју је Џавид-паша из Битоља после Прилепске битке послао у Цариград: "Срби су непобедиви, не можемо ништа против њих. Предлажем вам да их не чекам у Битољу, него да се са свим остацима трупа бацим против грчке војске."

Анри Барби пратио је и детаљно описао кретање српске војске према мору кроз Косово, Метохију и врлети Албаније.

- Овај херојски марш, под неописивим условима, трајао је дванаест дана, а хране је нестало после трећег дана... Колико је ових хероја платило или ће још платити својим животима ове учињене натчовечанске напоре - с тугом је бележио Барби.

Да би изблиза посматрао балакански рат, у Скопље је дошао и француски генерал Хер, командант артиљерије 4. корпуса у Шалону на Марни.

- Мирноћа, дисциплина и добар изглед трупа задивили су ђенерала... Говорећи ми о српској војсци, ђенерал закључи: "Не могу повући ниједну од мојих похвала; то није више једна млада војска, то је једна велика војска!" Један други виши француски официр, потпуковник Фурније, наш војни аташе у Србији, био је одушевљен као и ђенерал Хер и сви они који су пратили овај незаборавни рат. Он ми је овим речима поверио резултат својих опажања:

"Ја се враћам из македонског рата пун дивљења за српског војника: храбар, дисциплинован, изванредно издржљив; подносећи весело сваки умор и оскудицу у једном рату у коме су материјални услови особито били сурови и тешки, он је извршио своју дужност с највећим самоодрицањем, надахнут најчистијим дахом родољубља" - забележио је Барби.

* * * * * * *

ПАТЊЕ ХРИШЋАНА У СТАРОЈ СРБИЈИ

ФРАНЦУСКА ЈЕ БИЛА добро упозната с насиљем које трпе Срби од Албанаца, омиљених османских башибозука.

- Због ширине насиља Арбанаса над Србима, Стара Србија је, уз Јерменију, најнесрећнија земља на свету. Они из Дебра убијају да украду, они из Ђаковице убијају Србе из лудог фанатизма, они из Пећи из задовољства, они из Тетова да опробају своје карабине, а они из Призрена убијају из зловоље - забележио је Жорж Голис.

Мери Идит Дарам, антрополог из Енглеске, која се од 1900. посветила напорном теренском истраживању "буџака Европе", такође се грозила албанског примитивизма и насилности.

- Арбанас је највећим делом остао ту докле је стигао када га је Турчин нашао, и сам што је прихватио револвер и пушку острогушу, он није искорачио ни за педаљ. Он је остатак минуле прошлости која је у западној Европи одавно заборављена. Арбанаси су потпуне незналице о спољном свету. Они су још увек у најранијем стадијуму историје живота народа и још нису одмакли изван племенског облика живота. Арбанашка племена су крајње дивља. Царевине су постојале и нестајале, а Арбанаси су остали дивљаци - записала је Дарамова.

Мери Идит Дарам мењала је своја расположења према Србима , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

ЕНГЛЕСКИЊА ЈЕ 1903, путујући Косовом, закључила: "Прича о Старој Србији је један непрекидан бол. Патња хришћанских народа није ништа ново. Она је почела са доласком Турака, и трајаће све док су они ту. Још далеке 1690. године неподношљива судбина Срба Старе Србије довела је до сеобе у Мађарску ништа мање него 37.000 породичних задруга.

Албанци су се потом раширили по испражњеним поседима, и било им је дозвољено да их отад заувек некажњено пустоше. Малобројно ненаоружано хришћанско становништво, међу којим су Албанци заводили ред, не само да је просто неспособно да се дигне, оно не може ни да вапи тако гласно да га могу чути, а није било страног конзула да шаље извештаје. Све док Руси нису наметнули Шчербина у Митровицу 1902. године, није пало ни зрачка светла на стање у овој несрећној земљи. Албанци су Шчербина сместа убили. Хришћани га сматрају човеком који је умро да би спасао њих, и чувају успомену на његов лик."

Међутим, саосећања са Србима је нестало кад је српска војска стигла у Драч, на албанској обали Јадрана. Иако непријатељски расположене једна према другој, британска и аустроугарска империја сагласиле су се да Србима "козачким коњовоцима" не сме бити дозвољен излазак на топло море. Наиме, туркофилска политика Велике Британија још 1878. на Берлинском конгресу наметнула је трајни вето Запада изласку Србије на морске обале.

Британски министар иностраних послова лорд Солзбери је на преговорима о преуређењу Балкана у кулоарима Берлинског конгреса заступао став да Аустроугарска окупира БиХ, а да се између Србије и Црне Горе остави појас Турској како би се спречило њихово уједињење, јер би оно могло довести до стварања опасне "словенске конфедерације" која би се пружала "од Пирота до Јадранског мора". Касније, за време балканских ратова, готово сва британска штампа је заузела туркофилско становиште.

ЉУБАВ ПО МЕРИ ПОЛИТИКЕ

ПУТОПИСЦИ као Мери Дарам који су до јуче писали о патњама Срба од албанског насиља, потпуно су мењали позицију у складу с политиком Форин офиса: - Турци штите Запад од Русије - избацила је нову тезу Дарамова, која је због безрезервне подршке Албанцима, турским савезницима, добила надимак "краљица горштака". Током Првог светског рата вратила је краљу Петру Орден Светог Саве, а у пропратном писму изјавила да "... њега и његов народ сматра кривим за највећи злочин у историји" и да је Србија "осиње гнездо".

Јавно се кајала што је у балканском рату помагала српским рањеницима, јер је, по њеним речима, тако "доприносила продужењу борби".

* * * * * * *

СВАКИ СЕЉАК ЈЕ ЗНАО ЗАШТО СЕ БОРИ

ИАКО СУ СЕ СРБИ трудили свим силама да се приближе Европи, они су за њу били стран народ, по речима грофа Хермана фон Кајзерлинга, "примитивна раса ратника и разбојника", због чега "Србија мора бити бачена на колена", како је још од 1912. говорио генерал Конрад фон Херцендорф, шеф бечког штаба.

Од крсташких похода до светских ратова, све војне интервенције Запада оправдаване су као "цивилизаторске" за добро "оријентално-деспотског" и "неевропског" света. Због географског положаја, на удару су се први нашли Срби, иако су Руси били прави циљ.Зато су вековима стварани и подгревани негативни стереотипи Католичке цркве о "источном шизматичком" православљу.

Велики репортер Џон Рид је послао у свет истину о злочинима у Србији , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Велики рат је почео неуспелим ноћним десантом на Београд у ноћи између 28. и 29. јула 1914. који је указивао на то да се Беч прерачунао и потценио Србију. То је показала и Церска битка, прва савезничка победа у Великом рату, а затим трагична одбрана од друге аустрогарске офанзиве на Дрини. Црно-жута царска армија катастрофално је поражена од "вашљивих сељака", како су Срби редовно погрдно називани у бечкој штампи.

- На територији Србије више нема аустријских војника осим заробљеника - известио је краља Петра војвода Живојин Мишић, а те речи цитирао је велики амерички новинар и путописац Џон Рид у чланку "Земља смрти", првој у низу прича из Србије које су потресле свет. Чувени ратни репортер известио је читаоце да се још почетком рата упутио на Балкан, надајући се да ће стићи "на време за последњи отпор Срба" пред очекиваним поразом у сукобу с црно-жутим царством. Путовање у ратну Србију није било лако, ни брзо, а кад је Рид најзад стигао, суочио се са ужасом Србије покривене свежим хумкама и славом "тријумфалних, одрпаних Срба" после Сувоборско-колубарске битке.

ЏОН Рид даље пише:

- Генерал Мишић је наредио офанзиву. Дотле тучени Срби, наваљујући из својих ровова, бацали су се на спокојне аустријске колоне које су долазиле узаним планинским кланцима и прешли у напад. Аустријанци су се бесно бранили, али су били принуђени да одступе.

Фронт је био пробијен. Средина фронта коју је смождио Мишић с Првом армијом разбијена је и у паници је побегла преко поља, напуштајући комору, муницију, топове и остављајући за собом хиљаде мртвих и рањених, а болнице пуне људи у бунилу од тифуса. На тај је начин тифус ушао у Србију, заједно са аутроугарском војском. Неко време лево аустријско крило је покушавало да држи Београд, али су их тријумфални, одрпани Срби буквално сатерали у Саву - у жару је извештавао задивљени Рид, док је његов сарадник Робинсон правио цртеже пакла на земљи, како је тад изгледала Србија. Славни амерички ратни дописник, који је до тада већ видео много сукоба, остао је скамењен пред страхотама које су преживели Срби од првог тренутка кад је возом стигао из Грчке.

- Пролазили смо кроз узано поље засађено малим дрвеним крстовима, постављеним на метар један од другог. Марширали су крај воза неких пет минута. Могло је бити на хиљаде оваквих крстова, а сваки је обележавао гроб! На сваких четири стотине метара од пруге прошли бисмо крај просте колибе од блата и грања, пред којом је стајао одрпан војник, упалих образа, прљав и изгладено, али с пушком наготовс у рукама. Свуда по Србији виђали су се ти људи, последњи очајнички пабирак мушке снаге земље.

Американац је разговарао с неколико "крупних мршавих људи, пушака с причвршћеним бајонетима обешених о раме,без икакве униформе осим војничке шајкаче". Американцима је пренео речи српских ратника:

- Шта ћете, ми Срби више уопште немамо униформи. Водили смо четири рата за три године, први и други балкански рат, албански устанак, а сад ево овај. Три године се наши војници нису пресвукли.

* * * * * * *

СРБИН БЕТОВЕНОВОМ СИМФОНИЈОМ БРАНИ ОТАЏБИНУ

ЈОШ ВЕЋИ ШОК за америчког репортера била је невероватна чињеница да међу младим официрима дивљег изгледа има много интелектуалаца и љубитеља уметности:

- Једном смо цео дан јахали на коњима бојиштем на Гучеву с једним младим официром, с факултета, који је већ три године живео животом номадског ратника, животом какав ниједан Енглез, Француз или Немац не би могао да издржи. Преживео је страшно повлачење и још страшнију офанзиву прошле зимске кампање, спавајући напољу на киши, или у земуницама пуним гамади, на простој сељачкој храни, или без хране уопште, и то му је још и пријало! "Тако волим природу", рекао је док смо јахали упоредо, "тако је пасторална, зар не? Кад год сам у природи увек се сетим Бетовенове пасторалне симфоније" - запањено је бележио Рид.

Војвода Живојин Мишић са страним новинарима на фронту, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Американцима је у две реченице објаснио одакле Срби црпе снагу за надљудске напоре у одбрани земље:

- Овде сваки сељак, војник, зна зашто се бори. Кад је био у колевци, мајка га је поздрављала са "Здраво мали осветниче Косова".

Славни амерички репортер Џон Рид је у пролеће 1915. обишао и описао посавска села од Београда до Шапца, где су куће биле или срушене аустријским гранатама, или спаљене, или обележене крстовима. Био је то знак да су њихови становници умрли од епидамије тифуса. Колико крстова, толико покојника.

- На непуном километру избројао сам више од сто крстова. Изгледало је да ова бујна, плодна земља не садржи ништа осим смрти и спомена на смрт - суморно је констатовао Рид.

Американац је посетио и језиве остатке планинског бојишта на Гучеву: - На једној страни брисаног простора били су српски ровови, а на другој аустријски. Терен између ровова био је преривен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових малих гомила штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, беле кости с натрулим шакама на крају. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Ходали смо по мртвима, тако много их је било. Понекад су нам ноге упадале у јаме пуне трулог меса, дробећи кости. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље коју је делимично спрала киша, а многи уопште нису били сахрањени. Првих девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани, десет хиљада њих - забележио је амерички новинар.

ВЕЛИКИ репортер известио је свет и о аустријским дивљаштвима дуж западне границе Србије, сажимајући многобројна сведочанства која је чуо у Београду, Шапцу, Лозници...

- По заузимању граничних места, Аустријанци су, као стоку, покупили цивилно становништво - жене, старце и децу, и одвели их у Аустроугарску, као ратне заробљенике.

Из Београда је одведено више од 700, а 1.500 само из Шапца. Званична листа заробљеника аустријске владе цинично је гласила овако: "Јован Туфегџић стар 84 године. Даринка Атић стара 23 године. Ђорђе Ђорђевић стар 78 година. Војислав Петронијевић стар 12 година. Марија Венц стара 69 година." Аустријски официри изјавили су да су то чинили зато што је ово казнена експедиција против Срба, а не рат - био је запрепашћен Рид.

Један од збегова српског народа у Великом рату, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Припаднци злочиначке хрватске“ 42. вражје дивизије“ на Церу, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Српски војници после пробоја Солунског фронта, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Његов извештај потвдиле су и "директиве за понашање према становништву у Србији" заплењене од официра 9. пешадијског корпуса аустроугарске војске, с потписом генерала Хорштајна:

- Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом испуњеним према нама фанатичном мржњом. Према таквом становништву сваки хуманитет и благодарност није ни најмање на месту. Штавише, штетан је, јер ови у рату понекад могући обзири у овој прилици веома угрожавају сигурност наших трупа. С обзиром на то, наређујем да током трајања свих војних операција према свим становницима буду изражене највећа суровост, највећа строгост и највећа мржња. Свако ко би показао милост биће најсуровије кажњен.

Препоручујемо

Друштво

0 4

ТИТО ОДЛУЧИО ДА БАРАЊА ПРИПАДНЕ ХРВАТСКОЈ: Левичар који није могао са комунистима, али није хтео против њих

14. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЗАТВОР И ПРОГОНСТВО ЗБОГ СУПРОТСТАВЉАЊА РЕЖИМУ: Човек који је живот посветио идејама развоја села и задругарства

13. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ПАТРИОТИЗАМ СЕ НЕ ИСКАЗУЈЕ РЕЧИМА ВЕЋ ДЕЛОМ: Политичко сазревање најзнаменитијег географа и етнолога

06. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ДИПЛОМАТСКИМ ИГРАМА ПОДИГНУТ УГЛЕД СРБИЈЕ: Милован Миловановић се придржавао принципа да у политици циљ одређује средства

02. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације