НАЈВЕЋА ЈЕ ЧАСТ СЛУЖБА ОТАЏБИНИ! Комеморација на Зејтинлику први пут без деда Ђорђа - чувара сећања на славу и страдање српских пукова

ВЕНЦИ и цвеће лагано су се слегали на гроб да не поремете вечни мир последњег јунака Зејтинлика, Ђорђа Михаиловића, као када је на његов ковчег, пре четири месеца, спушен симболичан покров грумења српске земње.

Фото: И. Маринковић

Ово је без њега, прва свечана комеморација, 105. по реду, поводом пробоја Солунског фронта. Легендарни чувар овог светилишта који је, више од шест деценија, пречасним вином преливао хумке осам хиљада српских војника палих за слободу отаџбине, а уписаних на овом светилишту, придружио се, почетком јула ове године, својим уснулим пуковима над којим је бдео више од шездесет година.

И, данас, пре и после комеморативног сећања на ратнике, победнике у дивовској бици пресудној за пробој и јуриш у слободу Србије, сени Ђорђа Михаиловића су готово опипљиве. Нико и, можда, никад као овај старина неће бити у сагласју са светилиштем коме је служио. Био је живи споменик. Ходајућа енциклопедија српске славне епопеје исписане у Великом рату.

Фото: И. Маринковић

Знао је на Зејтинлику где је чије почивалиште, којој дивизији и пуку припада ратник за кога се интересује неко од потомака. Довољно је било да кажу само презиме, а он узврати број парцеле и гробног места, чак и место завичаја јунака.

 - Е, ако за све ове године нисам научио где је чији гроб и бројеве касета где су кости јунака, не би требало ни да се окренем на овом месту, а камоли да овде трајем - одговорио је једном приликом на питање "Новости" - "каква је то снага ума у који стаје све што овај човек преноси и проноси". - То је поштовање према нашим прецима, а снагу ти даје обавеза да пренесеш поруку потомцима да не забораве. Нема таквог народа у историји, као што су Срби. Голи и боси, после албанске голготе, неопорављени, кренули да отаџбини врате слободу.

Рођен је Ђорђе на овом војничком гробљу. На Зејтинлику. У кући од камена у којој су живели његови деда Саво и отац Ђуро. И он је овде, деценије провео са женом Фотини, Гркињом, којој је на венчању дао име Светлана. Из ове куће у којој нас је први пут примио, добро се сећамо био је 13. август 2013. године. Од тада смо били радо виђени гости у његовом дому.

Он је и тог дана, као и сваког, поранио пре сунца. Почистио гробље. Отворио гвоздену капију. Са стаза између белих мермерних крстова уклонио опале гране чемпреса. Уредио хумке. Онда, отишао до маузолеја. Упалио свеће у крипти. Долио зејтин у кандила. Обрисао иконе и фотографије ратника. Помиловао заставе и ленте пукова. Онако, као да је помиловао уснуле над којим бдије. Убрзо, придружила му се Фотини. Налила ракију у чашице на сточићу испред улаза у крипту. А он јој оштро "командовао" да пожури.

Најболније слике, причао нам је, биле су му оне из сусрета са преживелим ратницима. Памтио је сваког од њих. По имену. И, знао је одакле долазе:

 - Не могу да заборавим једну слику из тих сусрета. Дошле старине, а сваки има година као што их ја сада имам, па и више... Прате их синови. Унуци. Праунуци. Придржавају их, а они падају уз крстове сабораца. Љубе гробове. Ваде из недара суве шљиве, јабуке... Неко грумен земље. Воштаницу. Сви плачу. Била је то њихова последња посета Зејтинлику.

Фото: И. Маринковић

 - Без шајкаче никад нисам из куће изашао. Она је симбол српског сељака - војника у балканским и Великом рату. Тада су Срби исписали најсветлије странице своје историје - казао нам је у последњем сусрету, у јулу протекле године када је пожелео да останемо. Још... и још... Али, било је време терапије која је подржавала његово нарушено здравље.

 - Први чувар гробља био је мој деда Саво. Он је и сакупљао кости са Кајмакчалана. Од Горничева до Битоља, са Доброг Поља и Козјака... Неколико година вадио их из плитких гробова и у врећама преносио на Зејтинлик. После га је наследио мој отац Ђуро. Мени је пренео завет: "Не заборави сине, никада бол са којима су наши војници умирали од чежње за повратком кући, робовали крваво парче своје земље да би се у њу вратили. Да загрле породице које их нису дочекале. Децу која их нису упамтила". Ја то преносим њиховим потомцима. И отац ми је предао српску заставу. Пољубио је и казао: чувај је. Док ти чуваш заставу, чува и она тебе. Тако сам и ја пољубио Орден Србије и заплакао кад ми је уручен пасош. Ми, Михаиловићи јесмо из Грбља, из Боке Которске, али смо један народ под једном заставом - српском. Као он, ја сам пољубио тај пасош и заплакао.

Потврђено је, рече нам тада деда Ђорђе, оно што јесте било - да имамо једну отаџбину и да смо под њеним крилима. Говорио нам је деда Ђорђе и о сусретима са потомцима подвижника, а који из дана у дан све чешће долазе на Зејтинлик.

- Нема дана да не дођу. Донесу паклу цигара, завичајну ракију, везени пешкир који је мајка наменила сину за сватове, а није је дочекала... Тако се сликају поред гробова предака. Неки под личким, неки под црногорским капама. Кажем им: сви смо ми Срби, децо, никад то не заборавите. 

Foto: Фото: И. Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације