Друштво

ДИПЛОМАТСКИМ ИГРАМА ПОДИГНУТ УГЛЕД СРБИЈЕ: Милован Миловановић се придржавао принципа да у политици циљ одређује средства

проф. др Драган Симеуновић

02. 09. 2023. у 07:00

СРБИЈА до појаве Милована Миловановића није имала дипломату таквог кова. Наизглед противуречне комбинације су имале за циљ подизање поверења у Србију у иностраним центрима моћи. Петроград је Миловановић убедио да Србија понајвише следи руске интересе, са Аустроугарском је обновио нарушене везе, Србији је подигао рејтинг лојалности према Цариграду, Румунију је уверио не само у постојаност старог пријатељства са Србијом, већ и у важност спречавања Бугарске да се шири по Балкану, у Софији су, како рекосмо, веровали да он живи за споразум са Бугарском - и то све у исто време, и захваљујући увелико томе што су њему лично страни политички партнери веровали.

ДИПЛОМАТСКИМ ИГРАМА ПОДИГНУТ УГЛЕД СРБИЈЕ: Милован Миловановић се придржавао принципа да у политици циљ одређује средства

То је, уосталом, био не само тренутни Миловановићев циљ, већ један од постулата његовог политичког деловања. Нема сумње да је овакво Миловановићево дипломатско поступање било условљено сазнањем да је у то време на Балкану, више него икада, све било могуће да се деси.

Спремајући се на све, Миловановић је ипак исправно одабрао као најпробитачнију комбинацију савез са Бугарском. Осим тога, слутио је да је довољно бити упоран па да Бугарска увиди и сама да је то најбоље по њу. У циљу "бугарског освешћења", Миловановић није презао ни од сасвим морално проблематичних метода попут пласирања нетачне вести у француским новинама "Матен" 1910. године, да је склопљен савез Турске и Румуније, што је не само забринуло Бугарску, већ и проузроковало краткотрајни дипломатски хаос у односима европских сила и Турске.[...]

Милован Миловановић се није држао принципа да циљ оправдава, већ да циљ одређује средства у политици. Управо Миловановићево интензивна дипломатска активност, његови контакти са свим могућим савезницима и непријатељима су све и заваравали. У магли коју је стварао вртлог његовог политичког динамизма било је тешко прозрети шта му је заиста главни циљ, а шта тек политичка парада.

ЗНАЧАЈАН успех у отрежњењу Бугарске која је била опијена наклоношћу и Русије и Аустроугарске, Миловановић је постигао 1910. године утаначењем посете краља Петра руском цару. Био је то потез који је доносио више врста користи. Прво, сусрет са руским царем означио је не само прекид бојкота српске династије на европским дворовима, већ и снажење укупног друштвеног угледа Србије, па је Милован Миловановић те исте године организовао низ контаката између српског и европских монарха. Друго, сусрет у Петрограду Миловановић је максимално искористио за задобијање руске наклоности. Он је потпуно отворио карте Србије у погледу српско-руских односа и указао да је понашање Бугарске у ствари препрека реализацији руских, а тиме и српских интереса на Балкану.

Реакција руске стране је била више него повољна. Миловановић је припремио две варијанте захтева за проширење Србије и наоружао се географско-етнографским картама које му је припремио Јован Цвијић. Хроничари су забележили цареву и царичину срдачност према српској делегацији, а нарочито према Миловановићу. Његова окретност, благоглагољивост и умеће комуникације дошли су у правом тренутку до изражаја.

Руски министар спољних послова Александар Извољски је, и поред настојања да заштити интересе Бугарске, ипак прихватио српске предлоге уз сугестију да "Бугаре не треба притискати већ гурати" ка споразyму. А онда је лично и руски цар у својој поздравној беседи рекао да "Русија зна да није кривица Србије што се српско-бугарски споразум није остварио", те да "данас Русија нема више посебних наклоности према Бугарској које би ишле на штету Србији", да би на крају изрекао оно што је Миловановић поставио себи за циљ и сањао годинама: руски балкански програм садржи независност балканских држава.

* * * * * * * *

ОБАВЕШТАЈНА СПРЕГА ЦРНЕ ГОРЕ И АУСТРОУГАРСКЕ

МИЛОВАНОВИЋ је са правом ликовао. Русија је прихватила тезу да су српски интереси само део руских интереса на Балкану. У остварењу планова Србије препознала је свој пуни интерес. Бугарска је с правом постајала све забринутија. Тој забринутости Бугарске допринела је варијанта повратка српске делегације из Русије преко Турске, преко Солуна и Скопља. Бугари су ту руту доживели као демонстрацију не само српских претенезија на Македонију, већ и као ојачану међународну позиције Србије.

На реду је била Аустроугарска. Ма колико да је водио помирљиву политику са Бечом и чак успео да Аустријанци мисле да је "аустрофил", Милован Миловановић је, не у Турској, већ у Аустроугарској видео главног непријатеља. Бугарска је била тек онај важан језичак на ваги који се морао придобити да би се избегла прерана агресија Аустроугарске.

Но, Миловановићеву стратегију "успављивања" Аустроугарске ометали су догађаји на које се напросто, због српског јавног мњења, морало реаговати.

Наиме, Аустроугарска је још у време пред анексију покренула у Загребу "велеиздајнички" процес оптуживши 53 Србина за припрему преврата и то у сарадњи са Србијом.

Миловановић је морао и да спасава оптужене и да не наруши мукотрпно склопљене везе подношљивости Беча и Београда. У том циљу је организовао медијску кампању у иностраним медијима у којима је доказивана невиност оптужених, антисрпска оријентација суда, и уопште политичка позадина "велеиздајничког" процеса. Сам је дао интервју београдском дописнику загребачког листа "Обзор" у коме је реско изјавио "да српска влада није ничим учествовала у тобожњим велеиздајничким махинацијама, како јој се подмеће".

УМЕШАНОСТ Црне Горе, тачније обавештајна спрега Цетиња и Беча, давала је целој ствари једну нежељену димензију, којој Милован Миловановић није желео да придаје пажњу да не би због тога угрозио своје планове укључивања Црне Горе у Балкански савез. Зато се и оградио од Масарикових оптужби на рачун црногорских власти, иако је знао да велики Масариков углед у Европи, и те како може помоћи ослобађању оптужених Срба у "велеиздајничком процесу". Иначе, Томаш Масарик, иако посланик у Аустријском парламенту се толико залагао за њихово ослобађање да је демонстративно дошао тим поводом у Загреб, а затим у Београду био гост Милована Миловановића. Његова осуда "велеиздајничког процеса" је била тако непријатна по Беч и Загреб да је лист "Србобран" који је тим поводом правио интервју са Масариком, морао бити забрањен.

Vis major принцип је Милован Миловановић практиковао често, па и у случају међународног скандала који је створио бечки историчар и публициста др Хајнрих Фридјунг фабриковањем лажних доказа да су власти из Београда субверзивно угрожавале Аустроугарску помажући Хрватско-српску коалицију састављену од угледника попут Медаковића, Супила и Прибићевића. Иако је у српској скупштини раскринкавао Фридјунгове оптужбе као лажне, и слањем српских сведока у Беч знатно допринео да Фридјунг призна неутемељеност својих оптужби, Милован Миловановић је сходно нареченом принципу начинио и неке мале, али, ипак, и за аустријску и за српску јавност изненађујуће уступке. Прво, осрамоћеног аустријског посланика у Београду, Форгача, коме је због фалсификата докумената у афери "Фридјунг" следило, ако не протеривање из Београда, оно бар премештај, Милован Миловановић је задржао на истом положају својим личним јавним залагањем. Друго, аустријског официра Рајковића, који је био ухваћен на тлу Србије у шпијунажи, није извео на суд, већ само протерао.

* * * * * * * *

НАКАРАДНО РЕШЕЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ПИТАЊА СРБА У ХРВАТСКОЈ

ОВАКВИ мали, али изненађујући поступци, огорчили су српску јавност, у првом реду ултранационалисте. Милован Миловановић је знао да од свега тога Србија има више користи него штете. Када је потом 31. марта 1909. године српска влада понижена тиме што је била приморана да да изјаву којом прихвата анексију Босне и Херцеговине, искусни дипломата је одржао тако умирујући говор у Скупштини да нико није рекао ниједну реч после њега. Свима је све било јасно. Рат је био само одложен за боља времена по Србију.

Посебну пажњу на плану анализе његових активности према Аустроугарској, заслужују његове релације како са прекодринским, тако и са локално-србијанским завереницима, односно ултранационалистима.

Прво треба разликовати чињенице од Миловановићевих изјава. Чињенице потврђују да је одржавао контакте са Хрватско-српском коалицијом и да је са српским покретом у Босни и Херцеговини имао чак врло развијен однос. Разлог што је Милован Миловановић као министар иностраних дела то јавно порицао мислимо да није потребно објашњавати. Његов рад се на овом плану додуше не може поредити са степеном ангажовања и резултатима Николе Пашића, али, он ту и ради другачије од Пашића.

Југословенски и српски покрети били су реалност о којима је Миловановић морао водити рачуна већ из простог разлога што су то били фактори који су се итекако тицали спољне политике Србије. Његова већа блискост са организацијом из Босне и Херцеговине него са оном из простора данашње Хрватске могла би се најлакше протумачити тиме што су први били више просрпски, а други више пројугословенски оријентисани. Познато је да је Милован Миловановић гледао на југословенство као на нешто што се тек да употребити зарад остваривања српских циљева, а што се уклапало у његову несклоност словенофилству уопште. По томе Миловановић помало личи на оне хрватске и словеначке политичаре који су имали пуна уста југословенства, а при том у њему тражили искључиво национални интерес.

ЗА РАЗЛИКУ од њих, Милован Миловановић бар није толико заговарао југословенство иако је још 1907. године наслутио стварање југословенске државе: "Врење у Јужним Словенима довешће ускоро до крупних промена, само ако притисак спољашњи, антијугословенски, не буде то спречио. Последице ће бити у смислу организовања југословенске заједнице."

Отуда је сасвим разумљиво што је све активности југословенског и српског покрета ван Србије гледао с позиција њихове употребљивости, у функцији циљева спољне политике Србије. Осим тога, његов став у брошури "Срби и Хрвати", објављеној 1895, према Хрватству је био негативан. За хрватску страну његови ставови су ипак били неприхватљиви из више разлога. Пре свега, Миловановић је као и сви српски националисти видео не само Босну и Херцеговину, већ и све друге, Србима насељене крајеве искључиво као српски простор. Друго, он је доминантан хрватски приступ решавању националног питања, а нарочито однос према Србима у Хрватској, сматрао потпуно накарадним.

Како би могао час подизати, час спуштати температуру у Босни и Херцеговини, вођама српског покрета је саветовао да створе два крила: тврдо, непомирљиво, и друго, спремно на компромисе. Исто тако, кад 1910. године тражи од Босанаца и Херцеговаца да дочекају аустријског цара Фрању Јосифа, то је зацело због спољнополитичког ефекта, односно да Аустроугарска не би могла да пребаци Србији да ствара антиаустријско расположење.

Српско-хрватској коалицији је 1910. године, на пример саветовао да не буде толико одбојна према могућности споразума са Хедерваријем јер је то превелико бреме за плећа коалиције. На тај начин је не само исказивао бригу и интересовање за судбину Српско-хрватске коалиције, већ јој је и рафинирано слао поруку да на већу помоћ Србије не може, бар не у том тренутку, рачунати.

* * * * * * * *

"ЦРНА РУКА", ИЗВРШНИ ОРГАН МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА

И ДОК ЈЕ НЕСРЕЋНИ српски министар тихо и упорно на свој начин радио далеко плодотворније на реализацији националних интереса од многих бучних и преких националиста, од припадника "Црне руке" стизале су му претње смрћу.

Остало је забележено да му је 1909. године у фијакер ускочио Воја Танкосић и запретио четницима. Вероватни повод је био то што је Миловановић 1908. године због доласка младотурака на власт, а услед чега се стање за Србе у Турској поправило, наредио распуштање четничке, односно комитске организације.

Разлог због кога се Милован Миловановић није допадао "црнорукашима" не треба тражити у његовом политичком опредељењу... Прави разлог за такво понашање пучиста је лежао у томе што су после преврата 1903. године они играли важну, иако неформалну улогу у српској политици, постављајући се често изнад већине државника, и чак повремено непријатно и према самом краљу. Миловановић је пак волео слободу и у мишљењу и у делању. Он је тешко подносио и партијска, а камоли нечија неформална наређења...

Тек 1911. године путеви Милована Миловановића и организације "Уједињење или смрт" су се судбински укрстили. Био је довољан један састанак да речити, умни и самоуверени Миловановић задобије и поверење у уважавање Аписа и његовог окружења. Уосталом, нису ли њихови циљеви били у крајњем исти? Апис је на том састанку муњевито схватио да је Миловановићев план о Балканском савезу ипак најбољи пут.

ИЗНЕНАДНО одушевљење Аписа Миловановићем се заснивало на томе што је Апис у том сусрету назрео велику корист за српство коју је својим радом, споро и усамљено попут Сизифа, котрљао ка врху Милован Миловановић. Од тог тренутка Миловановић је добио оно што му је на унутрашњеполитичком плану веома недостајало: подршку војних кругова без које се тада у Србији није могло ишта значајније учинити, а није било тајна то да је Милован Миловановић тежио преузимању кормила странке, или бар заустављању Николе Пашића који га је стално кочио на сваком, а нарочито на унутарпартијском плану.

С друге стране, Апису је за његове активности ван граница Србије и те како требала помоћ моћног Министарства спољних послова, а поготову на плану добијања поверљивих информација и значајних финансијских средстава којима је то Министарство располагало.

Обострани интерес је пронађен у обостраном коришћењу. Све до Миловановићеве смрти "Уједињење или смрт" је извршавало у Македонији Миловановићеве задатке у тој мери да је "постало извршни орган министарства иностраних дела" . С друге стране и Миловановић је "усвајао и спроводио предлоге које је добијао од официра".

Остваривале су се Миловановићеве речи упућене Апису при њиховом првом сусрету:

"Ставите ми, млади пријатељу, ту вашу "Црну руку" на расположење па ћете видети шта ћу ускоро учинити за Српство". Нема доказа да је Апис то и учинио, али је очито изразио своју сагласност са Миловановићевим плановима и отада помагао све његове акције у вези са српско-бугарским разграничењем на тлу Македоније.

Нема сумње да је скора Миловановићева смрт утицала на много штошта на политичкој сцени Србије, између осталог и на судбину "Црне руке" и Аписа лично.

Примивши се места мандатара владе у јуну 1911. Милован Миловановић је настојао да састави владу тако да у њој има што већи утицај. Изражена су мишљења да је нерадо прихватио за министра Стојана Протића, будући да је његово присуство у влади доживљавао као контролу од стране своје странке.