СРПСКА ЦРКВА НОСИЛАЦ ИДЕЈЕ СЛОБОДЕ: Трајни континуитет "Завета светих отаца Симеона и Саве"

проф. Милош Ковић

12. 08. 2023. у 07:00

УКОЛИКО се пажња историчара међународних односа веже само за државе, они ће лако закључити да Срби од 1496. до 1804. године нису имали ни спољну политику, нити дипломатију.

СРПСКА ЦРКВА НОСИЛАЦ ИДЕЈЕ СЛОБОДЕ: Трајни континуитет Завета светих отаца Симеона и Саве

Цар Иван Грозни IV први је успоставио контакт са Србима , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Ако се, међутим, усвоји шире и продубљеније схватање међународних односа, које уважава чињеницу да државе нису њихови једини учесници, српска историја овога доба изгледаће нешто друтачије. Довољно је присетити се, у овом периоду, моћи и утицаја Римске курије, која није потицала од снаге њене невелике државе.

Када се историчар ослободи опседнутости државом, у српској историји препознаће важне, необично трајне континуитете. У добу од 16. до раног 19. века Српска црква била је несумњиви, главни носилац српских духовних и политичких традиција. О томе је сведочила улога њене највише јерархије, почевши од патријарха Јована Кантула с краја 16. и почетка 17. века, у народним устанцима и покретима. Она је, у исто време, водила преговоре и одржавала везе са великим силама. То је чинила у име начела на која су се позивали средњовековни српски владари и јерарси: очувања "праве вере" и "завета Светих отаца наших Симеона и Саве".

Идеали "ослобођења и уједињења", типични за 19. век, препознатљиви су, у другачијим формама и историјским контекстима, изражени различитим речима, у много старијим епохама. Били су видљиви у настојањима на обједињавању земаља "Српске земље и приморске", препознаваних на основу своје историјске, верске и језичке припадности. Када се упозна историја великих ратова и померања граница сукобљених империја, српских сеоба и расејања, исламизације и унијаћења, читалац остаје затечен трајношћу српских представа о сопственом наслеђу и простору, чије би средишње земље биле Стара Србија, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и део Далмације. Ове и много шире просторе на северу и западу, које је српски народ населио у сеобама, настојала је да обухвати Пећка патријаршија, у намери очувања верног народа, његових предања и православне вере. У добу теократског, духовног и световног старешинства Пећке патријаршије над српским народом мотив окупљања била је и потреба да се он одбрани од преверавања, асимилације, па и геноцидног уништења.

Српска црква била је, такође, носилац идеје слободе, схваћене као независност, аутокефалност или аутономија. Она се, као црвена нит, препознаје од почетка до краја посматраног периода.[...]

СЛИЦИ ОДНОСА ИЗМЕЂУ Великих сила и Срба у добу од 1496. до 1833, оно што даје целовитост и кохерентност, јесте успон и посебност веза Срба са Русијом, почевши од молби српских монаха на двору Ивана IV Грозног, до "прошенија" српских депутата на Порти, писаних руком руских дипломата у служби Александра I и Николаја I. Ово је, наиме, доба непрекидног успона Русије, са кратким прекидом у "смутном времену" с краја 16. и почетка 17. века, и врхунцем њене моћи у време Николаја I. Обнова српске државе од 1804. до 1833. постигнута, пре свега, српским ратним подвизима и дипломатском умешношћу, била је ипак, због одлучујуће улоге коју је у томе одиграла руска војна сила и дипломатија, део дугорочног, светскоисторијског процеса продора ове империје ка јужним морима.[...]

Главни српски успеси у добу 1826-1833. биће, за кратко време, постигнути захваљујући енергичној личности цара Николаја I Романова. Цена која ће бити плаћена за то биће укорењена слика Срба као вечитог оруђа руског продора на југ. Однос свих осталих, западних Великих сила према Србима, почевши од 1804, зависиће од њиховог односа према Русији. Удружене, она сама није могла да их победи. Међу њима је, зато, морала да пронађе савезнике. Цена за то неретко је плаћана српским земљама.

Верски фактор, који је у овом добу имао кључну улогу у одређивању руских циљева на Балкану и Леванту, био је одлучујући и у односу Османског царства према Србима. Као неверници, они су још од 14. века подвргавани "светом рату", прогонима, истребљењима и преверавањима. Са померањем граница царства ка северу, живот у Османском царству постао је много сношљивији. У времену крвавих верских ратова на европском западу, на османском тлу обновљена је Пећка патријаршија. Османско царство је у 16. веку, у времену Мехмед-паше Соколовића, било водећа европска велика сила, да би такав статус изгубило већ у 18. веку. Тада Русија постаје његов кључни противник. Срби су у Турској видели свог главног непријатеља, али су и у 19. веку били свесни њене вишеструке надмоћи. Одатле су потицали њихови стални покушаји, који се могу пратити још од 16. века, да велике силе увуку у своје расправе са Турцима. На тај начин кнез Милош ће постићи све своје дипломатске успехе. [...]

* * * * * * * * *

ПОХОД ЗАПАДНИХ СИЛА НА БАЛКАН

МЕЂУ СИЛАМА КОЈЕ је Пећка патријаршија покушавала да придобије за борбу против Турака, била је и Римска курија. Све мање видљива у добу секуларизације политичке моћи и међународних односа, почевши од Вестфалског мира (1648), она је ипак задржала огроман утицај. Понижаване у добу Наполеонових ратова, папе ће се у времену Светог савеза постепено враћати на своје привремено напуштене, старе положаје. Непријатељство Срба према папству, због његовог непомирљивог става према православној цркви и благосиљања освајачких похода западних сила на Балкан, могло се упоредити само са српским односом према Турцима.

Једина велика сила чији се утицај на Србе могао упоредити са Русијом, била је Аустрија.

Статус Велике обе су стекле у приближно истом периоду. Тада су на тлу Хабзбуршке монархије живеле масе српског становништва, са аутономним статусом стеченим кроз институције Цркве и Војне крајине. Слично Венецији, Аустрија је према Србима била широкогруда у ратним временима, да би их у добу мира предавала у руке римокатоличких прозелита. Хабзбуршка монархија 18. века је, међутим, да би сузбила утицај Српске цркве и преко ње Русије, у својим школама одгајила нову, световну српску елиту, која ће се временом показати опаснијом по Аустрију од Српске цркве. У добу Јосифа II, са успоном просветитељског секуларизма и савезничких веза са Русијом, Аустрија је чак и међу оним Србима који нису били спремни да друштвене успехе плате напуштањем српског идентитета, стекла одређену привлачност. Подела Пољске удружила је Аустрију са Русијом у савезничке односе који ће надживети и Наполеонове ратове, да би потрајали све до средине 19. века.

Црква је од патријарха Арсенија III Чарнојевић била и политички старешина Срба , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

У ЧЕТИРИ РАТА КОЈЕ је водила са Турском, од 1683. до 1791, Аустрија је Србију учинила бојним пољем, али и главним средиштем потоњих борби за стварање српске државе. Као што су све велике европске револуције од 18. до 20. века проистекле из великих ратова, Српска револуција имала је своје почетке у аустро-турским ратовима 18. века. Било је потпуно природно то што су се Карађорђе и његови устаници, дојучерашњи фрајкори, за помоћ прво обратили оближњој Аустрији. Њена конзервативна, протурска политика подстакла је окретање Срба ка Русији. Најистакнутији Срби из Аустрије тада су били најгорљивији русофили. Било је, међутим, и оних који су и по преласку у Србију настављали да раде за интересе Хабзбуршке монархије. У овом добу ипак су готово сви преговори великих сила о поделама интересних сфера на Балкану подразумевали улазак дела или целине српских земаља у аустријску интересну сферу. [...]

Политика великих сила донеће Србима, и после 1833. године, много искушења. После 1878. томе ће бити додато и надметање са националним покретима суседних балканских народа.

Дојучерашња турска раја, Срби су се, међутим, са обновљеном државом, прикупљеним дипломатским искуствима и подршком Русије, изборили за одлазак Турака из градова (1862, 1867), пуну државну независност и територијално проширење (1878), ослобођење и уједињење са Старом Србијом и Македонијом (1912). После слома Русије (1917), ослоњени на Британију, Француску и САД, постигли су уједињење свих српских земаља у саставу Краљевине СХС (1918). Сагледан у дужој временској перспективи, српски 19. век, са свим својим искушењима и лутањима, изгледа нам као доба сталног успона.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (1)

ПОЈАВИО СЕ НОВИ СНИМАК! Ево како је Новак Ђоковић погођен флашом у главу (ВИДЕО)