Друштво

СРБИ СУ ЗБОГ КРАЉА И НОВЕ ОТАЏБИНЕ НА СВЕ ПРИСТАЈАЛИ: У заједничкој држави правила понашања у фудбалу диктирали су Хрвати

Александар Михајловић/(Из књиге "Теорија и историја фудбала")

27. 07. 2023. у 07:00

ЗАВРШЕТКОМ Првог светског рата, када се поново разбуктао друштвени живот, на спортском пољу такође су почели да дувају нови фудбалски ветрови.

СРБИ СУ ЗБОГ КРАЉА И НОВЕ ОТАЏБИНЕ НА СВЕ ПРИСТАЈАЛИ: У заједничкој држави правила понашања у фудбалу диктирали су Хрвати

Обновљени су многи, бројни предратни, и основани нови клубови. Оспособљена су игралишта у Кошутњаку и испод Калемегдана, а већ у марту 1919. могло је да се игра на теренима чувеног "Тркалишта" (хиподрома), клубова "Српски мач" и БСК.

Неуморни инжењер Данило Дача Стојановић оживео је рад СК "Велика Србија" и крагујевачког СК "Шумадија". У Шапцу је формиран 1919. клуб СК "Мачва", а у Крушевцу је 1920. обновљено име тима и добило обрисе клуба СК "Цар Лазар". Највише клубова основано је у Нишу, 1918. СК "Синђелић", 1923. СК "Победа" и СК "Раднички". Та 1923. остала је и у аналима Крагујевца - почео је са радом СК "Раднички". У наредним годинама у Ужицу је 1925. основана СК Слобода, а 1926. СК Борац у Чачку, 1928, у Нишу СК "Железничар" . знаменитом брду Дежева, где је велики жупан Стефан Немања 1168. основао прву српску државу Рас, у Новом Пазару, ентузијасти су 1928. формирали клуб СК Дежева!

Услов да би се играло национално првенство новонастале државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца био је формирање јединственог фудбалског савеза. Иницијатива за оснивање покренута је међу загребачким пургерима (нем. brger - грађанин), односно из њиховог најпопуларнијег клуба тог времена, Хрватског академског шпорт клуба - ХАШК. Лако су убедили представнике београдских клубова за учешће на Скупштини у вољеном им Загребу. За краља, али и нову отаџбину, Срби су на све пристајали, што ће им се у будућим временима лошим вратити.

Главни аргумент предлагача, да се све организује у Загребу, био је и тај што се ногомет (фудбал) током свих претходних година најбрже развијао у Хрватској, затим што поседују изванредне учитеље (тренере) и зато што ногометни чимбеници (фудбалски учесници) имају одличну сарадњу у Светској фудбалској асоцијацији - ФИФА. Посебно је истакнуто да ће у свему помоћи србијанским клубовима у њиховој напаћеној и разореној домовини!

Хрвати су заиста били у праву, јер из ратних страхота они су изашли неокрњени. Добили су нежељеног краља и државу, како су је касније упорно називали - тамницом народа.

Речено - учињено. Тако је 15. априла 1919. у кафани "Медулић" (касније "Блед") у Загребу основан Југославенски ногометни савез - ЈНС. За првог председника изабран је правник Хинко Вирт (Hinko Wurth, Нови Винодолски, 9. новембар 1881 - 27. мај 1964, Загреб), човек аустроугарског порекла и важан функционер ХАШК. Одмах је донета одлука о регионалној подели. Србија је окупљена у Београдски подсавез, који је обухватао Војводину, ужу Србију и Косово и Метохију. Тако се 18. април 1919. сматра и почетком рада данашњег Фудбалског савеза Србије.

Зашто југославенски (?) када је званично име нове државе, од 1. децембра 1918. гласило Краљевина СХС (!), а тек је 3. октобра 1929. промењено у Краљевина Југославија. Под именом Југославенски ногометни савез - ЈНС, способни и лукави Хинко Вирт је код знатижељника у ФИФА испословао да буде уписан у регистар нових савеза, али није званично примљен! Лукавштина је донекле успела, па је тако на Олимпијади у Белгији на турниру у Анверсу учествовала репрезентација под именом непостојеће Југославије. У том тиму играли су углавном ногометаши загребачких клубова. У првом мечу против Чехословачке (28. јун 1920) прилику је добио Јован Ружић из СК Југославија, на левом крилу, а после катастрофалног пораза - 0:7, против Египта у новом поразу - 2:4, заиграли су Андреја Којић и Никола Симић из београдског БСК, као и Бранимир Поробић из БАСК.

Председник Савеза заједничке државе Хинко Вирт одмах је нашао разлог неуспеха и оптужио играче из српских клубова, за које је иначе говорио да су обични ногометни чобани. Први савезни капитен био је др Вељко Угринић (Стара Градишка, 1885-1958, Загреб) коме је спортско опредељење била атлетика, а фудбал (ногомет) разбибрига.

* * * * * * * * * * * *

ЗАГРЕПЧАНИ НАМЕШТАЈУ ЖРЕБ НА ПРВОМ ШАМПИОНАТУ

НА наредној Скупштини Ногометног савеза Југославије, 18. децембра 1919, наравно у Загребу, да се Власи не досете, председавао је Данило Дача Стојановић, председник СК Велика Србија, а присуствовао је и Бошко Симоновић, Србин, тада студент Загребачког свеучилишта. Посебно су били занимљиви сусрети Хинка Вирта и Данила Стојановића.

Председник новоформираног ЈНС убеђивао је београдског фудбалског посленика да име клуба "Велика Србија" није прикладно и да сви заједно треба да "стреме југославенској заједници". Да ли само због ове опаске, тек београдски клуб је на Светог Николу, 19. децембра 1919, променио име у Спорт клуб "Југославија"!

После учешћа на Олимпијади у Белгији репрезентација је наставила наступе под именом Југославија. Посебно је била запажена утакмица одиграна 22. јуна 1922. против репрезентације Румуније. Догодила се на дан и у част венчања Њ.к.в. Александра Првог Карађорђевића и румунске принцезе Марије. За утакмицу са Румунијом, репрезентација је, по изричитој вољи краља Александра, (не)званично названа "Бели орлови" и била поражена - 1:2, стрелац Бранко Зинаја. Играла је у саставу, без фудбалера из многобројних и познатих српских клубова: Драгутин Фридрих (ХАШК - Загреб), Андрија Кујунџић (Бачка - Суботица), Јарослав Шифер (ХШК Грађански - Загреб), Стјепан Штерк (ХАШК), Артур Дубравчић (ХШК Конкордија - Загреб), Рудолф Рупец (ХШК Грађански), Драгутин Бабић (ХШК Грађански), Бранко Зинаја (ХАШК), Емил Першка (ХШК Грађански), Владимир Винек (ХШК Конкордија), Иван Шојат (ХАШК).

Доктор Вељко Угринић није се најбоље сналазио у улози селектора репрезентације Краљевине СХС, назване Југославија. Форсирао је искључиво играче из Загребачког ногометног подсавеза - ЗНП. Сигурно да то није био једини разлог, али врло брзо заменио га је Тодор Секулић из Београда. Он је био кратког даха и репрезентацију је саставио само за једну утакмицу, 26. маја 1924. на Олимпијади у Паризу, за још један у низу тешких пораза, овога пута против селекције Уругваја - 0:7. Наредне године, за три пријатељска меча и исто толико пораза, репрезентативни тим састављао је Душан Зинаја, Србин из Загреба, бивши играч ХАШК. Потегли су Хрвати још једном за својим човеком и 30. маја 1926. исфорсирали др Анту Пандаковића за савезног капитена репрезентације. И он није одустао од протежирања ногометаша из загребачких клубова, а понекад се осмелио да у тим уврсти и каквог српског фудбалера. Доктор Пандаковић је трајао до 26. јануара 1930, када је дошло до раскола у Југославенском ногометном савезу - ЈНС.

Лансирајући тезу да су Срби неталентовани ногометаши, а више ратници-губитници (!), загребачке главешине ЈНС, без сагласности Београдског лоптачког подсавеза - БЛС, одлучиле су да се на првом званичном Шампионату 1923. финална утакмица може одржати, само у граду Загребу. Несложни, као и много пута раније, представници српских клубова пристали су на све услове, и посебно на оне да прво првенство заједничке државе буде без судија из Београда. Наводно су били неискусни и необучени.

На шампионату учествовало је шест клубова, победника исто толико подсавеза, и утакмице су игране по једноструком куп-систему. У првим четвртфиналним мечевима: СК "Југославија" - ЈАД "Бачка" (Суботица) - 2:1, САШК (Сарајево) - НК "Хајдук" (Сплит) - 4:3, ХШК "Грађански" (Загреб) - ШК "Илирија" ( Љубљана) - 2:1. Сви клубови западно од реке Саве, именовани су као шпортски.

У другом кругу: САШК - СК "Југославија" 4:3, у Сарајеву, док је намештеним жребом ХШК "Грађански" постао финалиста. Одигране су две утакмице за титулу првака државе. Прва је завршена без победника - 1:1, а у другој, поновљеној, тим ХШК "Грађански" је уз свесрдну помоћ домаћег судије победио - 4:2, тим САШК из Сарајева на терену у Максимирској шуми.

* * * * * * * * * * * *

ХРВАТСКИ КЛУБОВИ БОЈКОТУЈУ ДОМАЋЕ ПРВЕНСТВО

ФУДБАЛ, тог времена, није био само привилегија Београдске чаршије. Велики ентузијаста, инжењер Данило Дача Стојановић (Лапово, 24. октобар 1877. - 25. април 1967, Београд) често је боравио у Крагујевцу где је радио као хонорарни наставник, при Војнотехничкој школи Завод, и у граду на Лепеници је 14. септембра 1903. основао Спорт клуб "Шумадија".

Убрзо затим, по српским варошима, започело је оснивање фудбалских клубова, углавном с именима јунака, историјских личности, догађаја, али и донатора трговаца и занатлијских удружења.

Најчешћа имена била су Душан Силни, Цар Лазар, Обилић, Југ Богдан, Синђелић, Карађорђе, Хајдук Вељко, али и Игла (шнајдери), Шило (обућари), Пекар, Трговац...

Поводом стогодишњице битке код Делиграда 1806, у Првом српском устанку, у Алексинцу је основан клуб - "Делиград".

Није познато нити записано зашто је новоформирани београдски клуб, 13. септембра 1906, добио име Борачко-лоптачко друштво "Српски мач". Претпоставке кажу да је име изабрано због српског јунаштва 28. јуна 1389, на Видовдан, у боју на Косову пољу! Прву званичну утакмицу "Српски мач" одиграо је на дан свог оснивања у Кошутњаку против "Сокола" и био поражен - 2:7. Утакмица је одиграна по правилима из 1905, објављеним у Београду, у књижици "Лоптање ногом", коју је са немачког превео и правила игре протумачио Анастас Ст. Христодуло.

Нови лоптачки клуб "Српски мач" је од београдске општине добио у закуп (99 динара годишње) терен у парку Св. Ћирило и Методије код Вуковог споменика. Стадион (игралиште), усред града, свечано је отворен 16. августа 1907.

Због сталних трвења и ривалства, клубови Соко и Српски мач све су више губили присталице. Предузимљиви Данило Дача Стојановић, заједно са Јевремом Пантелићем и другим занесењацима, фудбалским истомишљеницима, 1. септембра 1911, у кафани "Женева" на углу Београдске улице (у доба владавине комуниста Улица Бориса Кидрича) и Булевара краља Александра (до 21. века Булевар револуције), основао је нови, "Београдски спорт клуб - БСК". Ови ентузијасти су претходно морали да код градских власти испослују посебно одобрење за формирање овог клуба. Занимљиво је да је већина добрих фудбалера "Сокола" и "Српског мача" приступила новоформираном клубу, што се на неки начин може сматрати првим трансферима у тадашњем српском фудбалу!

Сутрадан по оснивању, БСК је одиграо прву међуградску утакмицу против СК "Шумадија" из Крагујевца и победио - 7:1. Веома брзо стасали су у озбиљан клуб, са најбољим фудбалерима тог времена: Велибором Станковићем, Миодрагом Недићем и Андрејом Којићем... БСК је имао неколико млађих селекција у којима су се истицали гимназијалци Михаило Андрејевић, Душан и Милан Протић, Душан Стефановић, Боривоје Васиљевић, те ђаци из "реалке" Никола Станковић и Душан Глишић, као и практично комплетан тим Богословије.

У својој биографији "Чика Дачине успомене", Данило Стојановић је записао да је СК "Шумадија" после пораза у Београду био пред растурањем. Покушао је да их окуражи, да буду спремни за реванш који је био договорен за пролеће 1912. Управа БСК је дознала за то писмо и одлучила да од свог потпредседника затражи оставку. Његов одговор је био - иступање из клуба!

"Једно краће време био сам ван спортских догађаја, чак и најозбиљније решен да коначно напустим спортски рад" - бележи Стојановић. "Међутим, после извесног времена, пошто сам успео да савладам свој ранији гнев, због ускогрудости извесних људи, почела је опет да ме вуче неодољива жеља вољеној игри - фудбалу. Мучен жељом, спречаван достојанством, донео сам решење - да оснујем нови клуб који ће бити достојан ривал БСК и осталим клубовима у земљи."

* * * * * * * * * * * *

ТРЕНЕРИ ИЗ МАЂАРСКЕ УЧЕ СРБЕ КАКО СЕ ИГРА ФУДБАЛ

ПРВУ титулу београдски БСК, популарни "плави", освојили су у саставу: Отмар Глазари (италијански држављанин, дошао из сплитског Хајдука), Предраг Радовановић, Драгомир Тошић, инж. Милорад Арсенијевић, Миодраг Мија Јовановић, Љубиша Ђорђевић, Александар Тирнанић, Благоје Моша Марјановић, Никола Грба Марјановић, Ђорђе Вујадиновић, Драгутин Вирић, Светислав Глишовић. Тим је предводио саветник из Мађарске, Шандор Немеш, или, како су га у Београду звали Алекса, који ће две године касније, 1933, и званично постати први тренер.

Тим СК "Југославија", популарни "црвени" (због дресова), испао је и наредне 1932. у другом кругу такмичења, по куп-систему, играјући против ХШК "Конкордија" - 0:0 и 1:6. У двомечу са сплитским НК Хајдук, шампион БСК је неочекивано елиминисан - 0:0 и 0:3. Оно што су прижељкивали у Загребу, догодило се када је ХШК "Конкордија" у финалу два пута истим резултатом - 2:1, победио НК "Хајдук" .

Са истим тренером, новим голманом Фрањом Глазером, придошлим из загребачког ХШК "Грађански", и неколицином млађих играча, БСК је 1933. повратио титулу у Лиги са једанаест клубова, са три бода више од сплитског НК "Хајдук". Тим је углавном играо у саставу: Глазер, Радовановић, Тошић, Арсенијевић, Иван Стевовић (заменио Мију Јовановића), Ђорђевић, Тирнанић, Благоје Марјановић, Славко Шурдоња (заменио Николу Марјановића), Вујадиновић, Глишовић. Шампионат 1934. није игран због неких нових условљавања клубова Загребачког ногометног подсавеза (!), али и због атентата и убиства краља Александра Првог Карађорђевића.

На састанку Југословенског фудбалског савеза у Београду за 1935. потврђена је лига са десет клубова. За главног фаворита 1935. године важио је БСК. До титуле је стигао само са два бода више од другопласираних СК "Југославија" и ХШК "Грађански". Првенство је необично дуго трајало, с много притужби на постигнуте резултате и суђења.

Наредне 1936. клубови из Загреба су по ко зна који пут направили опструкцију првенства.

Они из Београда су пристајали на све, па се још једном из непознатих разлога, уместо Лиге, такмичило по куп-систему. Додуше, у сплитском НК "Хајдук" нису се сложили са таквим начином играња првенства и отказали су учествовање. Необично, и првак Загребачког ногометног подсавеза ХШК "Конкордија"! У првом кругу "БСК" је лако елиминисао крагујевачки СК "Раднички" - 4:1 и 2:1, у полуфиналу ШК "Илирија" из Љубљане - 3:1. Финале су Београдски плави на једвите јаде решили у своју корист против неочекиваног противника ССК "Славија" из Сарајева - 1:0 и 0:0. Тим је углавном играо у саставу са претходних шампионата, појачан са Густавом Лехнером, придошлим из ШК "Славија" из Осијека.

Када је увиђена сва погубност за фудбал, у Краљевини Југославији, сталним мењањем система, наредна два шампионата 1937. и 1938. играна су у класичним лигама са по десет клубова. БСК и СК "Југославији" прикључио се Београдски аматерски спорт клуб - БАСК, који је у претходним годинама знатно играчки ојачао тим. И у таквој консталацији загребачки клубови показали су више жеље и хтења да се докопају титуле. Прво је ХШК "Грађански" преузео титулу од БСК, а потом је и градски ривал ХАШК коначно дочекао да постане државни шампион. Тим некада моћног СК "Југославија" углавном је имао епизодне улоге, док је славни БСК, после трећег места, титулу у наредном шампионату 1938. изгубио на основу количника датих и примљених голова!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације