Друштво

ТРНОВИТ ПУТ ИГРЕ СА КОЖНОМ ЛОПТОМ: Стидљива најава нове спортске забаве за омладину Србије

Александар Михајловић/(Из књиге "Теорија и историја фудбала")

26. 07. 2023. у 07:00

У СРПСКОЈ историографији записано је да је фудбалско доба почело у држави Краљевини Србији, за време краља Александра Обреновића, првом игром на два гола, с надуваном кожном лоптом која је шутирана ногама, 19. маја 1896. и по средњоевропском времену у 15 часова.

ТРНОВИТ ПУТ ИГРЕ СА КОЖНОМ ЛОПТОМ: Стидљива најава нове спортске забаве за омладину Србије

На простору између калемегданских зидина и Куле Небојше обележени су голови. Ко зна како, вероватно камењем и циглама, или скинутим оделима, јер би за то доба било илузорно замислити да су први протагонисти играчи, фудбалери, користили праве стативе и мреже на њима. Време је било топло, пролећно, препуно набујалог зеленила и чистог ваздуха.

Актери ове утакмице били су спортисти Првог гимнастичарског друштва "Соко", основаног 11. септембра 1891, а насталог од Кнежевског друштва за гимнастику и борење 1. септембра 1857, на иницијативу сликара Стевана Тодоровића (1832-1925), бечког и минхенског ђака, а које је 1864. престало с радом. Касније, 3. јануара 1882, Друштво је обновио др Владан Ђорђевић (1844-1930), лекар, научник, књижевник и политичар. Први фудбалери сигурно нису били свесни значаја своје одлуке да у Београду покрену лоптање ногама, по узору на европске велике градове попут Лондона, Париза, Берлина, Беча, Прага...

Тог мајског дана стидљиво је најављена нова врста спортске забаве за омладину Србије, а истовремено и нова забава за гледаоце. Без већих амбиција, постаљен је камен-темељац једне спортске гране која ће брзо добити огроман број присталица и значај широм земље Србије.

Прву кожну лопту, као сувенир са студија, у Београд је донео Хуго Исак Були (Београд, 14. децембар 1875-1941/42, стрељан на Сајмишту), син познатог трговца Едидија Едија (Едидy Булy), чија се радња мешовите робе налазила у Јеврејској улици на Дорћолу. Млади Були је студирао у Берлину и играо за тим Германије, али је врло често долазио у родни град жељан домаће атмосфере, дружења са школском генерацијом и родбином.

У Београду се учланио у Гимначарско друштво "Соко" и са пријатељима,12. маја 1896, основао Лоптачку секцију. Тако је дошло до договора о првој јавној утакмици-приредби, на травнатом платоу крај Куле Небојше. Постоји прича да је трговац Еди две лопте сакрио испод тезге како се не би играо тај фудбал, јер његов син се школовао за будућег трговца а не за циркусанта.

Лист "Вечерње новости", који је излазио сваког дана на четири странице малог формата, објавио је о том дешавању кратку информацију под малим, неупадљивим насловом - Соко.

Извештач-новинар с прве фудбалске утакмице у Београду пише: "Гимнастичари су изводили разне игре једном великом лоптом, бацајући је по извесним правилима час увис, час у даљину, и то што је најзанимљивије, само ногама... Игром је руководио и господин Фајфра, друштвени учитељ, и господин Хуго. Гледалаца је можда могло бити педесет."

Охрабрени добрим пријемом у јавности, први фудбалери су наставили лоптање ногама, али више нема изворних, записаних докумената о јавним утакмицама. Тек после три године, 1. маја, по старом јулијанском, или 14. маја по новом грегоријанском календару, 1899, у просторијама "Трговачке кафане" основано је "Прво српско друштво за играње лоптом".

Оснивачи су били Хуго Були и Андреја Николић (Париз, 5. октобар 1853. - 18. септембар 1918, Београд), касније доктор наука и академик.

* * * * * * * * *

ПОТУЦАЊЕ ЛОПТАША С КРАЈА НА КРАЈ БЕОГРАДА

ПРВИ београдски заљубљеници у фудбал једва су проналазили пољане на којима су могли да играју два тима у комплетним саставима. Потуцали су се с краја на крај града, од плаца у Кнез Михаиловој улици (на том простору је Српска академија наука и уметности), иза некадашње Делијске чесме, до једне ливаде на углу Југовићеве и Симине улице, па даље до Губеревца, Топчидерског брда и Баре Венеција.

Међу пионирима фудбала у Србији истакнута места заузимају Радивоје Новаковић, Драгиша Борисављевић, Петар Мирковић, Влада Стефановић, Божидар Петровић, Милорад Куртовић, Андра Константиновић, Тодор Франтл, Богдан Хајнц, Гојко Ђаја, Велизар Митровић и Густав Фајфра. Играли су тај фудбал кад га нико није разумео.

Под надзором Хуга Булија, око тридесет младића тренирало је фудбал на Топчидерском брду. Касније су се приближили граду и вежбали на Губеревцу, крају код такозваног Мостара, на коме су биле болнице Медицинског факултета. Кад је управа града Београда потврдила правила фудбалске игре, 16. маја 1899, ови ентузијасти су се латили изградње терена и с прикупљеним новцем, у износу од пет стотина динара, направљена је дрвена ограда око игралишта.

Ноћ после прве јавне утакмице, на ограђеном игралишту догодило се нешто веома неповољно по даљи развој фудбала. Са првог фудбалског стадиона, под окриљем мрака, однесена је дрвена ограда. Оно мало остатка грађе, која није била покрадена, Хуго Були је распродао да би како-тако обештетио себе и остале улагаче. Природно је да су оснивачи клуба и градитељи терена били деморалисани оваквим развојем догађаја. Ово тужно поглавље потрајало је дуже. Активност првих фудбалера је заустављена, али је и "Прво друштво за игру лоптом" пред сам крај 19. века престало да егзистира. Угасило се...

Спласнуло је почетно одушевљење лепотом игре, а улазак у нови век ништа није добро обећавао. Разваљивање и крађа дрвене ограде на првом фудбалском игралишту на Губеревцу оставили су неизбрисиви траг. Неразумевање околине, можда и љубомора, отупели су вољу малобројних играча и гледалаца.

Коначно, једна фудбалска утакмица одиграна је 9. јула 1900. у Топчидеру. На позив "Првог српског велосипедског (бициклистичког) друштва" дошла је група спортиста из Суботице који су играли фудбал и такмичили се у трчању и бициклизму. Резултат утакмице није записан, али тврди се да је било доста голова. На неки начин ова утакмица може се сматрати првом интернационалном на територији Краљевине Србије. Зна се да је у тиму гостију било доста Мађара и Чеха из тадашње Аустроугарске царевине.

Београдско гимнастичарско друштво "Соко" на почетку новог века имало је своје одељење за лоптање. Стеван Стефановић (Београд, 10. јануар 1880. - 4. октобар 1944), челник врсте, с истомишљеницима је 18. априла 1903. основао самостални фудбалски клуб. У почетку је назван Фудбалско друштво "Соко", које је врло брзо прерасло у Спортски клуб "Соко", а 1931. у "Београдски аматерски спорт клуб - БАСК".

Убиством краља Александра и краљице Драге Луњевице Машин Обреновић, 29. маја 1903, у такозваном Мајском преврату, још једном су прекинуте лоптачке активности. Годину дана доцније, поводом обележавања стогодишњице Првог српског устанка, на Ђурђевдан, 23. априла по старом, или 6. маја 1904. по новом календару, одиграна је прва званична утакмица на игралишту Кошутњак код Хајдучке чесме. Актери су била два тима новонасталог клуба "Соко".

Пут "Сокола" био је тежак и трновит и тек када је изграђен прописани терен у Кошутњаку почело се са озбиљним утакмицама. У тим пионирским данима српског фудбала у оснивању, првих лоптачких клубова, истицали су се Данило Дача Стојановић, Влада Крстић, Стеван Стефановић, Димитрије Стаменковић, Момир Коруновић, Димитрије Ђорђевић, Милош Радојловић, којима су се нешто касније придружили Андра Јовић, Јован Викторовић и Милета Недић.

* * * * * * * * *

ФУДБАЛ НИЈЕ БИО ПРиВИЛЕГИЈА БЕОГРАДСКЕ ЧАРШИЈЕ

ФУДБАЛ, тог времена, није био само привилегија Београдске чаршије. Велики ентузијаста, инжењер Данило Дача Стојановић (Лапово, 24. октобар 1877. - 25. април 1967, Београд) често је боравио у Крагујевцу где је радио као хонорарни наставник, при Војнотехничкој школи Завод, и у граду на Лепеници је 14. септембра 1903. основао Спорт клуб "Шумадија".

Убрзо затим, по српским варошима, започело је оснивање фудбалских клубова, углавном с именима јунака, историјских личности, догађаја, али и донатора трговаца и занатлијских удружења.

Најчешћа имена била су Душан Силни, Цар Лазар, Обилић, Југ Богдан, Синђелић, Карађорђе, Хајдук Вељко, али и Игла (шнајдери), Шило (обућари), Пекар, Трговац...

Поводом стогодишњице битке код Делиграда 1806, у Првом српском устанку, у Алексинцу је основан клуб - "Делиград".

Није познато нити записано зашто је новоформирани београдски клуб, 13. септембра 1906, добио име Борачко-лоптачко друштво "Српски мач". Претпоставке кажу да је име изабрано због српског јунаштва 28. јуна 1389, на Видовдан, у боју на Косову пољу! Прву званичну утакмицу "Српски мач" одиграо је на дан свог оснивања у Кошутњаку против "Сокола" и био поражен - 2:7. Утакмица је одиграна по правилима из 1905, објављеним у Београду, у књижици "Лоптање ногом", коју је са немачког превео и правила игре протумачио Анастас Ст. Христодуло.

Нови лоптачки клуб "Српски мач" је од београдске општине добио у закуп (99 динара годишње) терен у парку Св. Ћирило и Методије код Вуковог споменика. Стадион (игралиште), усред града, свечано је отворен 16. августа 1907.

Због сталних трвења и ривалства, клубови Соко и Српски мач све су више губили присталице. Предузимљиви Данило Дача Стојановић, заједно са Јевремом Пантелићем и другим занесењацима, фудбалским истомишљеницима, 1. септембра 1911, у кафани "Женева" на углу Београдске улице (у доба владавине комуниста Улица Бориса Кидрича) и Булевара краља Александра (до 21. века Булевар револуције), основао је нови, "Београдски спорт клуб - БСК". Ови ентузијасти су претходно морали да код градских власти испослују посебно одобрење за формирање овог клуба. Занимљиво је да је већина добрих фудбалера "Сокола" и "Српског мача" приступила новоформираном клубу, што се на неки начин може сматрати првим трансферима у тадашњем српском фудбалу!

Сутрадан по оснивању, БСК је одиграо прву међуградску утакмицу против СК "Шумадија" из Крагујевца и победио - 7:1. Веома брзо стасали су у озбиљан клуб, са најбољим фудбалерима тог времена: Велибором Станковићем, Миодрагом Недићем и Андрејом Којићем... БСК је имао неколико млађих селекција у којима су се истицали гимназијалци Михаило Андрејевић, Душан и Милан Протић, Душан Стефановић, Боривоје Васиљевић, те ђаци из "реалке" Никола Станковић и Душан Глишић, као и практично комплетан тим Богословије.

У својој биографији "Чика Дачине успомене", Данило Стојановић је записао да је СК "Шумадија" после пораза у Београду био пред растурањем. Покушао је да их окуражи, да буду спремни за реванш који је био договорен за пролеће 1912. Управа БСК је дознала за то писмо и одлучила да од свог потпредседника затражи оставку. Његов одговор је био - иступање из клуба!

"Једно краће време био сам ван спортских догађаја, чак и најозбиљније решен да коначно напустим спортски рад" - бележи Стојановић. "Међутим, после извесног времена, пошто сам успео да савладам свој ранији гнев, због ускогрудости извесних људи, почела је опет да ме вуче неодољива жеља вољеној игри - фудбалу. Мучен жељом, спречаван достојанством, донео сам решење - да оснујем нови клуб који ће бити достојан ривал БСК и осталим клубовима у земљи."

* * * * * * * * *

ПРВИ ВЕЧИТИ ДЕРБИ НА ТЕРЕНУ КОД ВУКОВОГ СПОМЕНИКА

У ЗНАК поштовања према победи српске војске у Првом балканском рату 1912, против Турске, Данило Стојановић је одлучио да клуб добије име Велика Србија. Пошто је убрзо, 1913, уследио Други балкански рат, против Бугарске, оснивање клуба је морало да причека. У оба рата све школе у Београду, Крагујевцу и Крушевцу биле су претворене у болнице, предавања обустављена, ђаци распуштени. Тада су многи, који нису били регрутовани, могли до миле воље да шутирају лопту. На подручјима где се налазе Каленић пијаца и Црвени крст основани су лоптачки тимови "Косово" и "Невесиње". Није мировао ни Данило Дача Стојановић и крајем 1912. основао је СК "Душановац", где је, по потреби, био и голман, а утакмице су игране на војном земљишту у близини Топовских шупа.

Ученици Треће београдске гимназије су основали клуб "Славија", у коме су се истицали Јован Ружић, Александар Радосављевић, Ђорђе Борисављевић и три брата Александар, Милан и Михаило Вучо. Играли су своје утакмице у порти Светосавске цркве, касније у Карађорђевом парку. На Малом Калемегдану, испод Павиљона "Цвијета Зузорић", играли су фудбалери клуба "Душан Силни".

Данило Дача Стојановић је своја патриотска осећања допунио када је 1. августа, по јулијанском, а 14. августа по грегоријанском календару 1913, у хотелу "Касина", коначно основао нови клуб - "Велика Србија"! У ово "фудбалско новорођенче" прешли су сви фудбалери "Славије" али и неколико играча крагујевачке "Шумадије".

Прва утакмица после Другог балканског рата одиграна је 21. септембра 1913, на терену "Тркалиште", где ће касније бити подигнут Вуков споменик и нићи зграде Техничког факултета и хотела "Метропол". БСК је победио "Велику Србију" - 2:0. Први тим новоформираног клуба, који ће у будућности играти огромну улогу у српском фудбалу, под различитим именима, играо је у саставу: Данило Стојановић, Мирослав Најдановић, Петар Радојковић, Микан Павловић, Едуард Мифек, Миливоје Ивановић, Милан Стефановић, Алојз Махек, Драгољуб Вељковић, Влада Крстић, Јосиф Фурјановић. Овај меч може се сматрати првим вечитим дербијем у држави Србији. У годинама које ће следити оба клуба ће због виртуелно-политикантских разлога мењати име!

Само годину дана од оснивања, СК "Велика Србија" освојио је први пехар-трофеј Српског олимпијског комитета - СОК, основаног 23. фебруара 1910, а примљеног у Међународни олимпијски комитет - ИОК 17. јула 1912. на Олимпијским играма у Стокхолму. У финалној утакмици, на игралишту "Сокола" у Кошутњаку, тада најмлађи клуб у Србији победио је крагујевачку Шумадију - 3:1.

Сјајан потез повукао је инж. Данило Дача Стојановић, председник Велике Србије, када је у Београд довео проверене фудбалере из Чешке - Алојза Лојда Махека, Едуарда Мифека и Венцеслава Петровцког. Они су били први странци у београдским клубовима, одлични играчи, али и аматери који су били запослени. До избијања рата 1914. заједно са Јованом Ружићем чинили су окосницу тима "Велике Србије". Када је Београд бомбардован, прешли су у Крагујевац, и тамо се запослили у Војнотехничком заводу - Тополивници и играли фудбал. Њих тројица и остали Чеси који су радили у Србији одбили су позив Аустроугарске царевине, као њени држављани, да се врате и регрутују у војне јединице.

Алојз Лојд Махек (Храдец Кралове, данашња Чешка, 8. јул 1895 - 20. август 1978, Београд), после рата је остао у Београду и до краја живота играо за тим СК "Југославија" (бивши СК "Велика Србија") и учествовао у освајању два првенства, 1924. и 1925. године, нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

НАЈСТАРИЈИ КЛУБ

НА ТЕРИТОРИЈИ данашње Србије, а онда Аустроугарске, постоји клуб који је основан 1901. године у Суботици. ФК "Бачка" 1901. је прве утакмице, почетком прошлог века, одиграла у Лиги јужне Мађарске. Четири пута је освојила, а једном била трећа у највишем рангу мађарског националног такмичења. У новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца "Бачка" је заузела пристојно место, али је након Другог светског рата пала у сенку суботичког Спартака.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације