СТАЉИН ОДОБРИО ТИТОВ СУСРЕТ СА ЧЕРЧИЛОМ: "Политика компромиса" између Лондона и Москве избацује у први план партизански покрет

У ПАРТИЗАНСКИМ јединицама негован је култ СССР, Црвене армије и Стаљина.

Тито и Черчил 1944. године у Италији , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Обележаване су годишњице Октобарске револуције. Тито је редовно слао честитке за Стаљинов рођендан. У зиму 1942, у Москви је уочено да руководство партизанског покрета није познато совјетском јавном мњењу и да ту "безличност" треба прекинути. У тој функцији било је и покретање радио-станице Слободна Југославија која је свој програм емитовала из СССР. Захваљујући политичкој и пропагандној помоћи Москве, у свет се пред крај 1942. и почетком 1943. дефинитивно пробила истина о рату у Југославији. Тито је и у јесен 1942. следио политику Стаљина и Коминтерне који су сматрали да још нису постојали међународни услови за формирање партизанске владе. Прихватио је директиву Москве да "на овој етапи" борбе не поставља "питање укидања монархије", не истиче "паролу републике", решавање питања режима одложи "послије ослобођења земље". Ипак, стварањем Извршног одбора АВНОЈ он је створио тело које је вршило функције владе и поред тога што није имало ресор војске и спољних послова.

Годину дана касније, на Другом засједању АВНОЈ (29-30. новембар 1943) у Јајцу, Тито се одлучио да одузме легитимност избегличкој влади, суспендује монарха, прогласи федерацију, АВНОЈ конституише као највиши орган југословенске федерације, оформи Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) као фактички привремену владу нове Југославије. Према постојећим индицијама, наведене одлуке су разљутиле Стаљина који их је доживио као "ударац у леђа СССР и одлукама у Техерану".

Стаљин и Черчил су договарали поделу политичког утицаја у Југославији , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

СА ОДЛУКАМА ДРУГОГ заседања АВНОЈ совјетска влада се сложила нешто касније, 14. децембра 1943. Стаљин је из објективних разлога подржао британску "политику компромиса" јер није био спреман да зарад једне револуције на Балкану, коју формално никада није признао, квари односе са Великом Британијом. Истовремено, по свему судећи, он није веровао у победу револуције без помоћи совјетских оружаних снага. У том контексту треба гледати и политику "фифти-фифти" (50-50) која је симболизовала поделу политичког утицаја између Совјета и Британаца. Ипак, одлуке донете на Другом заседању АВНОЈ убедљиво су сведочиле о снази НОП, степену револуционарних промена у Југославији, потреби да оне буду озакоњене и међународно признате.

Формирање Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ), на чијем је челу био Ј. Б. Тито, и успостављање паралелизма влада означило је квалитативно нову историјску ситуацију када је у питању представљање нове Југославије у свету. Појава новог политичког субјекта означила је "отварање процеса" у коме је југословенска револуција, изведена у стратешком окружењу, настојала да задобије међународно признање. У том процесу Ј. Б. Тито је, свакако, највише рачунао на помоћ и подршку СССР и самог Ј. В. Стаљина.

* * * * * * * * * *

БРИТАНЦИ ПОКРЕТ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА ПУШТАЈУ НИЗ ВОДУ

ПРВИ КОРАЦИ У ВОЂЕЊУ званичне спољне политике НКОЈ подударили су се са тренутком у коме је Велика Британија била принуђена да политику "еквидистанце" замени новом спољнополитичком оријентацијом у Југославији - "политиком компромиса". Њену суштину чинило је више одредница - промењени односи унутар антифашистичке коалиције, стање на југословенском ратишту, војна снага НОП, војна слабост и компромитованост покрета Д. Михаиловића, потреба да британски интереси у послератној Југославији буду заштићени. У таквим околностима Британци су на свог дотадашњег штићеника Д. Михаиловића почели да гледају као на "терет који се не да поднети" и кога се треба у што краћем року ослободити. Други део политике коју је Винстон Черчил осмислио и водио тицао се "омекшавања" Ј. Б. Тита и југословенских комуниста. За британску политику то је значило да се политичким средствима, уз истицање војног доприноса и потискивање оштре идеолошке опредељености код потенцијално победничког покрета, заштите британски интереси. У настојању да Тито одступи од "левог радикализма" и прихвати "реалполитику", В. Черчил је рачунао на утицај који је на југословенске комунисте имао Ј. В. Стаљин. Та политичка тактика Лондона, којој се децембра 1943. придружила и Москва, постала је оквир унутар кога је НОП започео борбу за међународно признање.

У завршним годинама Другог светског рата, Совјетски Савез је на простору некадашње југословенске државе наставио да води реалну политику. Сложеност совјетске позиције се огледала у чињеници да је "реална политика" одржавања добрих односа унутар савезничке коалиције налагала совјетској влади да у решавању југословенског питања ради сагласно са Британцима.

Тито и генерал Фицрој Меклејн на Вису , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

ДУГИМ РЕЧИМА, У ТРАЖЕЊУ компромиса између старог и легитимног центра власти (влада у емиграцији) и новог политичког субјекта (НКОЈ), Лондон и Москва су, поред свих разлика и сумњи, наступали заједничким снагама, али је и свака од сила настојала да води самосталну политику и задобије што повољније позиције. Москву су постојеће околности приморавале да тајним каналима подржава и инструира КПЈ како се њена политика не би сучељавала са спољнополитичким интересима СССР, а да јавно, бранећи начела доследног антифашизма, афирмише међународну позицију НОП у његовој борби против окупатора.

Доследни и непоколебљиви антифашизам НОП олакшавао је позицију Совјетског Савеза и пресудно утицао да његова подршка буде сасвим легална. Партизански покрет је од самог почетка рата тражио од Коминтерне оружје, али је све до 1944. то била само лепа жеља.

Партизани су неговали Стаљинов култ, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Отуда је долазак совјетске војне мисије у Врховни штаб НОВЈ, фебруара 1944, додатно учврстио позиције нове Југославије. Совјетска војна помоћ имала је изузетан политички значај. Британци су били убеђени да ће се после успостављања војних контаката "Руси одмах заложити за Југославију на челу са комунистима и Титом, те да ће одбацити све што се томе супротставља као недемократско". Проширеној војној сарадњи допринела је и југословенска мисија која је априла 1944, на челу са Велимиром Терзићем и Милованом Ђиласом, упућена у Совјетски Савез. У Москви је било доминантно мишљење да у постојећим односима унутар антифашистичке коалиције прихватање "политике компромиса" представља реалну могућност да на крају рата НОП изађе као победник и задобије међународно признање.

* * * * * * * * * *

ПРВО ЈУТРЕЊЕ СА ВОЂОМ СВЕТСКИХ ПРОЛЕТЕРА

ТОКОМ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ 1944, вођство НОП је, под утицајем међународних околности и уважавања интернационалне димензије југословенске револуције, било приморано да прихвати "политику компромиса". У питању је била процена, донета под "притиском" Москве и Стаљина, да је наступило време у коме треба осигурати до тада остварене тековине НОБ. Пристајање на вођење "реал-политике", што је за југословенске комунисте до тог тренутка било непознаница, значило је одступање од радикалнијег револуционарног курса који је представљао АВНОЈ - симбол револуционарних промена. Резултат те нове политике вођства НОП и заједничког "рада" Лондона и Москве био је споразум склопљен на острву Вису средином јуна 1944, између председника Националног комитета ослобођења Југославије и председника Краљевске владе (први споразум Тито-Шубашић). Отпочињањем преговора Тито-Шубашић извршена је и битна ревизија одлука АВНОЈ.

Прихватање "политике компромиса" захтевало је прилагођавање и уклапање НОП у интересе политике коју воде велике силе, али не и "кидање" врло "специфичних" веза које је вођство НОП, конспиративним каналима "укинуте" Коминтерне, имало са званичним Совјетским Савезом. Тито је консултовао Москву пре започињања и током преписке коју је почетком 1944. успоставио са В. Черчилом. Разговоре са Британцима отпочео је тек пошто је за то добио сагласност из СССР. Преговори о међународном признању нове Југославије били су вођени у координацији са Совјетима. Уступци које је током тог процеса био принуђен да чини такође су били усаглашени са совјетском страном.

ПОРЕД СВИХ ТИХ ДИНАМИЧНИХ односа Јосип Броз Тито се први пут обратио директно Стаљину тек 5. јула 1944. Био је то први директни контакт вође југословенске револуције са представницима државног врха Совјетског Савеза.

Друго заседање АВНОЈ-а: Тито, Јосип Видмар, Едвард Коцбек, Јосип Рус и Моша Пијаде, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Титово обраћање Стаљину, не случајно, подударило се са тренутком у коме је стратегијска иницијатива савезника на источном и западном ратишту вишеструко повећала војно-стратешки и политички значај Србије и када је партизански покрет, баш на тлу Србије, морао да задобије одлучујућу битку са главним противником југословенске револуције - четничким покретом, порази све квислиншке и колаборационистичке снаге, елиминише политички утицај српског грађанства, покуша да обесмисли британску "политику компромиса", успостави контролу над главним балканским комуникацијама, спречи брзо повлачење њемачке армијске групације Е са простора Грчке. Писмо је, као и она В. Молотову и Г. Димитрову, упућено непосредно после склапања споразума са представником краљевске владе Иваном Шубашићем.

Генерал Николај Корњејев и Тито 1944. године у Дрвару , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Несумњиво да је у насталим околностима Титу био потребан савет и подршка совјетског државног врха, а по могућству и прилика да у директном контакту са совјетским државним врхом уговори политичку, материјалну и војну помоћ Совјетског Савеза. По његовој процени, приближавање Црвене армије Балкану захтевало је преузимање војне и политичке контроле над Србијом и ликвидацију монархистичког покрета. С обзиром на политику Велике Британије он је у писму које је почињало са "Драги, Јосифе Висарионовичу" наглашавао да је народноослободилачком покрету "потребна највећа Ваша помоћ да би могли ријешити питање Србије које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије".

* * * * * * * * * *

МАРШАЛОВО МИСТИЧНО ИШЧЕЗНУЋЕ СА ВИСА

ТИТО ЈЕ ТРАЖИО "много више наоружања и хране него што су нам до сада савезници слали", напомињући да "те потребе расту са порастом наше војске и још више јер хиљаде нових добровољаца чека да их се наоружа, нарочито у Србији". Посебно је истицао да Народноослободилачка војска Југославије, услед политике коју Британци воде, не рачуна на ефикасну помоћ "савезника". У случају искрцавања "савезника" на Балкан Тито је изричито одбацивао прихватање њихове војне и цивилне власти напомињући да ми имамо "своју власт". У наведеном писму тражио је лични сусрет са Стаљином. "Има много крупних ствари о којима бих ја врло радо лично говорио с Вама. Ако Ви сматрате за опортуно и потребно, ја сам спреман да почетком августа дођем тамо. Но, не бих желио да то сматрате мојом нескромношћу, већ једино дубоком тежњом да се прије мировних преговора објасне нека питања и заузме по њима став, јер сматрам да је то у интересу балканских земаља и Совјетског Савеза". Тито је у писму напомињао да би "најјача подршка у сваком погледу била у томе, ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа". Вођа југословенске револуције је био убеђен да би такав војни притисак "осујетио многе планове на Балкану са стране оних који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције" и "неутралисао 'међународне шпекулације' западних савезника на том простору". Писмо је упућено по генералу Николају Корњејеву, шефу совјетске војне мисије при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Остало је непознато да ли је, када и у каквом облику Ј. В. Стаљин на наведено писмо одговорио. Ипак, наговештени одлазак у Москву, до кога је неколико месеци касније и дошло (септембар 1944), био је начин да се равнотежа успостављена кроз "политику компромиса", како уочавају неки историчари, "генијално изигра".

Национални комитет са Титом и Иваном Субашићем 1944. на Вису , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Титово путовање у Москву било је обавијено тајновитошћу. У ноћи између 18. и 19. септембра 1944, када је совјетски авион слетео на острво Вис где се налазио Врховни штаб, мало је ко знао где Ј. Б. Тито одлази. Авион је полетео према Барију, да би се затим укључио у "конвој" од 12 истоветних совјетских летелица које су се запутиле према Румунији (Турн Северин). Пут га је даље водио до Крајове, одакле је, 21. септембра 1944, отпутовао у Москву. Тито је у Москви боравио од 21. до 28. септембра 1944. године.

ТИТОВО ИШЧЕЗНУЋЕ са Виса и ненајављени пут у СССР изненадио је и изазвао љутњу Британаца. Бригадни генерал Фицрој Маклејн, шеф британске војне мисије при Врховном штабу, данима је мислио да је Тито одлетио у Србију да би координирао завршним операцијама за ослобођење Београда. Друго Титово ратно путовање објашњавано је у Лондону потребом Тита да се после сусрета који је у августу 1944. имао са британским премијером Винстоном Черчилом "реосигура" и у Москви.

Више је значајних догађаја одредило садржај разговора вођених у Москви: искрцавање западних савезника у Нормандији, одлука Врховног штаба да тежиште ратних операција пренесе у Србију, разговори Тита и британског премијера Черчила, предстојећи састанак у Москви Стаљина и Черчила. Иако стенограми разговора, уколико их је уопште и било, до данас нису постали доступни историчарима, из више извора се може закључити да је за време боравка у Москви (21-28. септембар 1944), дошло до неколико састанака Стаљина и Тита. Резултати посете били су изузетно важни.

Доступни подаци показују да је Тито у Москви добио већу помоћ у наоружању од оне коју је тражио и којој се надао. Супротно од Британаца, који нису желели да Народноослободилачка војска Југославије промени свој герилски карактер, Совјети су настојали да она прерасте у регуларну војску. У складу са тим, уместо "апотекарске ваге" којом су Британци одмеравали своју војну помоћ, Стаљин је обећао да до краја 1944. наоружа 12 копнених (бројног састава по 10.000 бораца) и две ваздухопловне дивизије.

Његове речи материјализовао је споразум о предаји авиона склопљен 16. октобра 1944. у Белој Цркви између Јосипа Броза Тита и команданта Трећег Украјинског фронта, маршала Толбухина.

Препоручујемо

Друштво

1 2

АПИСОВИ "ЦРНОРУКЦИ" ПУЦАЛИ НА КРАЉА АЛЕКСАНДРА: Сви атентати на југословенског суверена пре марсељске трагедије

20. 06. 2023. у 07:30

Друштво

5 1

ПУЦЊИ КОЈИ СУ ПРОМЕНИЛИ ИСТОРИЈУ: Убиством краља Александра срушено је раздобље европског мира

20. 06. 2023. у 07:00

Друштво

4 11

КАКО ЈЕ ХРВАТСКИ ЛОВ НА СРБЕ ПОСТАО СВЕТСКИ БРЕНД: Геноцид на Србима некада и сад - И после Јасеновца Јасеновац

25. 02. 2023. у 18:05

Друштво

1 4

ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА ОД КОЛЕВКЕ ДО СТОЛЕТНИХ СТАРИЦА: Ко је створио фабрику смрти на Сави - фашисти или Хрвати

24. 02. 2023. у 16:55

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације