СТАЉИН ЈЕ ЗА ТИТА БИО ЧЕТВРТИ КОРИФЕЈ МАРКСИЗМА И ЛЕЊИНИЗМА: Израстање Броза у "професионалног револуционара" на идејама Висарионовича

ЗВУЦИ бубњева, које је у 4 сата ујутру 5. марта 1953. почела да емитује Радио Москва и саопштење да је "престало да куца срце саборца и генијалног настављача Лењиновог дела, мудрог вође и учитеља Комунистичке партије и совјетског народа", обелоданили су читавом свету да је Јосиф Висарионович Стаљин мртав.

Када је Стаљин умро Тито је био код Винстона Черчила у Лондону, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

То је био тренутак у коме је за СССР, светски комунистички покрет али и цeо свет завршена једна епоха и отпочело ново време - време које је императивно налагало потребу за критичким сагледавањем стварности, ревизијом вишедеценијског стаљинистичког искуства, промене форми, метода и механизама владавине успостављене у Октобарској револуцији и постреволуционарном времену, одбацивањем "чврстих убеђења" и доктринарних схема које је наметала ригидно схваћена и примењивана идеологија.

Стаљинова смрт затекла је и југословенске комунисте. Чак и оне међу њима који су, попут Јосипа Броза, ту вест годинама ишчекивали убеђени да до нормализације односа са СССР, помирења са "братским партијама" и повратка Југославије и КПЈ у светску "комунистичку породицу" не може доћи за живота Јосифа Висарионовича. Сам Ј. Б. Тито је свих претходних година био убеђен да је институција неограничене власти пролазна појава и да су промене у политици СССР према Југославији неминовност после Стаљинове смрти.

Одлазак Стаљина није значио да је личност "вође", у чијој је сенци формирана читава генерација "професионалних револуционара", ишчезла из Титовог живота. У процесу дестаљинизације, који је видљив почев од 1949. године, и Јосип Броз Тито се умногоме ослободио некадашњих "чврстих убјеђења" и доктринарних схема које је наметала ригидно схваћено "Стаљиново учење", али не и метода владавине које је "изучио" поред "великог вође". [...]

Стаљинова сахрана 1953. у Москви, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

У ДАНИМА НАКОН Стаљинове смрти Тито је путовао по Југославији и избегавајући сваки исхитрен коментар. Тито није предвиђао велике и брзе промене политичког система у СССР, али је очекивао "мање агресивну спољну политику, посебно према Југославији". У данима Стаљинове сахране Тито је био у Лондону реализујући одраније уговорену званичну посету Великој Британији. Несумњиво да је британским званичницима Тито био "користан" гост с обзиром на његово добро познавање односа у комунистичком покрету. На другој страни, Тито је тих дана дефинитивно успeо да обезбеди војну подршку Запада у случају напада СССР на Југославију. Тако је, метафорично, смрт Јосифа Висарионовича, истовремено, била тријумф Јосипа Броза.

У исто време, док се Стаљин уздизао на лествици комунистичке хијерархије и отпочињао немилосрдну борбу за Лењиново наслеђе, Јосип Броз је израстао у "професионалног револуционара" који се трудио да идеје "Октобра" разгори у политички, економски, социјално, национално, верски конфронтираном друштву Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Према забелешкама које је 1952. године сачинио Владимир Дедијер Тито није чуо за Стаљина док је био у Русији (1915-1920). По свему судећи, Јосип Броз је на себе први пут скренуо пажњу Коминтерне иступом на Осмој партијској конференцији загребачких комуниста (фебруар 1928) и писмом упућеном Коминтерни у коме је захтевана одлучна акција у ликвидацији "фракционашких борби унутар Комунистичке партије Југославије". То "писмо" имало је посебну тежину у дефинитивном потчињавању КПЈ Коминтерни. Има индиција да је Јосип Броз, пре хапшења 1928, читао Стаљинове књиге, као и да је током петогодишње робије (1928-1934) био "теоријски изграђен" и формиран на "преписима" и шапирографисаним преводима совјетске идеолошке литературе. (Приликом претреса његовог стана пронађена је и књига Ј. В. Стаљина "Питања лењинизма")

* * * * * * * *

ЧИШЋЕЊЕ ПАРТИЈСКИХ РЕДОВА У МОСКВИ

ЈОСИП БРОЗ је, несумњиво, Стаљина сматрао четвртим корифејем марксизма-лењинизма.

Приликом боравка у Москви и рада у Балканском земаљском секретаријату Коминтерне (1934-1936) утицај који је Стаљин извршио на Броза додатно је ојачан, али су се појавиле и прве сумње у систем страховладе који је изграђиван у СССР. Живећи у хотелу "Лукс", резервисаном за функционере Коминтерне, Броз је био у прилици да осети размере страха који је опседао старе кадрове револуције, упозна природу "монтираних политичких процеса" (суђења Григорију Зиновјеву и Лаву Камењеву) и сагледа размере "стаљинистичких чистки". Као један од 510 делегата из шездесет и пет комунистичких партија света учествовао је у раду Седмог конгреса Коминтерне и ту, први пут, из даљине, видео Стаљина како седи на подијуму и са делегатима конгреса пева "Интернационалу".

Цела атмосфера на конгресу, гдје је свако помињање имена Стаљина било поздрављано "бурним и дугим аплаузом, овацијама и клицањем", несумњиво да је Јосипа Броза учинила већим верником и обожаваоцем Јосифа Висарионовича него што је то био пре него што је 25. јула 1935. закорачио у Дом синдиката у Москви, где се конгрес одржавао. Политичка линија коју је Седми конгрес Коминтерне усвојио (супротстављање фашистичкој опасности) додатно је сврстала Јосипа Броза у строј оних који ће и у наредним годинама следити Стаљина. Према доступним подацима, с Брозом су из Москве 1939. стигли први примерци "светог штива" и "идеолошке Библије" свих комуниста света - "Историје СКП-б" чију је, наводно, четврту главу писао сам Стаљин. Током боравка у Москви Коминтерна је Јосипу Брозу поверила да буде један од преводилаца те тек изашле књиге за југословенски "партијски кадар".

ИМЕ СТАЉИНА СЕ НЕ помиње у комбинацијама које су довеле до постављања Јосипа Броза на место генералног секретара КПЈ. Ипак, да се претпоставити да није био противан његовом постављењу. По казивању самог Јосипа Броза, време у коме је преузео руковођење КПЈ након смене Милана Горкића (август 1937), формирања привременог руководства КПЈ у земљи (мај 1938), одлазака у Москву на позив Коминтерне (јануар, август-новембар 1939) било је пуно неизвесности. Партија на чијем се челу налазио била је осуђена од Коминтерне као "легло империјалистичких шпијуна" и била је пред распуштањем. Постоје индиције да је током боравка у Москви своју оданост Стаљину Јосип Броз доказивао пишући "карактеристике" комуниста у које се сумњало. Провере којима је и сам био изложен говориле су да Броз није био "сумњив" стаљинистичким властима. Неки од његових директних противкандидата, попут Милана Горкића, који је ту функцију вршио до Брозовог постављења, или претендента на исту функцију Петка Милетића, наведене провере нису прошли, што је значило њихову физичку ликвидацију. По свему судећи, у чисткама које су у то време десетковале југословенске комунисте у Москви Тита је спасло "повјерење које су људи око Стаљина имали у њега". Рад на организационом јачању КПЈ, завођењу строге дисциплине, ликвидацији "фракционаштва", инсистирању на јединству акције и гушењу сваког другачијег мишљења, апсолутној бољшевизацији Партије, "чишћењу" партијских редова избацивањем из КПЈ неколико стотина југословенских комуниста који су "нестали" у стаљинистичким чисткама, говори да је у тренутку када је постао генерални секретар КПЈ Јосип Броз класични стаљиниста. У питању је "војник револуције" који, у складу са учењем о "пролетерском интернационализму", служи комунистичкој идеји и првој земљи социјализма.

* * * * * * * *

СЛЕПА ПОСЛУШНОСТ ДИРЕКТИВАМА КОМИНТЕРНЕ

ПОЧЕВ ОД 1937. ГОДИНЕ, Јосип Броз је преко Георгија Димитрова и Вилхема Пика одржавао везу са Коминтерном. Ти контакти су добили на интензитету током наредних година. Путем њих Броз је добијао директиве Стаљина и СКП-б и, повратно, извештавао о стању у КПЈ и приликама у Краљевини Југославији. Без сагласности Коминтерне вођство КПЈ се није усуђивало да покрене било коју акцију ... Из тих разлога Јосип Броз је средином 1940. консултовао Извршни комитет Коминтерне о питању обарања намесничке владе у Југославији и образовању "радничко-сељачке владе" чији би основни задатак био отпор фашистичкој подели Југославије. Коминтерна је те идеје одбацивала, као и идеје о завођењу "диктатуре пролетеријата", сматрајући да сама КПЈ није способна да их реализује. [...]

Лењин и Стаљин, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Несумњиво да је тих година партија на чијем се челу налазио Јосип Броз Тито потпуно и дисциплиновано следила линију Стаљина и Коминтерне. О томе сведочи и реферат Јосипа Броза на Петој земаљској конференцији, одржаној октобра 1940. у Загребу. У свом реферату Стаљина је називао "великим вођом и учитељем", позивао се на поуке и учење Стаљина, истицао да југословенски комунисти треба да следе Стаљина у изградњи партије "вишег типа", тражио да уз "скромност", "будност", "дисциплину", "пожртвованост" југословенски комунисти гаје "безграничну оданост Партији Лењина-Стаљина". Из реферата се, такође, види да је Јосип Броз читао Стаљинова дела, па чак и цитирао неке делове из књиге "Питања лењинизма"... Речник који Јосип Броз тада употребљава, такође, указује на изузетно јак утицај који је Ј. С. Стаљин имао на њега. [...]

Следећи "линију" Коминтерне, Тито се, након великих демонстрација у Београду, у којима је 27. марта 1941. одбачено приступање Југославије Тројном пакту, и даље супротстављао империјалистичком рату. [...] У данима напада Немачке на Југославију и краткотрајног Априлског рата 1941. формирао је Врховни комитет на чијем је челу био, определио се за оружани отпор, позвао "народе Југославије" у борбу против окупатора. Има индиција да је тада зачето и Стаљиново незадовољство Титом. [...] За партију на чијем је челу био, али и за самог Јосипа Броза Тита, рат је у том тренутку још био сукоб "два империјалистичка табора" у настојању да одрже своју "пљачкашку владавину". [...]

Историје СКП-б - идеолошке Библије” свих комуниста света , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

ТЕК ЈЕ НАПАД НЕМАЧКЕ на Совјетски Савез 22. јуна 1941. био онај пресудан моменат након кога су југословенски комунисти одлучно приступили припремама за устанак. За југословенске комунисте тог тренутка рат је престао да буде "империјалистички" и постао ослободилачки и антифашистички. Истог дана стигла је и директива Коминтерне која је налагала КПЈ да устане у одбрану СССР. Неколико дана касније Ј. В. Стаљин је у говору упућеном нацији посебно нагласио да рат који Совјетски Савез води, поред ослобођења отаџбине, има за циљ да пружи "помоћ свим народима Европе који стењу под јармом немачког фашизма". Стаљин је нагласио да у рату који је започео СССР неће бити сам. Тито је пре напада Немачке на Совјетски Савез у телеграмима упућеним Коминтерни и Стаљину исказивао спремност да у случају да до напада дође подигне устанак против окупатора.

Тито и Моша Пијаде на робији , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Тито је учествовао о доношењу одлуке о приступању непосредним припремама за оружану борбу. Дужност команданта у Главном штабу народноослободилачких партизанских одреда Југославије вршио је од његовог формирања 27. јуна 1941. Само дан после Стаљиновог говора у Москви, у коме је осуђен "вјероломни напад" Немачке на СССР, Тито је са члановима Политбироа ЦК КПЈ 4. јула у Београду донео одлуку о покретању оружаног устанка, на чијем се челу нашао. Та одлука је делом проистекла из потребе да безрезервно и одмах буде подржан Совјетски Савез, али се заснивала на реалној процени да ангажовање немачких јединица на Источном фронту ствара погодне услове за подизање устанка и ослобођење земље.

* * * * * * * *

ОПСЕДНУТОСТ РЕВОЛУЦИЈОМ УЗРОК ГРАЂАНСКОГ РАТА

УБЕЂЕЊЕ ДА РАТ неће дуго трајати утицало је на првобитне процене Ј. Б. Тита да као "борбени полигон" на коме треба дочекати Црвену армију буде изабрано Хомоље и простор између Дунава и Мораве. Из порука које је КПЈ слала Москви види се да је Коминтерна била добро упозната са припремама за устанак, издавањем прогласа са позивом на масовни устанак, организовањем партизанских одреда, првим партизанским акцијама, терором окупационих власти, првим жртвама, понашању покрета Драгољуба Михаиловића. Нема података, али је веома извесно да су садржаји порука које је Тито достављао Г. Димитрову стизали и до совјетског државног врха, па и до Ј. В. Стаљина.

Ступајући у оружану борбу, Тито се, у почетку, кратко, придржавао 4. јула 1941. приспеле директиве Коминтерне која је изражавала Стаљинов став "да се у садашњој етапи ради о ослобођењу од фашистичког подјармивања, а не о социјалистичкој револуцији". У том часу и код њега је био доминантан "револуционарно-секташки" догматизам који је говорио да у тренутку започињања устанка није постојала јасна свест о насталој историјској ситуацији која се умногоме разликовала од околности у којима је извојевана Октобарска револуција.

Део тих ставова индиректно је проистицао и из Стаљинових учења изнетих у књизи "Историја СКП-б", чији је један део Тито и сам превео. Ипак, веома брзо Тито се ослободио тог вида догматизма и препознао "револуционарну ситуацију" коју је требало искористити.

Он је веома рано исказао спремност да "модификује" директиве Коминтерне и "прилагоди" их датим околностима.

Опредељујући се да рат у Југославији поред ослободилачке има и револуционарну димензију, што је противуречило налозима Ј. В. Стаљина, Тито је суштински укинуо могућност налажења "заједничког језика" са легалистичким, такође антифашистичким покретом на чијем се челу налазио Д. Михаиловић. То опредељење (револуционарно преузимање власти) директно је водило у грађански рат.

Стаљин, Лењин и Троцки , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

НАСТОЈЕЋИ ДА СВОЈОМ политиком не прави Совјетском Савезу "спољнополитичке тешкоће", Тито ипак није био спреман да саслуша апеле Москве и заједно са Михаиловићем формира јединствен покрет отпора. [...] После почетних очекивања да јединице Црвене армије брзо "избију" на границе Југославије, Титу и југословенском комунистичком вођству постало је јасно да ће народноослободилачка борба морати да се води у условима "стратешког заокружења", без очекиване помоћи из СССР. То сазнање је најдиректније утицало на постепено осамостаљивање од утицаја које је до тог тренутка имао СССР и Ј. В. Стаљин.

Карактер рата и међународне обавезе СССР према савезницима пресудно су утицале да Коминтерна августа 1941. "угуши" иницијативу југословенског партијског врха о формирању "националног комитета" као пандана избегличкој влади у Лондону. Формирање народноослободилачких одбора (НОО) у лето 1941, које се заснивало на стратегији КПЈ о народноослободилачкој борби као оквиру револуционарне смене власти, такође је било у супротности са Стаљиновим учењем о "две етапе револуције". Коминтерна се супротстављала и свим видовима левичарења и револуционарног терора који су посебно дошли до изражаја у периоду када је, у зиму 1941-1942. била прекинута радио-веза са народноослободилачким покретом.

Стаљин и Георги Димитров 1936. у Москви, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борба“, Архив Југославије, Музеј Југославије, Википедија и Фејсбук

Критиковано је и стварање пролетерских бригада (прва је оформљена на Стаљинов рођендан, 21. децембар 1941). Под утицајем који је стизао из Москве КПЈ је настојала да "умири" класне тонове и да да предност уједињењу свих антифашистичких снага у борби са окупатором. Била је то последица међународне политике коју је Стаљин био принуђен да води, а која је подразумевала и надзор над свим аспектима "југословенске револуције". Самим тим независни дух југословенске револуције, обликован мимо воље Ј. В. Стаљина, дело је Ј. Б. Тита и југословенских комуниста. Стратегија је била да уз национално ослобођење буде и изведена социјална револуција. У тренуцима криза до пуног изражаја су долазили и секташко догматски ставови о потреби разрачунавања са класним непријатељима, што је, објективно, спутавало снагу отпора окупатору.

Препоручујемо

Друштво

1 7

ШПИЈУН КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА: Тајна мисија совјетског обавештајца у југословенској престоници

29. 06. 2023. у 07:00

Друштво

1 10

ОПЕРАЦИЈА "ТЕВТОНСКИ МАЧ" ОТКРИВА ПОЗАДИНУ АТЕНТАТА: Нацистички обавештајци инспиратори Марсељске трагедије

28. 06. 2023. у 07:00

Друштво

3 0

СВЕ ЈЕ СКУПО, САМО КРАЉЕВА ГЛАВА ЈЕФТИНА: Италијанска обавештајна служба и убиство југословенског суверена

27. 06. 2023. у 07:00

Друштво

1 2

НЕЗАУСТАВЉИВЕ НАМЕРЕ МОЋНИКА: Улога италијанске, немачке, совјетске и француске тајне службе у ликвидацији краља Александра и Луја Бартуа

26. 06. 2023. у 17:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације