Друштво

ЂЕНЕРАЛ У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Шта је пре 77 година остало записано у бележницама са суђења Дражи Михајловићу

Иван Миладиновић

03. 07. 2023. у 18:00

У ТРЕНУТКУ избијања рата Драгољуб Михаиловић је био начелник оперативног одељења Друге армије, стациониране у Славонији, на потезу Осијек-Славонски Брод, добивши специјални задатак да формира тзв. брзе одреде да спрече ширење масовног дезертерства и побуна унутар јединица Друге армије.

ЂЕНЕРАЛ У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Шта је пре 77 година остало записано у бележницама са суђења Дражи Михајловићу

Када је 20. априла сазнао да је потписана капитулација, прокоментарисао је речима: "Наша влада је срамно потписала акт о безусловној капитулацији. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Енглези су наши савезници. Ово и није био рат, ово је била грешка. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора".

Пет година касније, 10. јула 1946. године, десетак минута пре поноћи Михаиловић је изговарао последње речи своје одбране у судском процесу против њега: "Нашао сам се у вртлогу догађаја и смутњи. Нашао сам се у вртлогу догађаја и смерница. Новог свесловенског света који се стварао, за коју сам заједницу одавно и ја био. Нашао сам се у вртлогу смерница западних демократија уверен да ће тековине руске револуције бити примљене у целом свету. Нашао сам се пред конкурентском организацијом коју спроводи Комунистичка партија која директно тежи своме циљу. Нашао сам се пред смерницама и тежњама своје сопствене владе. Био сам окружен свим могућим обавештајним службама:

Интелиџенс сервисом, Гестапом и свим обавештајним службама света. Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. Позивао сам новинаре целог света и тражио мисију Црвене армије. Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео, много започео, али вихор, светски вихор, однео је мене и мој рад."

Пробијајући се кроз Босну, последњих априлских дана 1941, пуковник Михаиловић је у околини Хан Пијеска срео мајора Миодрага Палошевића, који му се са неколицином подофицира и војника ставља под команду, тако да је његова група с којом је прешао Дрину бројала укупно 26 људи под оружјем. Михаиловићу је изнад свега било важно да се докопа Србије, и то пре свега западне и масива Рудника и Сувобора, и то из више разлога.

Та војна формација, која је бројчано одговарала једном пешадијском воду, стигла је на плато Равне горе 11. маја у раним јутарњим сатима.

И ТУ ПОЧИЊЕ ратна одисеја "горског пуковника" а завршиће се средином јула 1946. на судском процесу који је званично назван "Суђење Драгољубу Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945)", на коме је осуђен на смрт. По доласку на Равну гору окупља угледне официре који нису допали у немачко заробљеништво и истакнуте националне раднике као што су били Драгиша Васић и Лазар Тркља. То му није било тешко, јер пуковник Михаиловић није био анонимно војно лице. Уживао је велики углед у широком кругу официра Краљевине Југославије.

Већ 13. маја формира штаб под именом Команда четничких одреда, док је сама организација добила назив Војно-четнички одреди. Овим чином отпочео је герилски рат и покренути су крупни догађаји у Србији и Југославији. Из мноштва историјске грађе, докумената, теза, хипотеза, да се наслутити да одлука пуковника Михаиловића да се нађе на Равној гори и приступи организацији герлиског покрета није била случајна, или пак само револт на срамну капитулацију краљевске војске. Не сме се ниједног тренутка изгубити из вида обавештајни рад пуковника Драже, поготово док је био војни аташе у Софији и Прагу и његови блиски контакти са британском и совјетском службом.

Џулијан Емери и Александар Глен, британски обавештајци, који су се до напада Немачке на Југославију, у априлу 1941. врзмали по Београду, у својим сећањима на те дане су писали о Михаиловићу као о експерту за герилско ратовање. Александар Глен, на основу обавештајних података до којих је долазио, тврди да је пуковник Михаиловић имао задатак од генералштаба југословенске војске, да разради начине отпора у случају окупације...

Због тога је, највероватније, у Априлском рату добио специјални задатак да на потезу Осијек-Славонски Брод, да формира тзв. брзе одреде. Ови британски агенти, такође тврде, да је један високи функционер британске обавештајне службе у највећој тајности водио разговор с Михаиловићем у јесен 1940. о могућностима организовања отпора после евентуалне окупације Југославије.

СТАЦИОНИРАЊЕ штаба "Војно-четничких одреда" на Равној гори имало је и своје прагматичне разлоге. У непосредној близини, у селу Струганику, налазила се родна кућа легендарног војводе Живојина Мишића у којој се налазио његов син мајор Александар Мишић, иначе пријатељ и ратни друг Драже Михаиловића из Великог рата. Сама чињеница уколико би се дизање устанка договорило у тој кући, која је уживала велики углед, ослободилачка акција наишла би на велики пријем у народу, а масовност би јој била загарантована.

Воља за отпором је дакле постојала али не и оно што иде уз тај отпор - средства и пропаганда. То је значило успоставити везу са краљем и избегличком владом у Лондону, а пре свега са Енглезима "нашим савезницима", како је то рекао пуковник Михаиловић, на крају дванаестодневног Априлског рата.

И ту на сцену ступа мајор Александар Мишић који успева да организује да Драгомир Ракић, власник фабрике џакова из Младеновца, отпутује у Цариград и успостави контакт са Василијем Трбићем, човеком са крајње занимљивом биографијом.

Рођен је у Славонији, био је искушеник у манастиру Хиландар, потом старешина четничког одреда у Македонији. Други светски рат проводи на Блиском истоку и у Турској. У Цариграду је имао добро организовану обавештајну службу. Одржавао је контакте са Енглезима и Американцима, али и са Совјетским Савезом.

ВАСИЛИЈЕ Трбић, у својим мемоарима, који су недавно штампани после деценија чамљења у архиви Српске академије наука и уметности, открива све непосредне околности како је избегличка влада у Лондону сазнала за четнички покрет у Србији. Он пише да му је Драгомир Ракић, власник фабрике џакова у Младеновцу, крајем јула 1941. у Цариграду, пренео поруку мајора Александра Мишића, једног од првих сарадника Драже Михаиловића, да он не жели да има било какав контакт са југословенском владом, већ само са владом Велике Британије.

- Кад одеш у Цариград - рекао је Мишић Ракићу у Београду, у бифеу "Милановић", преко пута споменика кнезу Михаилу - "тамо треба да нађеш Трбића и саопштиш му да се један број српских официра није хтео предати, већ се одметнуо у шуму и признао себи за старешину пуковника Дражу Михаиловића. Ми ћемо организовати целу Србију и у датом моменту дићи је на устанак. Али, ми хоћемо да се повежемо са Енглезима... Никакве преговоре са Владом Душана Симовића нећемо да имамо. Хоћемо директно да сарађујемо са Енглезима и тражимо од Трбића да нам ту везу успостави...

Ракић је допутовао у Цариград уз специјално одобрење немачких окупационих власти, заједно са Миланом Јанковићем, сином инжењерског пуковника, Миће Јанковића, кога су Немци поставили за комесара једне реквириране јеврејске банке у Београду, која је потраживала од Турака неколико милиона швајцарских франака.

Трбић је ову поруку пренео својој британској обавештајној вези, агенту Вејлију. Неколико дана касније Вејли обавештава Трбића да је добио налог директно од Черчила да се одмах упути новчана помоћ Дражи Михаиловићу. Такође му је рекао да је британска влада, у договору са Москвом, одлучила да у штаб Драже Михаиловића упути мисију у којој је требало да буду два Србина, један Енглез и један Рус.

ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ овог плана није дошло јер се у то умешала југословенска влада која је Черчила и његове сараднике обавестила да у земљи не постоји никакав покрет, а да се пуковник Михаиловић налази у ратном заробљеништву у Италији...

Информација о томе, да се Дража Михаиловић уопште не налази у Србији, него у Италији, потекла је од самог председника југословенске владе, генерала Душана Симовића. Али и министар војске у избегличкој влади, Богољуб Илић, није знао да је пуковник Михаиловић у Србији.

Кад се испоставило да се Дража ипак налази у Србији и да се на Равној гори ствара герилска организација ради отпора немачком окупатору, у југословенској влади је одмах нестало сваке резервисаности. Влада је како Трбић пише "примила вест о Михаиловићу као неко олакшање, које је једино могло да избрише онај тежак утисак који су на Енглезе учинили капитулација и брзопотезно ће га упапредити у чин генерала, а затим наименовати и за министра војске". Али, ни ова одлука није текла глатко. Одлучно против Михаиловићевог унапређења били су генерал Симовић и Милан Грол, председник Демократске странке.

ГОДИНУ и по дана после смене са места председника владе генерал Симовић, у дослуху са Черчилом, 20. фебруара 1944, преко Радио Лондона, напао је ту исту владу на чијем је челу био, како служи нацистичким окупаторима и отворено стао на страну Јосипа Броза и партизана: "Уместо да се поносе и одушевљавају успесима и борбом наших народа, они би хтели да онемогуће ту борбу и да изазову унутрашње сукобе, па према томе раде оно исто што раде и наши непријатељи. Не признати Народноослободилачку војску и народноослободилачки покрет значи - радити против савезника, за рачун непријатеља."

Симовић и Грол ће се обрети и пет година касније на суђењу Дражи Михаиловићу у Београду, и то као као сведоци тужиоца. Њихови искази сведени на једну реченицу отприлике су гласили - Дража Михаиловић је сарађивао и са црним ђаволом - осим са браћом партизанима!

Трагичан јунак наше историје

ГЕНЕРАЛ Драгољуб Дража Михаиловић био је и остао један од најконтроверзнијих, а истовремено и најтрагичнијих личности новије, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Његов животни опус истовремено подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено. Готово пола века његова судбина, из идеолошких и себичних разлога ратног победника, представљала је највећу тајну бивше Југославије. Тајна његове ликвидације и места где је покопан, преживела је Броза, његову партију и државу. Свако чепркање по тој мистерији као да повређује осећања безгрешности оних који и даље мисле да је постојанија истина која се прописује, од оне која се истражује и утврђује. А таквих је данас много и у стручним (историјским), и у политичким, као и у готово свим круговима јавних делатника.

Андрић: Дража нови Карађорђе

СУДЕЋИ по мемоарској грађи Драгољуба Јовановића, једног од најугледнијих и најобразованијих политичара опозиционара у Краљевини Југославији и председника Народне сељачке странке, и Станислава Кракова, директора листа "Време" и Радио Београда, уредника политичке рубрике у "Политици", генералски кругови нису много поштовали Михаиловића. "Ни до рата, а ни кад је постао вођа гериле." Неки од генерала, попут Владимира и Емила Белића, иначе браће Александра Белића, председника Српске академије наука, говорили су о Михаиловићу све најгоре, називајући га и - "шупљоглавцем" и "пијандуром". Александар Белић је у току рата испричао Иви Андрићу шта о Дражи мисле његова браћа. Васа Казимировић пише да се велики писац и потоњи нобеловац није сложио са тим ставовима, чак је у једном тренутку Михаиловића назвао "новим Карађорђем".