КЛАЊАМ СЕ СЕНИМА ЈУНАКА СА КОШАРА: Потпуковник Драгутин Димчевски, за "Новости", о крвавом великом петку 1999. и бици наше војске на КиМ

ПОТПУКОВНИК Драгутин Димчевски, данас 9. априла, кренуће из Ниша у Братмиловац крај Лесковца у дом свог погинулог војника са Кошара Мирослава Стојановића. Жалио му се Мирославов отац на другог сина који са 50 и коју годину још неће да се жени, па да и он поприча са њим. Онда, иде за Краљево, па за Нови Сад...

FOTO: Privatna arhiva

Сваки девети април од 2000. Димчевском је, искрен је, то најдужи дан у години. Од тада се клања сенима својих мртвих бораца са Кошара, а тамо је заувек остало њих 16 из граничног батаљона тадашње ВЈ.

Потпуковник Драгутин је један од ретких старешина наше војске који је на висовима Јуничких планина, на израњаваним косама и вртачама Кошара, остао свих 67 дана офанзиве ОВК терориста, потпомогнуте НАТО снагама из агресије 1999. А војник Мирослав Стојановић који га је војним возило "пинц" довезао на положај из Ђаковице, тог 9. априла први је погинуо.

 - Можда ми је то био највећи шок - сећа се у разговору за "Новости" Димчевски, данас 24 године касније. - На положају сам био тек неколико сати, пуцало се са свих страна када ми се преко "мотороле" јавио тадашњи командат Душко Шљиванчанини речима: "Димче, преузми, ја сам рањен, а твој возач је погинуо. Изрешетали су нас кад смо силазили пре Батуше..." После сам чуо шта се се све њима догађало.

ОБИЛАЗАК: Александар Вучић као део парламентарне групе на караули Дева

Из епопеје ратовања на Кошарама сећа се Драгутин и малих ствари које су му се, попут црва, углавиле у памћење на тај Велики петак 1999, заједно са мирисом барута и мртвим и рањеним војницима погођеним минобацачима, и сада чине јединствену слику генерацијског јунаштва.

 - Негде осмог увече чули смо извештаје са карауле да се виде светла и чује војска са друге стране. Ујутру, пре свитања зазвонио је телефон у штабу и јављено је прво да је нападнута караула Морина, а секунд касније и да је удар на Кошаре. Само сам се згледао са командантом Дулетом и одлучено је да он иде на Морину, а ја на Кошаре. Добро се свега сећам.

Са Димчевским у товарном делу "пинца" на караулу су кренули војници Никола Мачак, Будимир Шљивић и Владимир Бјелан. И водник Николић је кренуо са своја три војника за њима јер се око албанског села Батуша могла очекивати заседа. Тих 10 километара до карауле ипак је прошло без испаљеног метка.

FOTO: Privatna arhiva

 - У круг карауле нисмо могли јер је на самом улазу стајао трактор и пошто сам изашао из возила видео сам и кратере од мина испред попречене машине. Испоставило се да је то било "возило" водника Томислава Рачића којим се овај храбри човек испео из Батуше са двојицом својих јунака, да помогне граничарима.

Присећа се потпуковник Димче како је одмах по доласку отрчао, сагињући се од куршума, до коте "Глава" где је војска водника Саше Радојевића увелико водила бој:

- Обрадовали су ми се као рођеном. Тад сам преузео команду над граничним батаљоном и нисам сишао са Кошара свих 67 дана. А било је гадних дана. Да нисам био официр - плакао бих!

FOTO: Privatna arhiva

Од "малих ствари" из великог боја од пре 24 године овај Нишлија, родом из јуначког Куманова, сећа се "лекције" свог војника из рова "да празник Велики петак и Ускрс мењају датуме а не и дане у недељи", а да Ђурђевдан увек пада на 6. мај. Објашњава да му као каријерном официру и ратнику из сукоба почетком деведесетих у Хрватској те "верске лекције" до 1999. нису биле важне:

- На Ускрс, трећи дан боја, пред очима ми је погинуо водник Иван Васојевић и његова три војника неколико стотина метара од наших положаја, док се војска водника Владана Аврамовића и Саше Радојевића одмарала после 48 сати на резервном положају. Кренуо сам баш ка Васојевићевим рововима кад је почео да бије митраљез нама пред ноге. Они устадоше из рова да виде да није грешка и...падоше.

Онда објашњава:

- Славко нам је погинуо, ту испред нас и никако нисмо могли да извучемо тело. Нису дали, покушавали смо сто пута. И они су га покупили са бојишта - говори даље Димчевски. - Обавестили смо родитеље, нису веровали. Када су тела размењена почетком 2003.Крунићеви нису хтели да дају ДНК - надали су се да је жив. После сам чуо да су их неки лагали да је Славко у заробљеништву и да за паре могу да га извуку. Срам да буде лешинаре...

Крунићеви отац и мајка су на крају, ипак пристали да упаре свој ДНК са синовљевим. Показало се поклапање. Момак је ексхумиран испод ознаке Н. Н. са Лешћа и пренет у родно село.

FOTO: Privatna arhiva

Сећа се потпуковник многих ствари из службе. Каже нам да председника Вучића зна од јула 1998. кад је у Гранични батаљон у Ђаковици дошао као део парламантарне групе која је хтела да се увери да ли је граница безбедна. Одмах је тражио да се иде на карауле.

- У то време терористи су отимали људе и Вучић је тражио да га одведемо на државну границу да се увери како све изгледа. Сликали смо се на караули Дева. И после када ме је одликовао. Препознао ме је. Ја га се сећам и по томе што се ни тада није плашио.

FOTO: Privatna arhiva

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације