СМРТ КАО ПРАВО НА ИЗБОР: "Чишћење" државе од стране ОЗНЕ, потом УДБЕ, од народних издајника

ОВАЈ историјски додатак бави се једним периодом наше новије прошлости у којем смо се ослободили од окупатора, али упали у нову врсту неслободе, карактеристичну по укидању права на друго и друкчије - мишљење, опредељење, политички и идеолошки став и становиште.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Реч је о првим годинама после Другог светског рата, када се успостављала нова власт и уводила нова правила у друштвени живот, која ће на овај или онај начин трајати и провлачити се кроз политичку свест и друштвене односе све до наших дана.

Није, међутим, било неке политичке демократије, а поготову не стабилне и развијене, ни у периоду између два светска рата, али је ипак било вишестраначја, пресецаног додуше законима о заштити државе, шестојануарским и другим диктатурама. Комунисти који су били на најжешћем удару међуратних власти и који су се борили за право на своје присуство на друштвеној сцени, "заборавили су", чим су се, одмах после рата, дочепали власти, да то право омогуће другим и друкчијим политичким опредељењима, странкама и појединцима. Другим речима, успоставили су потпуни политички и сваки други монопол КПЈ у друштвеном животу, уз апсолутизам свог вође маршала Тита, и правдали то разним фразама и флоскулама типа - "револуција", "народна демократија", "друштвена једнакост", "братство и јединство", "национална равноправност" итд.

Управо је овде реч о тој фази, коју историчар Срђан Цветковић означава као "завршни корак" ка успостављању једнопартијске диктатуре и коју прати криминализовање сваког опозиционог, штавише - сваког друкчијег и другог становишта. Цела земља је била обухваћена тим процесом, али се ипак најбудније и најригидније мотрило на Србију. То се види по далеко највећем броју судских, тачније политичких процеса у Србији у односу на политичке странке и појединце у другим републикама. Уз то, и пресуде су биле неупоредиво строже, као да се није радило о истој држави и истој "правди". Тако, на пример, у процесу против Драгољуба Јовановића, лидера Народне сељачке странке, професора Правног факултета у Београду, посланика Скупштине Србије и потпредседника Народног фронта (октобра 1947), у којем је оптужен по члану 2 (угрожавање државног уређења и тековина НОБ) Закона о кривичним делима против народа и државе, као једна од кривица наведена је сарадња са др Томом Јанчиковићем, високим функционером Хрватске сељачке странке, бившим вицегувернером Народне банке (до оставке октобра 1945), доктором правних наука и адвокатом из Загреба.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Хронолошки парадокс је у томе што је Јанчиковић инкриминисан пола године пре него што је оптужен, и то у процесу Д. Јовановићу. Процес против њега и његове групе вођен је фебруара 1948, и то за припремање невероватно тешких дела тероризма, уз бојне отрове, епидемије и сл., што значи да је осуђен пре суђења, и наводи на помисао да можда и не би ни био оптужен да већ није инкриминисан у процесу против Јовановића. Уз то, он и његова дванаесточлана група у којој је било више студената осуђена је у Загребу на само 43 године, док је тзв. Пекићева група у Београду састављена такође од 12 чланова - младића, суђена 1949. године, добила готово три пута већу казну - 122 године!

У том убрзаном процесу успостављања политичког и идеолошког монопола - данас би се то означило појмом једноумље - КП је кренула у обрачун са опозиционим партијама и њиховим лидерима, и то у три етапе: најпре са лидерима опозиције која је остала изван тзв. Народног фронта, потом са фронтовцима, пре свега са сељачком опозицијом, и најзад са унутрашњим непријатељима, од којих далеко највећу групу чине ибеовци.

Већ на самом крају 1944. године и почетком 45, почели су да функционишу судови, и то у прво време војни, а према исповестима жртава у Србији могло би се закључити да су бесомучна стрељања престала у другој половини фебруара 1945. Од тада почињу судски процеси пред поменутим војним судовима, који су пре личили на преке него на стварне процесе и суђења, што заправо значи да се позиција оних који су етикетирани као народни непријатељи није битно променила, пошто су најчешће пресуде биле смртне казне.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Што се политичких суђења страначким лидерима тиче, зарад елиминисања ионако лажног вишепартијског система, биле су то, данашњим очима гледано, фарсе од монтираних процеса и облик притиска на опозицоју да нестане са сцене и омогући комунистима апсолутни и неометани идеолошки и политички монопол. Били су то процеси уз потпуно потчињавање правосуђа, извргавање руглу адвокатске професије, као и права и правне струке уопште. Оптужени су се упознавали са оптужницом на самом претресу, истовремено дакле кад и са пресудом, која је иначе донета негде другде, а судијама је поверена "одговорна" улога да је прочитају. Право жалбе није постојало, осим "великодушног" права да помиловање, које је, иначе, подразумевало обавезу и "право" признавања кривице, а она је најчешће била накићена свакојаким најтежим описима и кривотвореним или измишљеним тврдњама. Уместо доказа коришћена су "признања" окривљених, изнуђена батинањем и мучењем.

Због недостатка правника уведена је пракса да јавне тужиоце бира народ на својим зборовима у предузећима, надлештвима и установама, у насељима и улицама градова, већих места и села. Њихова улога је била да виде и кажу шта масе осећају и да изражавају "правне потребе" народа. Адвокати су често завршавали као окривљени, уз оцену да је адвокатски ред "највеће упориште поражених снага". Заправо, читав правнички еснаф и скоро сви његови припадници постали су "начелно сумњиви" као изразити представници "буржоаског света и његових вредности". Милош Минић, јавни тужилац Србије, то је зачинио следећом опаском: "Већина правника код нас је, ако не елемент реакције, а оно конзервативни елемент."

Озна, а потом Удба, била је свемоћна и обављала је "лавовски" део правничких и других "сродних" послова, чистећи државу, а превасходно вазда "сумњиву" Србију, од издајника, народних непријатеља и других елемената опасних по нову, народну, револуционарну и демократску власт. Тиме је криминализовано и само демократско право на друкчије мишљење, па дакле и на мишљење уопште. Читава прича би, по тој логици, требало да се заврши идеалом да нико не мисли и да не треба да мисли, с обзиром на то да има ко мисли, и то за све, у име свих и боље од свих.

Препоручујемо

Друштво

5 2

ДРУЖЕ ТИТО ГДЕ ЈЕ НАШЕ ЖИТО - У ПОНЕДЕЉАК У "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА" НОВИ ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК

12. 02. 2023. у 14:00

Друштво

0 0

СУДСКИ ПРОЦЕС ПРОТИВ САВЕЗА ДЕМОКРАТСКЕ ОМЛАДИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: У полицијској рацији 1948. године ухапшено више десетина ђака реакционара

11. 02. 2023. у 17:00

Панорама

0 0

"ЈА САМ МЕМЕДОВИЋ" Шаренац и Милошевић направили шоу - насмејали мреже (ВИДЕО)

12. 02. 2023. у 09:58

Познати

0 0

НЕКА СИЛА МЕ САЧУВАЛА: Ћана о борби са раком дојке - због болести променила живот

12. 02. 2023. у 07:50

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације