Друштво

СЛУЧАЈ "ЗВИЦЕР": Између лажи и истине

НВО "Ми знамо ко смо"

12. 01. 2023. у 14:00

ВАЖНА УЛОГА у грађењу националног мита који спаја неке од наведених фактора, конкретно прва два, припада причи о породици Петра Звицера. Национални трудбеници у покушају настоје да утисну Петра Звицера у колективно памћење као беспрекорног хероја, црногорско храбро срце, борца за самосталност Црне Горе, којег су, због тако непоколебљивог држања, окупаторски чиновници казнили спаљивањем куће и чланова породице, а потом и ликвидацијом.

Ослањајући се на говор Сава Вулетића у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од 27. јула 1925. године, савремени црногорски митотворци овако реконструишу догађај: србијански су жандарми, предвођени мајором Кецмановићем и официром Колаковићем, у ноћи између 24. и 25. априла 1923. године, убили и спалили Анђу, мајку Петра Звицера, која је имала 60 година, потом Загорку (супруга, 23), Плану (сестра, 20); Видака (брат, 13) и троје малољетне дјеце. Петрову бабу, Ђурђу, за коју се негдје наводи да је имала 80, а негдје 100 година, жандарми су натјерали да гледа смрт ближњих, што ју је одвело у лудило и, убрзо, смрт. Сам Петар Звицер је страдао 28. децембра 1923. године, као члан групе Сава Распоповића. Након Вулетића, о убиству породице Звицер је, на сличан начин, говорио и Секула Дрљевић (16. фебруар 1926). Послије много деценија, прича о ликвидацији породице Звицер постаје средишња тачка мита о "бијелом терору". Случај је популаризован током деведесетих, прво писањем Шерба Растодера, потом и вишегодишњим наступима Новака Ацића и, у посљедње вријеме, цијеле палете јавних дјелатника који свесрдно учествују у већ описаном грађењу црногорског националног мита. Посљедично, о томе говори и предсједник државе - узимајући убиство породице Звицер као симбол за однос Србије према Црној Гори у прошлости - те низ навијачких скупина и НВО, које захтијевају назив улице, дизање споменика и, шире узев, обиљежавање датума злочина као симбола терора над Црногорцима. Видимо, дакле, како дату ситуацију доживљавају учесници изградње црногорског националног мита.

Како заправо стоје ствари са овим злочином, тј. да ли њихова интерпретација одговара стварности? Друга страна приче о Петру Звицеру поклапа се са овом хагиографско-

-митотворачком у погледу чињенице да је живио од 1896. до 1923. године те око тога да су и он и чланови његове породице заиста побијени на већ описани начин, а да за злочин нико није ни оптужен ни осуђен. Ставка у којој двије приче почињу да се разилазе јесте процјена држања самог Петра Звицера у времену које претходи злочину. Док митотворци истичу његово херојство, дотле су они мало мање склони идеализовању покојника потенцирали његово учешће у бројним разбојништвима, укључујући егзекуције припадника жандармерије те цивила ненаклоњених зеленашима. Предмет спора је и идентитет починилаца злочина над члановима породице Петра Звицера, као и сам мотив. Док једна страна потеже освету за одметништво као аргумент, те жандарме као починиоце злочина, дотле друга објашњење налази у учешћу Петра Звицера у пљачки новца за инвалиде (процјена износа се креће од 193.000 до 204.000 динара). Према тој причи, Звицерову фамилију су побили мјештани револтирани том крађом. Такође се помиње да је брат Петра Звицера, Бошко, тужио општину цуцку, тражећи надокнаду за претрпљену штету, у износу од 100.000 динара. О овом случају, као и о многим другим из дате епохе, врло детаљно пише Миле Кордић, у књизи "Црногорска буна 1919-1924". Интересантно, црногорски митотворци се радо позивају на Кордића онда када се наводи из његове књиге уклапају у њихову визуру и још радије игноришу оне дјелове књиге који им не иду у прилог.
Шта је, дакле, суштина приче? Постоји дио који уопште није споран, а он се своди на то да је Петар Звицер био одметник, да му је породица побијена априла 1923. и да је он сам, као двадесетседмогодишњак, доживио исту судбину крајем те године. Такође, неспорна је и чињеница да је ондашње правосуђе заказало, с обзиром на то да није било никаквог процеса, током ког би се оптужени извели пред лице правде.

Цетињски српски соколи на свечаности 1939. године

С друге стране - а то је оно што ову причу чини релевантном у нашем времену, имајући у виду чињеницу да је оваквих злочина, нажалост, било много у различитим временима и просторима - не постоји никакав заиста кредибилан доказ који би недвосмислено упућивао на идентитет или мотив починилаца - из претходно описаног видимо да су разлози могли бити посве различити, почев од казне за одметништво, закључно са осветом за крађу - а још је мање аргумената који би могли бити у функцији тезе о страдању породице Петра Звицера као неспорном симболу црногорске патње, односно српског звјерства. Свједочење посланика у Народној скупштини Краљевине СХС непоткријепљено јасним чињеницама, засновано на квалификативима и, зашто не рећи, политичким интересима странке коју су ти посланици представљали, уз дужно поштовање, заиста не може бити узето као непобитни, прворазредни доказ о позадини злочина. Прецизније речено, не може, ако нам је циљ историјска истина и/или пијетет према жртвама. Може, ако нам је циљ да историју претворимо у помоћну дисциплину дневне политике и, у овом случају, основу за грађење савременог црногорског националног мита.

Краљ Никола са чланицама породице, у егзилу, у Неји, у Француској

Та прљава игра, чији творци и актери не презају чак ни од манипулисања трагичним судбинама давно преминулих људи, није нешто у чему би човјек од интегритета требало да учествује. Првенствено, из етичких разлога, а потом ни због тога што се на лажима не може градити здрав темељ.