УНПРОФОР МИРНО ПОСМАТРАО ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ: Проф. др Радован Радиновић о разбијању Југославије и страдању Срба у РСК

* Изводи из књиге проф. др Радована Радиновића "Карактер ратова за разбијање Југославије" у издању "Београдског форума за свет равноправних"

14. 08. 2022. у 11:00

УСПОСТАВЉАЊЕМ потпуне војне контроле над вуковарским подручјем и над самим градом, Врховна команда ЈНА више није имала никаквих амбиција у погледу даљег сукобљавања са Хрватском, а није била ни свесна погубних последица које ће наступити у годинама које долазе по српски народ у Хрватској, али и по мир у БиХ.

УНПРОФОР МИРНО ПОСМАТРАО ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ: Проф. др Радован Радиновић о разбијању Југославије и страдању Срба у РСК

Фото Printskrin

Заправо, политичко и државно руководство остатка Југославије, без већ отцепљених Словеније и Хрватске, није имало никакву смислену концепцију како даље ићи у рашчишћавању југословенске кризе, односно у преосталим деловима који се још нису формирали као самосталне државе - БиХ, Македонија, Црна Гора и Србија. Посебно нису имали никакав одрживи и политички концепт за решавање српског питања у Хрватској. А већ до тада (крај новембра 1991) урбани Срби у Хрватској су били или побијени или протерани, или, што му дође на исто, иселили су се сами из страха под принудом. Они Срби који су се територијално-политички конституисали у српску аутономну област где су Срби били већински - Далмација, Крајина, Западна Славонија, Источна Славонија, Барања и Западни Срем, ујединиће се у самостални политички ентитет под називом Република Српска Крајина.

Иако је сваком иоле писменијем човеку било јасно да Хрватска и РСК као одвојене, међусобно супротстављене и непријатељске државе, по дефиницији не могу опстати, јер има места само за једну, властодршци ондашње Југославије и Србије нису смислили ништа сувисло што би ишло у сусрет коначном решавању кризе - уз услов да српски народ буде трајно политички и физички заштићен. То практично значи да се морало ући у озбиљне, дуготрајне и мучне политичке разговоре са Хрватском - уз, разуме се, посредовање нама врло ненаклоњених институција међународне заједнице, ма шта се под тим појмом подразумевало.

УМЕСТО тога, подржана је илузија крајишких Срба у њихову политичку смобитност. Али ништа није предузето сем симболичког маркирања етничких граница, тако што је ЈНА изашла на те тзв. границе, изузимајући Западну Славонију чији је највећи део пао у руке хрватским војним властима, а оне га очистиле од Срба и свих знакова њиховог живота у тој њиховој постојбини дугој неколико векова. Крајина је остала да се политички батрга између разних гарнитура власти које су се отимале о подршку Београда, уљуљкани у илузији да ће их од хрватске агресије одбранити Србија, а Хрватска је из дана у дан придобијала све већу подршку и симпатије моћних страних фактора да у свој државно-политички простор реинтегрише и територију на којој је успостављена Република Српска Крајина.

Фото ЕПА

У одсуству сваке ваљане и одрживе политичке стратегије према крајишким Србима и њиховом државно-правном статусу мимо или унутар Хрватске као независне државе, југословенски политички врх је 26. 11. 1991. (дакле, непуних 10 дана по паду Вуковара) упутио допис председавајућем Савета безбедности УН и замолио да Савет донесе одлуку о упућивању мировних снага у Југославију. У име Југославије то су учинили Борислав Јовић, Слободан Милошевић и Бранко Костић, а да о томе уопште није био обавештен нити војни врх нити Савезно извршно веће, које је још увек како-тако постојало и функционисало.

Коментаришући ту одлуку, односно то обраћање, Смиља Аврамов, угледни професор Правног факултета Универзитета у Београду, казала је да се тим чином Председништво Југославије одрекло својих основних прерогатива за употребу сопствених оружаних снага и одбрану земље препустило страној војсци.

Као одговор на наведени допис Председништва СФРЈ, СБ УН је донео Резолуцију бр. 727 8. 1. 1992. године, којом је одобрено слање групе официра за везу - група људи од око педесет посматрача - са задатком да надгледају поштовање прекида ватре између ЈНА и хрватске војске. Тиме је у ствари отпочео процес примене мировне мисије Унпрофора, чији је план, децембра 1991. године, разрадио Сајрус Венс, некада државни секретар спољних послова САД, а Председништво СФРЈ прихватило 31. 12. 1991. године.

Припадници Унпрофора у Хрватској, Фото EПА

ПРЕЦИЗНА и врло детаљна разрада операције Унпрофора усвојена је Резолуцијом СБ бр. 743 од 21. 2. 1992. и 749 од 7. 4. 1992. Од тога дана је могао отпочети процес размештања тзв. плавих шлемова УН. Првобитно је штаб Унпрофора био размештен у Сарајеву, али - како се и тамо ближио рат - штаб је најпре премештен у Београд, а потом у Загреб, где је остао до краја мандата.

Основни концепт мировне операције који је разрадио Сајрус Венс био је следећи: у Хрватској, на делу који су већински насељавали Срби, односно где је успостављена Република Српска Крајина као српски политички ентитет, одредити подручја која ће се ставити под контролу снага УН (Унпрофора). Та подручја ће бити демилитаризована, а становништво ће бити заштићено од ратних дејстава. Као такве, одабране су територије:

Источна и Западна Славонија и Крајина (Далмација, Лика, Банија и Кордун).

Јелена Гускова - као врстан познавалац Унпрофора, с обзиром на то да је и сама једно време била његов службеник, а уз то и афирмисани научник и публицист који је био веома добро упућен у југословенску кризу - у својој књизи "Историја југословенске кризе" тврди да је 24. априла 1992. године Унпрофор бројао укупно 8.332 припадника, од чега је војника и официра било 7.975. Ако се има у виду величина простора којег је требало штитити дужине од готово хиљаду километара од мађарске границе до Јадрана - већ на први поглед се стиче утисак да се ту пре радило о посматрачкој, а не о мисији која је требало да обезбеди мир на простору на којем је до скора беснео оружани сукоб. Те снаге су касније варирале, али када им је мандат продужен и на БиХ, тада је још очитије било да су оне и по броју и квалитету биле недовољне да би у тако ужареним околностима обезбедиле мир.

Но, ни сам мандат Унпрофора није много обећавао. Наиме, Унпрофор је био задужен да чува, а не да намеће или успоставља мир када до скуоба дође. Отуда се он никада није умешао у сукоб зараћених страна, све док се сукоб не прекине и увек се правдао изговором да његов мандат није да арбитрира и да гаси сукоб, већ само да надгледа мир када и ако до њега дође.

То је било богомдана мисија за оно што је Хрватска намеравала да уради када за то дође време, а то је да коначно војно порази Србе у Хрватској и да на тај начин коначно реши и српско питање у Хрватској. А то коначно решење је изведено по оном антологијском моделу усташког великодостојника и хрватског књижевника Миле Будака из времена НДХ: 1/3 побити, 1/3 покрстити, а 1/3 протерати. То и јесте био епилог коначног решавања српског питања - на срамоту и данашње Хрватске, али и свих њених моћних западних ментора од Немачке до Америке. Ове земље, односно њихове вође, као и Хрватска и њене вође и њихови следбеници на својим прстима носе крв невино страдалих Срба у Хрватској у том походу за стварање "новог светског поретка" након пада комунизма. Но, оставимо емоције по страни, а вратимо се чињеницама.

НАЈПРЕ неколико реченица о прихватању Венсовог плана од стране Републике Српске Крајине. На самом почетку, лидери тог српског ентитета су се противили прихватању овог плана и уопште те тзв. мировне мисије УН. За скепсу су имали довољно разлога, јер је тзв. међународна заједница која је ту мисију и покренула показала исувише пристрасности током ескалације југословенске кризе, што је морало изазвати априорно подозрење Срба из Крајине. Њихова је интуиција, али и практично претходно сазнање о понашањима страног фактора, налагала опрез и тражење гаранција да они неће бити препуштени на милост и немилост Хрватске, јер су дубоко знали шта их отуда очекује.

Фото Промо

Политика Београда је била крајње збуњујућа и без икаквих озбиљних стратешких промишљања. Њој је једино било стало да се што пре ратосиља проблема званог РСК и да је преда на бригу УН, односно Унпрофору. А то је било исто као да се остави кози на чување купус или јање вуку. Настала су силна убеђивања, али и лажна обећања. Убеђивања су ишла ка томе да ће Унпрофор територију РСК чувати од хрватске оружане агресије, што је било ноторна неистина (јер тога у мандату Унпрофора уопште није ни било), односно да Југославија никада неће дозволити да Срби у РСК постану жртве хрватске агресије. То је такође била ноторна неистина, јер је сваком иоле обавештеном човеку било јасно да Србија, односно СР Југославија нема никаквих објективних могућности да испољи директан војни утицај на евентуални нови оружани сукоб Хрватске и РСК. Сва обећања су била лажна, и што је посебно за жаљење и за срамоту, они који су то обећавали унапред су знали да обећања не могу испунити.

Управо је из тих разлога, те 1991. године на њеном крају и током прве половине 1992. требало по сваку цену захтевати да се статус Срба у Хрватској реши коначно, уз одговарајуће гаранције светске организације. Вероватно се процењивало да су тадашњи стратешко-политички и међународни услови за коначно решење српског питања у Хрватској били неповољни и да је боље да се то одложи за неко повољније време. То је била заблуда, јер је Хрватска у то време била најслабија и зато најспремнија да чини максимално могуће уступке, све испод границе самосталности РСК.

СРПСКИ национални лидери у Србији су набили главу у песак и Крајину препустили бризи Унпрофора, којем ни на крај памети није била њена заштита, већ фингирање мировне мисије у оквиру које су се десили неслућени злочини према српском народу - почев од Миљевачког платоа, преко Медачког џепа, Динаре, Гламоча и Грахова, до "Бљеска" и "Олује".

На све то је Унпрофор остао мртав хладан, а уз то је помогао и на сваки начин подстрекао реинтеграцију РСК и Хрватску, укључујући и оружаним путем. Аутору ових редова је необјашњиво како људи у Србији и СР Југославији, који су у то време заузимали кључна места у политици, војсци и полицији, могу на својој савести носити тај срамни крст којег фигуративно зовемо - пуштањем низ воду РСК и обесмишљавањем живота тог дела нашег народа држаног у лажној нади да их матица неће напустити, нити оставити без икакве заштите, на милост и немилост повампиреним новим усташама.

СФРЈ

"КАРАКТЕР ратова за разбијање Југославије" аутора проф. др Радована Радиновића, војног генерала у пензији, по оценама многобројних стручњака, капитално је дело које умногоме објашњава шта се догађало на простору некадашње СФРЈ деведесетих година прошлог века и шта је довело до крвавог распада земље. Књига генерала Радиновића, првог шефа катедре Војне академије у бившој ЈНА, објашњава суштину ратних сукоба на овим, нашим просторима, али и доноси широј јавности мало познате детаље из тог периода.

"Новости" у данима када се сећамо злочиначке акције хрватске војске "Олуја" пре 27 година, доносе део из књиге, који указује на прави карактер рата Хрватске против Републике Српске Крајине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

КАСНО МАРКО НА КОСОВО СТИЖЕ Милановић одговорио Пленковићу - Неке ствари почнете да радите на време или их не радите

"КАСНО МАРКО НА КОСОВО СТИЖЕ" Милановић одговорио Пленковићу - "Неке ствари почнете да радите на време или их не радите"

ХРВАТСКИ председник Зоран Милановић рекао је данас да је касно за промену изборног закона у БиХ јер су избори за неколико седмица, додајући да против учествовања хрватских војника у мисији ЕУФОР-а у тој земљи „постоји организовани отпор предвођен Немачком“.

24. 09. 2022. у 15:58

ОВО ЈЕ МЛАДИЋ КОЈИ СЕ ЗАПАЛИО ПРЕД ЂОКОВИЋЕМ: Откривено шта стоји иза језивих сцена самоповређивања на Лејвер купу

ОВО ЈЕ МЛАДИЋ КОЈИ СЕ ЗАПАЛИО ПРЕД ЂОКОВИЋЕМ: Откривено шта стоји иза језивих сцена самоповређивања на Лејвер купу

НА ЛЕЈВЕР купу у Лондону догодио се прекид меча између Стефаноса Циципаса и Дијега Шварцмана, након што су на центру терена виђене језиве сцене самоповређивања једног од гледалаца.

23. 09. 2022. у 20:25

Коментари (5)

ЧИСТ БЕОГРАД - ЧИСТА ПОБЕДА: Компанија Меридиан и студенти ФОН-а наставили велику еколошку акцију и УЛЕПШАЛИ ПРЕСТОНИЦУ!