ЧЕТИРИ ВЕКА КРИЛАТОГ КРСТИТЕЉА: Јединствен животопис најстаријег храма ваљевског краја - манастира Пустиња

Б. ПУЗОВИЋ

27. 06. 2022. у 10:45

ФРЕСКА Светог Јована Крститеља Крилатог, коју одликују прецизне пропорције, изузетан колорит, лакоћа и прозрачност, под заштитом је Унеска и јединствени је бисер манастира Пустиња, најстарије светиње Ваљевске епархије.

ЧЕТИРИ ВЕКА КРИЛАТОГ КРСТИТЕЉА: Јединствен животопис најстаријег храма ваљевског краја - манастира Пустиња

Фото Епархија ваљевска

По лепоти је упоређују са милешевским Белим анђелом. Уз то, осликан пре тачно четири века, фрескопис храма једини је који је потпуно очуван, а датира из поствизантијског периода у северозападној Србији.

Манастир Пустиња налази се на обронцима Ваљевских планина, испод Јабланика, у клисури реке Јабланице, око 20 километара од Ваљева, недалеко од села Поћута. Овај манастир посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице, претпоставља се да је подигнут крајем 13. века, за време владавине краља Драгутина, као рударска црква, на темељима претходне богомоље, вероватно из доба пре Немањића.

- У летопису манастира, као и међу народом тог краја, постоји предање о настанку и имену Пустиње, да су се три брата договорила да направе свако по једну цркву, испунили су завет да не долазе док не буду готове - стоји на сајту Епархије ваљевске.

- Браћа су прво походила цркву у Јовањи, па Грачаницу, те богомољу коју је изградио најмлађи од њих. Два старија брата, задивљена лепотом цркве најмлађег, замере му што им није рекао да и они сазидају тако леп храм, казавши: "Дао Бог, да ти пуста остала!".

Фото Епархија ваљевска

Наводно, због те клетве, црква доби име Пустиња. Извесније је, међутим, да је порекло имена по томе што је овај крај у време настанка цркве био ненасељен, пуст.

Пустиња у својој ризници чува драгоцене реликвије, богослужбене књиге и иконе из Русије, сасуде и стојеће крстове на часној трпези, ручно израђене кивоте од светогорског кестена са честицама моштију Светих бесребреника Козме и Дамјана и Светог Теодора Тирона. Ту су похрањени делови одежде Светог Нектарија Егинског, Свете Катарине Синајске као и дрвени крст освећен на Гробу Господњем. Пустиња је активан женски манастир. На челу сестринства је игуманија манастира мати Нина (Симић).

- Фрескопис Пустиње јединствен је по томе што су манастирску цркву у веома кратком року, од 15. марта до 25. јуна 1622. године осликали зографи Никола и Јован - каже историчар уметности у Заводу за заштиту споменика културе Ваљево Зорица Марковић.

- Кад се изузму нерадни верски празници, они су за само седамдесетак дана осликали 370 квадратних метара фрескописа. У просеку, сликали су пет квадрата на дан. Сликарство Пустиње у ликовном смислу није врхунског домета, али је веома важно, јер сведочи о прелазном периоду, чува натписе о одређеним људима, времену и иконографским променама у новој средини, јер уметници су дошли из Грчке.

Никола и Јован дошли су из области Епира. Тадашњи патријарх српски Пајсије радо је у доводио грчке мајсторе, што је одговор зашто су ангажована ова два сликара, а не домаћи мајстори.

- Да нису са ових простора, види се по приказу Светог Симеона, јер се нису доследно придржавали ни карактеристичних, препознатљивих особина лика Немањића - каже Зорица Марковић.

- Прибегли су свом виђењу Симеона Немање. Нама, који смо истраживали фрескопис, то говори о њиховом непознавању локалних личности и историје. Желели су да изађу у сусрет наручиоцу, игуману манастира Пустиње Јанићију Битоевићу. Иконе су много квалитетније него фрескопис, а до сада на неком другом простору није пронађена ниједна сличност са њиховим живописачким радом.

Фото Епархија ваљевска

КРШТАВАЛИ ФРАНЦУЗЕ

Непроцењиво културно благо манастира Пустиње су црквене матичне књиге крштених, венчаних и умрлих од 1837. до 1902. године. Интересантно је да је француско акционарско друштво својевремено имало концесију на експлоатацију рудника у оближњем Ребељу.

Радници у руднику, француски држављани, у периоду од 1899. до 1902. године крштавали су децу у Пустињи, о чему сведоче подаци из матичних књига, које су дигитализоване у Историјском архиву Ваљева.

ПОЖАР

- С обзиром на очуваност фресака, уметници су вероватно користили квалитетну боју, прављену од природних пигмената - каже Зорица Марковић.

- Живопис је претрпео велика оштећења у пожару за време Кочине крајине, када су гореле многе цркве и манастири у ваљевском крају, о чему је 1788. године писао Хаџи-Рувим. Због тога, садашња боја живописа није оригинална, прилично је измењена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

БУГАРИН ШВЕРЦОВАО МРТВУ МАЈКУ: Рекли смо јој добар дан, глава јој пала - цариници били у шоку, случај који се и данас препричава