ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УВЕК КОРАК ИСПРЕД НЕПРИЈАТЕЉА: Командант армије постаје министар спољних послова

Иван Миладиновић

27. 05. 2022. у 17:14

НЕИЗБЕЖНО је питање како се тај окретни и спретни, лукави а истовремено и цинични, врло образовани интелектуалац који је командовао армијом, непредвидиви па и контроверзни Коча Поповић снашао и понашао као министар иностраних послова, суочен са бурним догађајима у свету и у односима који су се тицали Југославије у врло дугом периоду од 12 година, од 1953. до 1965. године?

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УВЕК КОРАК ИСПРЕД НЕПРИЈАТЕЉА: Командант армије постаје министар спољних послова

Коча и Молотов, министар спољних послова СССР

Нема сумње да су и сами догађаји ишли Кочи наруку. Он је у Државном секретаријату за иностране послове унео свој већ познати динамизам, прецизност и оперативност. Од неколико врста познатих дипломата: апстрактни идеалиста, несентиментални практичар и храбри политичар-стваралац, рекао бих да је Коча понајвише био ово последње.

У његовој филозофији и пракси није било места за идеализам, већ за неку врсту иницијативне дипломатије, као и у рату, када је скоро увек својим одлукама био корак испред непријатеља. Разуме се, он је таквим радом раздрмао сараднике око себе који су били навикли (не својом кривицом) да превише чекају шта ће се рећи у партијском врху. То је наставило да живи и у Кочино време, али ипак у мањој мери.

Могло би се рећи да је наша спољна политика, у време када је Коча дошао у ДСИП, била у фази изградње, прилагођавања и формирања, без традиције, која га је гурнула напред. Тако Коча објективно постаје њен креатор и стваралац (подразумевам присуство Тита и Кардеља у најзначајнијим питањима), а не „чувар шкриње“ коју су му оставили претходници. Тако је Коча, с временом, спољној политици Југославије дао и свој печат.

Коча са цилиндром и Тито

ОБИЧНО СЕ КАЖЕ да у дипломатији треба имати петље, смелости, а помало и државништва, међутим, Коча је у њу унео и много више од тога. Својим доласком у ДСИП дигао је уобичајене стандарде дипломатског позива на виши ниво: систематско изучавање појединих актуелних проблема; дубље проучавање билатералних односа, посебно са земљама од круцијалног интереса по нас; садржајнију делатност дипломатских представника; изграђивање осећаја за оно што је од посебне важности. Није подносио преопширне извештаје који оптерећени бројним детаљима замагљују суштину.

Долазак Хрушчова са делегацијом СССР-а и КПСС-а јуна 1955. у Београд и разговори вођени том приликом представљали су значајан датум у нормализовању односа између две земље.

Као резултат тих разговора донета је врло значајна и садржајна Београдска декларација, која је представљала основу за све наше касније односе са овом суперсилом. Ми смо имали врло чист и јасан став у погледу наше независности и са таквим ставовима смо пришли касније грађењу система покрета несврстаних земаља.

Двајт Ајзенхауер, председник САД, Тито, Коча и Христијан Хертер, државни секретар САД

Али, вративши се у Москву, Хрушчов је унутар свог руководства наишао на дубоко незадовољство, које је оценило да је био превише попустљив. Зато, годину дана касније, када је државно-партијска делегација Југославије на челу са Титом посетила СССР, совјетска страна је вршила доста јак притисак да се у „Московској декларацији“ неке формулације од пре годину дана промене или прошире новим, да то буде више партијска а мање државна декларација. Тај партијски речник и терминологија који су доминирали у Московској декларацији могли су да у неку руку релативизују нашу позицију независности, па и ревизију Београдске декларације, што ће касније родити извесне проблеме. Ми смо се и даље најчешће позивали на Београдску, а Руси на Московску декларацију.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кардељ полтронише Москви

ПРВИХ ГОДИНА министровања Коча Поповић је уживао пуну подршку најужег партијског руководства (Политбироа и лично Ј. Б. Тита) и тада није било никаквих концепцијских раскорака. Они су се јавили нешто касније, па и продубљавали, посебно око појма социјализма као таквог. „Коча је сматрао да и совјетски и наши циљеви нису исти. Није делио Титово схватање социјализма и улоге СССР, који се заправо никада није одрекао тежње да Југославија уђе у „лагер,“ а ако то баш не буде ишло, онда да га беспоговорно у политици следи. Шта је значило да Кардељ шаље нацрт Програма СКЈ у Москву у склопу припрема за VII конгрес СКЈ 1958. ако не рехабилитацију вазалног односа на „мала врата“. Совјетска страна је рачунала ако већ не пристајемо да будемо „сателит“, онда морамо бити макар „полусателит.“

Ово се може узети и као могући почетак разлика у погледима на нашу позицију несврставања која као да је мало „нагнута“ на леву страну, на шта је ДСИП, на челу са Кочом Поповићем, указивао политичком руководству земље. То је Тита, који није навикао на тако нешто, посебно изводило из такта, па је често и нервозно реаговао. Коча је био за несврстаност која има своје принципе. Није био „заљубљен“ у Титово и Кардељево настојање да „идеологизују несврстаност“ и да га претворе у неку врсту свог „социјалистичког лагера“. Коча је једном другом приликом у две-три реченице изговорио једну велику истину: да он никада у несврстаности није видео - социјализам, али да је за Југославију боље да буде у кругу несврстаних земаља него у Варшавском пакту који се појавио 1955. управо када је несврстаност јачала своја крила.

То показује да су постојале и концепцијске разлике између Коче Поповића и партијског врха (Тито, Кардељ) у погледу карактера несврстаности, али Коча је сматрао да то није место ни повод за неки разлаз јер је сама хетерогеност тог покрета, по себи, радила у корист Кочине тезе.

Коча и Нехру

У ЈЕСЕН 1966. ГОДИНЕ, када се једна група руководилаца у Добановцима нашла са Титом, Коча му је пребацио: „Ви сте сентиментални према Русима?“ Тито је одговорио: „Јесам, ја сам тамо био у револуцији.“

Два најзначајнија светска догађаја у 1956. максимално су заокупила и Кочу Поповића. Први је Суецка криза, национализација Суецког канала и оружани сукоб у вези са њим, а други је упад совјетских трупа у Мађарску, оружани сукоби и трагични догађаји у које смо и ми на неки начин били укључени. Наравно, Запад је оштро реаговао на совјетско оружано мешање у Мађарској, а делимично оправдавао војну интервенцију у Суецу, а у суштини обе су биле неоправдане и по општи мир опасне. Коча је настојао да спољна политика Југославије у овим питањима буде јасна и принципијелна, али је наилазио на тешкоће у врху партије који је јасно осуђивао напад на Суец, а догађања у Мађарској прво осуђивао а потом оправдавао (Кардељ). У току догађаја у Мађарској, у јесен 1956, ДСИП па и Коча лично нашли су се у озбиљним проблемима. Гурнувши ДСИП у страну, у све то умешали су се Тито и Политбиро са Едвардом Кардељем, који је догађаје теоретски образлагао, проглашавајући прву фазу совјетске интервенције као неприхватљиву, а другу као оправдану, јер је спречила - контрареволуцију. Ту су, од Руса, биле изигране, па и понижене, наша амбасада и влада, јер је председник мађарске владе Имре Нађ (1896-1958) у нашој амбасади затражио азил, а совјетска влада је погазила дате обавезе југословенској влади, уз гаранције преузела Нађа, а потом га стрељала. Југославија је осрамоћена и у овом случају третирана као совјетски сателит.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Хрушчов скида ципелу у Уједињеним нацијама

НЕДОСЛЕДНОСТИ У НАШОЈ спољној политици били су чести и Коча се налазио пред великим искушењима. Навешћу један пример. За време одржавања Београдске конференције несврстаних земаља (септембар 1961) у СССР је извршена нуклеарна проба управо на дан отварања скупа. Био је то бруталан изазов истинском несврставању, а ми смо у говору Ј. Б. Тита, каже Коча, уместо осуде за коју се залагала већина учесника, тражили „разумевање“, односно политичко помиловање провокативне одлуке совјетске владе. Јер, не можете осуђивати нуклеарне пробе на Западу, а тражити „разумевање“ када се то ради на Истоку. То је било Кочино мишљење, али, нажалост, он је ту био немоћан. Да се у Титов говор унесе то „разумевање“, урађено је без консултовања са Државним секретаријатом за спољне послове. Кочи, као шефу дипломатије, било је остало да покуша да гаси политички пожар који се одмах разбуктао. Био је принуђен да се неуверљиво супротставља жустрим протестима западних представника, посебно тадашњег амбасадора САД Џорџа Кенана, човека који се, узгред речено, много залагао за побољшање југословенско-америчких односа.

Хрушчов и Коча са супругом Лепом

Значајну пажњу Коча је посвећивао заседањима Генералне скупштине УН, видећи у томе и шири маневарски простор за нашу дипломатију. Једно заседање је на иницијативу Хрушчова одржано на нивоу шефова држава или влада. На њему је било сијасет неуобичајених догађаја. Темпераментни Хрушчов је изуо ципелу и лупао по говорничком пулту. У току говора британског премијера Харолда Макмилана (претходно је у Паризу пропао сусрет велике четворице након обарања над СССР шпијунског авиона САД У-2), Хрушчов је устао са свог седишта и викао на Макмилана, а онда се окренуо Титу и Кочи, који су седели иза њега (делегације су седеле по азбучном реду), рекавши: „Како тако може да говори ваш савезник Макмилан?“ Поповић му је одмах одбрусио: „Није он само био наш, већ исто тако и ваш савезник!“

КОЧА ЈЕ ПОНЕКАД био непријатан, чак и сујетан. На пример, на ручку за Антонија Идна, британског министра спољних послова, супруга британског амбасадора ословила је Кочу Поповића његовим именом. На то је он гласно, да и други чују, рекао свом суседу: „Ова жели да њен министар види како је интимна са мном!“

Интересантно би било поменути још неке Кочине реакције. Када је почетком шездесетих година прошлога века британски министар Едвард Хит посетио Београд и у разговорима у ДСИП, хвалећи британску демократију, рекао да је и Лењин као емигрант био у Лондону, Коча је на то рекао да „Лењин док је био у Лондону није бацао бомбе и лупао прозоре на руској амбасади“. А када је британски амбасадор уложио протест због тога што је супруга британског конзула у Загребу изложена покушају уцене (УДБА јој је „наместила“ једног младића као „љубавника“, а она је изгледа била склона таквом понашању), Коча му је обећао истрагу, али је додао да, ако је то и тачно, онда то није реч о политици владе. Коча дозволио могућност да и друга страна може имати, макар и делимично, право, чиме је показао не само флексибилност већ и државнички приступ.

Харолд Макмилан, председник владе Британије, и Коча

Оно што је у току дванаестогодишњег министровања стварно мучило Кочу била је релативно слаба окренутост Југославије Западу, где јој је по свему било место, али је добро знао да то врх Партије неће подржати, посебно Тито, јер таквом оријентацијом било би и већих тешкоћа са СССР због респектовања интересних сфера. Био је принуђен да лавира између тврдих ставова партијских форума и Тита лично, и својих предиспозиција за западну демократију. Био је у души против једнопартијског система, још зачињеног личним аутократизмом. По менталном склопу био је антистаљинист, али није по аутоматизму био ни прозападни присталица. Заправо, он је био свој.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Надмудривање католика и марксисте

НЕВЕРОВАТНО ЛАКО, својом елоквенцијом, аргументима, својом уверљивошћу, Коча је разбијао дипломатску укоченост, освајао и стицао поверење светских лидера. Образовање на елитној и престижној Сорбони уз богато искуство из два рата, Шпанског грађанског рата и НОБ-а, изворна неоптерећеност догматизмом источне провенијенције, с критичким односом према политикама које воде западне земље, несумњиво су му помогли да се суверено креће у просторима спољне политике у којој нема правила већ само владају интереси и поверење осведочено на делу.

У дипломатском архиву из тог времена могло би да се нађе мноштво његових коментара, на појединим приспелим депешама који се могу убрајати у најлуцидније афоризме и опаске. У ери Суеца и Мађарске Коча прави забелешку о разговору са норвешким амбасадором 29. децембра 1956. године. „Дошао на његово тражење, чак инсистирање. Остао 25 минута. Пита о Суецу, затим о Мађарској, али није у стању да усредсреди своју пажњу ни на једно питање. Зато прелазимо убрзо на теме које боље познаје: квалитет америчке кухиње и слично.“ На извештај амбасадора Станислава Копчока из Брисела о његовом разговору са Полом Анријем Спаком, тада министром белгијске владе, о мотивима белгијске интервенције у Катанги (Конго), у коме Копчок некритички преноси Спаково објашњење како је интервенција извршена „из хуманитарних разлога“, Коча је написао: „Како дирљиво!“ На телеграм из Москве 16. марта 1963, у коме се наводи да се примећује осетно смањење у совјетској штампи вести из Југославије, Коча каже: „Не мислим да би требало поставити то питање, па додаје: Ако је случајно - исправиће се. Ако је намерно - чему питати?“

Амерички председник Џон Кенеди није Кочу Поповића могао збунити питањем: „Да ли ви, као комуниста и марксиста, имате решења за сва питања?“ „Као и ви - као католик!?“ На питање - да ли у Југославији постоји опасност од победе комуниста - које му је поставио аустријски амбасадор у Уједињеним нацијама, Коча Поповић је одговорио: „Нема, на власти су!“ Черчил га је у Лондону дочекао у кревету са флашом вискија у руци, првенствено заинтересован колико Руси имају атомских бомби. „Једну више, него што ви мислите!“

КОД НАС ЈЕ постојало непревазиђено идеолошко наслеђе, које је имало дубље корене, према коме је СССР „ипак главни ослонац социјализма”. Као илустрацију наших колебљивости и недоследности Коча наводи један, наоко ситан, лични доживљај. „Када сам, наиме, постао члан Председништва СФРЈ (1971), једанпут сам дошао у сукоб и то је, узгред речено, једини пут кад сам у том форуму узео реч. Супротставио сам се наизглед процедуралном поступку тадашњег председника Председништва Црвенковског у тренутку када нам је саопштио да мора прекинути седницу зато што га чека совјетски амбасадор. Рекао сам отприлике ово: како се може прекидати седница највишег државног органа због доласка совјетског амбасадора? Ако неко треба да сачека, то би морао бити совјетски амбасадор, а не ми.“

Тито и Коча са Ернестом Че Геваром

У време када је Коча 1972. поднео оставку ма месту у Председништву СФРЈ и један од његових наследника Мирко Тепавац је у дужем разовору с Титом најавио свој одлазак после Кардељевог „Реферата о спољној политици“, који више личио на оптужницу него на анализу наше дипломатије.

„Тито: ‘То не долази у обзир, немој да будеш осетљив,

Тепавац: ‘Како да останем миран после оваквих Кардељевих квалификација, на које нисте реговали?’

Тито: ‘Ја се не слажем са Кардељем.’

Тепавац: ‘Нисте то рекли, говорили сте о антисовјетизму у нашој спољној политици.’

Тито: ‘Нисам мислио на тебе, него на Кочу и Вељка Мићуновића!

Тепавац: ‘Ни Коча ни Мићуновић нису више у спољној политици!

Тито: ‘Да, да, али они имају утицаја, имају утицаја и на тебе.’

Уследио је још један разговор Тита с Тепавцем на Ванги: .

Тито: ‘Знаш ли да је и Коча (Поповић) поднео оставку? Коча, Никезић, сад ти, као да сте се договорили. Сви ме остављате...’

Тепавац: ‘Па, ви сте то изабрали, председниче. Дође време када се више не може. Ви сте се определили за друге људе.’“

А само неки месец пре овог сусрета Тито je похвалио Тепавчев припремљен садржај говора за Генералну скупштину УН, али му је пребацио: „Зашто си га прво дао на читање Кочи? Немој то убудуће да радиш. Консултанти и саветници нису ти потребни”.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, легат Коче Поповића и Лепе Перовић, Архив Града Београда, Музеј Југославије, Википедија, , Архив Југославије, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ЏОНСОН УКРАЈИНЦИМА: Вреди платити скупу цену за слободу-руска победа произвела би језиве последице