ТРЕЋЕ ДОБА ЛЕПШЕ СА ВРШЊАЦИМА: Због чега најстарији у Србији и даље имају предрасуде о животу у домовима

Ј. Ж. С.

20. 05. 2022. у 15:00

ПРЕДРАСУДЕ о напуштању куће под старе дане и спремност људи да се пре пате сами у својој соби него да је деле са цимером у дому, још су присутне међу најстаријом популацијом.

ТРЕЋЕ ДОБА ЛЕПШЕ СА ВРШЊАЦИМА: Због чега најстарији у Србији и даље имају предрасуде о животу у домовима

Фото: Shutterstock

Неретко родбина и пријатељи оптужују децу што су се "решили" родитеља тако што су обавезу бриге о њима препустили неком другом. Усамљеност, здравствени проблеми, неопходна помоћ друге особе само су неки од разлога због којих би, ипак, требало размислити о дому за старе.

Највећи проблем за већину старијих суграђана је, међутим, што нити су припремљени, нити желе да се припреме за старење у дому. Пошто, код већине, то уопште није опција.

- Нема срамоте у томе што презаузети наследници, било да су деца или унуци, времешније чланове породице одводе у дом за старе - каже Милица Поповић, психолог у једној приватној установи. - Такав потез је логичан, користан и леп. Требало би планирати све оно што можете, да бисте што више уживали у животу.

Већина старијих од 50 година каже да им је важно да остану да живе у својим домовима што је дуже могуће. Међутим, ново америчко испитивање показује да многи од њих нису направили план или се нису припремили за старење у свом дому. Поред тога, значајан проценат старијих не би могао да плати помоћ у кући.

Није срамота да наследници времешније чланове породице одводе у установу

У Србији не постоје подаци о томе, али је опште познато да јавност није наклоњена старењу у установи и за многе је то и даље срамота. У медијима и на друштвеним мрежама се прича о домовима може видети углавном кроз проблем - да ли је неко живео у нехуманим условима, није добио адекватну лекарску помоћ, прескупе услуге, а ређе читамо о дружењима сениора или о љубавима у трећем добу.

- Често они који инсистирају на томе да је недопустиво да се старија особа пресели у дом уопште немају представу о самом проблему када је неко усамљен или му је потребна целодневна брига - сматра наша саговорница. - Не живимо више у породичним задругама где би неколико млађих чланова могло да брине о старијима.

Налази америчке Националне анкете о здравом старењу сугеришу да би многи људи од педесетих па надаље, уколико не желе у установу, морали да прилагоде своје домове или да планирају услуге које би им могле бити потребне ако желе да избегну или одложе пресељење. Анкета је такође показала и разлике у спремности за старење у свом дому код 28 одсто старијих испитаника који су навели да живе сами.

Од укупног броја учесника у истраживању, њих 88 одсто је изјавило да им је веома или донекле важно да што дуже живе у свом дому, али је само 15 процената навело да је доста размишљало о томе како ће њихова кућа морати да се прилагођава са њиховим старењем. Са друге стране, готово половина о томе није уопште или је само мало размишљала.

О СТАРИМА БРИНУ ЖЕНЕ

Тесно повезан са згражавањем дела јавности над институционалном бригом о старима или тражењем помоћи ван породице, јесте и огроман терет неплаћеног неговатељског рада који је на члановима породице. Углавном су то жене, а према анализи "Родно одговорно управљање - прерасподела неплаћеног рада" објављеној 2021, укупни неплаћени рад у Србији износи 22 одсто БДП-а.

Све су мање доступне, ако уопште постоје, услуге у оквиру система социјалне и здравствене заштите које би могле да помогну дуже одржавање самосталног живота старијих. Ако би се подржали неформални неговатељи, углавном чланови породице који брину о старијима, мања би била потреба и за институционалним смештајем.

Наведено испитивање је показало да се један од пет испитаника преселио у последњих пет година. Отприлике половина је рекла да су се преселили у дом који је лакши за кретање, док је половина тражила мањи простор.

Већина старијих Американаца жели да остане у својим кућама и да настави да живи у својој заједници што је дуже могуће. Најбољи начин да се осигура останак јесте да се планира будућност и да се дом прилагоди тако да одговара потребама старије особе. Они који се одлуче за дом, треба добро да промисле.

- Процес доношења одлуке, одабира дома, прикупљања потребне документације и пријема може да потраје неколико месеци, па и година - истиче социјални радник Драгана Марковић. - Овај период је довољан да се особа полако привикне на идеју промене средине.Предности оваквог живота су то што не мора да се иде у набавку, припремају оброци, иде код лекара, набављају лекови, пере веш, пегла, спрема стан. У дому корисници имају три оброка и две ужине, а на услузи могу да им буду фризер и берберин. Нутрициониста брине о исхрани и води рачуна да она буде прилагођена потребама и здравственом стању старих особа. Физиотерапеути раде вежбе са корисницима и масирају их.

Избор дома, прикупљање документације и пријем може да потраје неколико месеци

Свакодневицу олакшава присуство лекара и медицинског особља 24 часа дневно. С обзиром на то да многи старији људи живе сами и осећају се усамљено, живот у дому пружа им веће могућности за дружење и разне културне активности.

- Поред тога корисници имају разноразне дневне активности и друштвене разоноде, што је добро за одржавање психофизичког здравља - објашњава Марковић. - Стручни тим (социјални радник, андрагог, психолог, радни терапеут...) осмишљава активности којима ће време проведено у старачком дому бити квалитетно за све кориснике.

Поред разних радионица у домовима за старе је могуће ићи и на велики број секција. У понуди су често музичка, читалачка, литерарна, плесна, секција за ручне радове…

 

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

МАКРОН МОЛИО ПУТИНА: Напет телефонски разговор четири дана пре рата: Зеленски вас лаже, људе су спаљивали