ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАРТИЈА ХОЋЕ ДА ИЗНУДИ ПОКАЈАЊЕ: Савез комуниста кажњава своје чланове потписнике "Предлога за размишљање"

Др Слободан Селинић

18. 05. 2022. у 17:14

МЕЂУНАЦИОНАЛНИ односи у Југославији додатно су се заоштрили у марту 1967, а повод је био "језичко питање". Састављањем докумената о језику хрватски и српски интелектуалци ставили су га у сам врх политичких питања. Ово питање је и до тада било присутно у јавности, али тада је постало једна од основних преокупација власти.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАРТИЈА ХОЋЕ ДА ИЗНУДИ ПОКАЈАЊЕ: Савез комуниста кажњава своје чланове потписнике Предлога за размишљање

Борислав Пекић и Борислав Михајловић - Михиз

Група хрватских интелектуалаца се успротивила Новосадском договору из 1954. о јединственом језику, усвојивши и објавивши 17. марта 1967. у штампи "Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика". У њој су садржани ставови са јасним политичким и националним циљем. Тезе о разликама унутар српскохрватског језика и његова подела на "варијанте" изведене су до краја - "варијанте" су претворене у посебне језике. Иза документа је стало 18 водећих хрватских институција културе, на челу са Матицом хрватском и Друштвом књижевника Хрватске, а подржао га је, и знатно допринео његовом усвајању, и Мирослав Крлежа.

Када је објављена "Декларација" српско партијско руководство није званично реаговало. СК Србије је је био оптерећен хипотеком и оптужбама за великосрпски хегемонизам, унитаризам, национализам и шовинизам. Није смео да напусти званичну политику СКЈ по којој је свака републичка партија требало "да сама очисти своје двориште". Супротно од тога, српски писци који су били национално оријентисани, сматрали су да је "Декларација" била израз све јачег хрватског национализма, базираног на антисрпској и антијугословенској основи, на који је требало одговорити из Србије, између осталог и у циљу заштите Срба у Хрватској, који се у загребачкој декларацији уопште не спомињу, што је значило да би морали да употребаљавају искључиво хрватски "књижевни" језик.

На редовној годишњој скупштини Удружења књижевника Србије, која је одраније била заказана за недељу 19. марта, прочитан је одговор групе писаца који је назван "Предлог за размишљање". Реакција власти је била оштра. Централни комитет СКС је теоријски, политички и идеолошки осудио београдски "предлог", али је оперативан рад и кажњавање потписника пренео на Градски комитет Београда.

Брана Црнчевић

КОЛИКО ЈЕ СРПСКИХ књижевника потписало "Предлог" никад није прецизно утврђено. У изворима се најчешће наводи да су "Предлог" потписала 42 српска писца, али постоје и бројни наводи са другачијим подацима. У Архиву Београда у фонду ГК Београда налазе се спискови са 38 потписника. "Књижевне новине" су објавиле да је текст потписало 40 писаца. На списку потписника који је поседовао Градски комитет обележавани су они који су били чланови Партије, тако што су поред њихових имена дописивани називи основних организација чији су били чланови, тј. установа у којима су радили, вероватно због евиденције о њиховом кажњавању. Увидом у тај списак могло би се закључити да их је било 18.

Према подацима централонг комитета СКС "предлог" је потписао укупно 21 комуниста, што значи да је сваки други потписник имао партијску књижицу. То је био велики ударац за ск. документ који је оцењен најнегативнијим епитетима, тј. проглашен за шовинистички чин, потписало је исто онолико комуниста колико и некомуниста. Та чињеница доводи у питање упорне тврдње партијских челника да СКЈ није изгубио битку у националном питању, за шта су га оптуживали управо творци "предлога" и противници партије. Aко је СКЈ имао јасну националну политику и јасан став по питању међунационалних односа у држави и ако је био у стању да се успешно носи са тим проблемима, како то да су чланови партије, и то из реда образованих људи, прихватили нешто што је било супротно партијској политици? Исто питање се намеће над чињеницом да је скоро половина комуниста (девет) од оних који су потписали "предлог" убрзо повукла потпис, неки чак на истој скупштини на којој су ставили потпис испод текста. Колико је њима била јасна политика сопствене партије о тако важном питању као што су национални односи у вишенационалној југославији?

Партија није имала избора него да казни своје чланове потписнике "Предлога". Тај посао је препуштен основним организацијама чији су они били чланови. Градски комитет је осудио документ и препустио нижим телима да изрекну казне, полазећи од индивидуалне одговорности сваког потписника.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Политички и психолошки притисак

ПРИЛИКОМ КАЖЊАВАЊА потписника основне организације нису користиле исте аршине. У дискусијама и у одређивању казни било је много контрадикторности, неуједначености, колебања и недоследности. Углед неких потписника био је велики у њиховим радним организацијама, према некима је постојала сентименталност, неки су били руководиоци које није било лако осудити. Кажњено је укупно 17 чланова партије; последњом опоменом 7, укором 6, опоменом 3, а "оштром другарском критиком" без формалне казне 2 потписника.

Изреченим казнама највише су били незадовољни обични чланови Партије. Није могло остати непримећено да је СК много лакше кажњавао раднике него интелектуалце и да су радници строже кажњавани за много безазленије огрешење о партијски статут или програм. На бројним партијским састанцима по београдским радним организацијама и установама тих седмица је више пута исказивано незадовољство висином казни које су потписницима "Предлога" одредиле њихове основне организације, па је било и захтева да се умеша и ЦК СКС или да Градски комитет води рачуна да се више не дешавају појаве попут "Предлога за размишљање". Од Градског комитета је тражено да се већа пажња посвети дисциплини и одговорности комуниста.

Марко Ристић / Архива "Новости" и "Борбе"

Бити изложен испитивању, критикама и осудама својих партијских другова на састанцима основних организација, исповедати се, правдати и објашњавати своје поступке, свакако није било пријатно потписницима "Предлога" са партијском књижицом. Међутим, непријатност је питање личног осећања, а репресија је питање политике.

У овом случају би се тешко могло говорити о репресији, већ пре о једној врсти притиска, политичког и психолошког. Потписницима није било пријатно да се исповедају пред другим комунистима на тим састанцима, али су могли слободно да изнесу своје мишљење. Чак је било могуће и да састанцима присуствују некомунисти. Међутим, бити партијски кажњен и јавно критикован на страницама штампе и то као непријатељ најсветијег темеља револуције (братства и јединства), све је то било велики политички и морални ударац за комунисте потписнике.

Потписници некомунисти бар нису морали да одговарају пред својом партијом. То признаје и Матија Бећковић: "Људи који су били чланови партије су покажњавани, а то се сматрало много тежом казном, него ми који смо били стављени на црне листе да не можемо да објављујемо и да се уопште наше име у јавности појави".

Милорад Павић / Фото М. Анђела

НАЈВЕЋЕ ИНТЕРЕСОВАЊЕ владало је за састанак комуниста у Издавачком предузећу "Просвета", с обзиром на бројност потписника из те куће, њихову политичку и уметничку "тежину", али и чињеницу да су одатле потицали и најзначајнији потписници некомунисти и да је група књижевника из те куће и саставила "Предлог". [...]

Петар Џаџић је указао да раскидање Новосадског договора није била жеља српских писаца, већ да је "Предлог" само указивао на последице до којих ће довести таква жеља хрватских институција. Питао је: "Како им рећи не ако они једногласно изражавају жељу за деобом језика?" и закључио да је "Предлог" написан зато да би се указало на трагичне последице ако "Декларација" заживи. Милорад Павић је изјавио да не би потписао "Предлог" да је знао да иза "Декларације" не стоји СК Хрватске.

"Предлог" је схватио као текст за употребу на "затвореном професионалном форуму"... Одбацио је да су унитаризам и шовинизам блиски његовом схватању... И Стеван Раичковић је одбацивао било какву везу са шовинизмом и тврдио да не може један чин да произведе шовинисту од човека: "Један тренутак може од човека направити убицу, али шовинисту - не. Шовинизам је животни став, то је огледало човековог рада".

Пред седницу ЦК СК Србије одржану 21. априла 1967. Антоније Исаковић је поднео оставку на чланство у ЦК. На основу извештаја комисије која је испитивала то питање (Добривоје Радосављевић, Латинка Перовић и Петар Ђоковић), Председништво и Извршни комитет ЦК СКС су 20. априла 1967. предложили ЦК да прихвати оставку, јер он "својим ставовима и образложењем у вези са 'Предлогом за размишљање' не даје основа за чланство у Централном комитету". То је била последња консеквенца коју је Исаковић поднео пред својом партијом поводом настанка "Предлога".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Правоверни безочно и без стида нападају

САВЕЗ КОМУНИСТА је очекивао да пленум Удружења књижевнка Србије одржан 2. априла 1967. испуни два циља: осуди "Предлог за размишљање" и изнуди покајање његових потписника, као и ограђивање од онога што су учинили. Пленум није требало да даје суд о српскохрватском језику, нити о томе да ли је у питању један језик или два, већ да политички окарактерише документа о језику.

Александар Петровић

Непомирљиви противници власти и непоколебљиви потписници "Предлога" схватали су тај скуп другачије. За њих је он био идеолошки обрачун са противницима. Михиз записује: "Уобичајена атмосфера идеолошког осуђивања, овога пута високо подигнута због значаја јавног скандала, прети да дорасте до погрома. Правоверни безочно нападају. Оптуженици, они тањих нерава и тање храбрости, кају се и повлаче потписе". Четворочасовна дисксусија у којој је реч узело двадесетак писаца делимично је испунила ова очекивања.

Документ је осуђен, али се неки потписници нису покајали, нити су показали да су одступили од својих ставова. Док су комунисти потписници морали да одговарају пред својом партијом, неки некомунисти потписници су скоро изазовно питали коме они треба да одговарају... Позиција комуниста потписника била је другачија. Њих је чекао суд Партије. Како се чуло на састанку београдских писаца комуниста 31. марта: "Срби потписници-некомунисти мирно вечеравају по клубовима, а потписници-комунисти разговарају са својом савести".

Књижевници и саборци. Добрица Ћосић и Антоније Исаковић / Фото Стеван Крагујевић

И НЕКИ ОД ОНИХ који су се покајали због стављања потписа испод "Предлога", као и они који то нису учинили, тражили су узроке у појави "Декларације", напомињући да је она била полазна основа и повод за све што је касније наступило.

Саша Петровић, познати режисер, изјавио је да је потписао документ из револта према "Декларацији" и српског ината. За професора Зорана Гавриловића "Предлог" је био резултат изненађења и сазнања да је већ и раније постојао низ шовинистичких испада са хрватске стране. Изјавио је да је после изјаве којом су се потписници "Декларације" оградили од ње и "Предлог" постао беспредметан.

Они који су остали непоколебљиви бранили су се тврдњом да "Предлог" није био дефинитавн текст спреман за објављивање. Наставили су нападима на политичаре. Њих су оптужили да сносе кривицу за последице које су наступиле из језичког спора, јер су јавности наметнули дискусију о "Предлогу", што је довело до осуде аутора и потписника текста. "Тврдо" крило потписника "Предлога" (Михиз, Гавриловић, Бећковић и Црнчевић) није хтело да прихвати за себе ниједну од оних оптужујућих квалификација коју су им изрекли СК и јавност тих дана...

Наступи Матије Бећковића и Бране Црнчевића погађали су комунисте много више. Бећковићевa реторика и наступ оцрњени су као "патетични и безобразни", а Црнчевићеви као "хладнокрвни (барем наизглед) али исто дрски".

Стеван Раичковић

Њихове речи да је у питању "погрешан" и "штетан" текст биле су "исцеђене с муком" и нису биле праћене признањем сопствене одговорности и кривице, већ су највећи део излагања посветили последицама које су већ осетили, "алармантно и дрско", тражећи "обзире, права" и жалећи се на хајку која је против њих вођена у јавности. Негодовали су зато што су неке институције својим мерама угрожавале њихову егзистенцију, скидајући их са репертоара и одузимајући им простор у штампи.

Матија Бећковић је чак подучавао комунисте шта је линија СК, објашњавајући да, по његовом мишљењу, није у духу политике СК "да се људи стављају на сраман зид, на кинески начин". Изразио је сумњу да поједине личности у "хајци" која је покренута против потписника иживљавају своје личне страсти: "Рећи мени да сам шовиниста значи негирати моју основну интелигенцију и грађанску еманципованост".

БОРИСЛАВ МИХАЈЛОВИЋ МИХИЗ је одбацивао сваку везу са шовинизмом и национализмом, бранио се скептичким релативизмом Денија Дидроа, понављајући његове речи да "на овом свету ништа не може бити речено, а да буде схваћено као што је речено". Тражио је разумевање следећим ставом: "Уверен сам да је важније право на погрешно мишљење него на непогрешивост".

Брана Црнчевић је признавао да је његов потпис био грешка, али ништа више од тога. Остатак његовог излагања био је пун зачикавања противника и извргавања руглу напада на потписнике.

Осврнуо се на наступ Марка Ристића на састанку актива комуниста писаца. Био је оштар и изазивачки према Ристићу. Истицао је да га се не плаши ("Ја одбијам да дрхтим од Марка Ристића"), уз опаску да је код Симеона Затезала, као радника, и секретара Градског комитета, видео више разумевања и логике за људску душу него код писца Марка Ристића. Иако није био члан СК, Црнчевић, који је себе називао "комунист ванпартијац" , присуствовао је том скупу писаца комуниста тако што је на њега ушао као "уљез", јер није хтео да прихвати да се било шта у земљи више тиче комуниста него њега. Није хтео да повуче потпис.

Латинка Перовић

То је образлагао овако: "Ја не разумем шта значи у једном озбиљном друштву повући једини потпис који човек има! Хоћете ли ми ви дати други? Могу ли да се потписујем после тога као Салко Назечић или Мирослав Крлежа?"

Слично сведочење о Црнчевићевом говору оставио је Михиз: "Марко Ристић не удостојава скуп да изађе за говорницу, седи у првом реду и добацује саркастичну оптужбу која претендује на духовитост: - Није то ни предлог ни за размишљање. Да умеју да размишљају, не би га ни предложили. То је резолуција. Отворена и отровна националистички контрареволуционарна револуција.

Брана Црнчевић гледа презриво 'револуционара' а обраћа се скупу: - Захтевате од мене да повучем свој потпис?! Учинио бих ја то вама кад вам је баш толико стало. Али, људи божји, ако повучем свој потпис, чиме ћу се онда убудуће потписивати? Нећу ваљда именом Марко Ристић?! Најпре тајац, па онда прасак крепког лековитог смеха очас поотвара прозоре стида и бестида".

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА ЗА 30. ЈУН: Врело, највиша до 37 степени, грмљавина и пљускови у планинама