ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО И КРЛЕЖА ИСТИНСКИ САВЕЗНИЦИ: Доживотни председник Југославије о језичком питању

Др Слободан Селинић

12. 05. 2022. у 17:14

ЈОСИП БРОЗ је био добро обавештен о језичком спору покренутом хрватском декларацијом. Документ хрватских установа и интелектуалаца и одговор српских писаца изазвали су пажњу јавности у предвечерје Титовог пута на Косово и Метохију.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО И КРЛЕЖА ИСТИНСКИ САВЕЗНИЦИ: Доживотни председник Југославије о језичком питању

Тито и Мирослав Крлежа

Зато је током припрема за посету покрајини и током посете морао да се осврне и на то питање. Спремајући се за пут у јужну покрајину Србије, Тито је одржао састанак са групом функционера у Ужичкој улици 20. марта 1967. Разговор са Едвардом Кардељом, Кочом Поповићем, Мијалком Тодоровићем, Добривојем Радосављевићем, Петром Стамболићем, Драгим Стаменковићем и Владом Поповићем почео је директно - рекао је да "није задовољан информацијама које су му достављене" пред посету. Навео је питања о којима је хтео да говори у покрајини, а међу њима су били и међунационални односи "у једном позитивном смислу". То је значило да је планирао да помене питање језика, али без изричитог помињања "Декларације", већ да објасни партијски став о нацији и језику. Тај став је пропагирао равноправност народа и језика и одбацивао обе крајности: једну у којој би југословенски народи били "претворени" у једну нацију и био створен "државни језик" и другу у којој би настало "више државица у једној држави". [...]

РЕЧИ КОЈЕ ЈЕ ИЗРЕКАО на састанку пред полазак на Косово и Метохију значиле су да је Тито одлучио да се држи старе тактике - неће директно именовати непријатеља, али ће га осудити и гурнути проблем под тепих изношењем става Партије, чиме би била стављена тачка на сваку полемику.

Тито и Едвард Кардељ

Током посете Косову и Метохији (25-27. март 1967) Тито је у више наврата говорио о националним односима, па тиме и о језичком питању, и то онако како је обично говорио о овој теми - у фразама о братству и јединству и без суочавања са стварним проблемима. Минимализовао је сваки вид националних спорова који су се тада појављивали у Југославији и тврдио да ће самоуправљање и радничка класа бити највећа брана од национализма и шовинизма. У Звечану је 25. марта рекао: "Видите, ја сам сигуран да међу радницима овдје у предузећима, на пољима итд. не мисле да ли онај говори кај и што или шта или точка или тачка, него он гледа да заједничким напорима створе себи бољи живот... Ми не живимо од граматике, од овог или оног дијалекта, него живимо од онога што стваралачке руке људи раде. А људи који раде на истом раду, без разлике на националности, они могу да покажу колико је радни човјек у социјализму далеко од тих свих разних филозофирања и оних старих остатака који су нама у прошлости толику трагедију приредили не једанпут него више пута." [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Бастион великохрватства

ТВОРЦИ "Декларације" и "Предлога" су за Тита били малобројни класни непријатељи који не представљају опасност по земљу. Зато је 12. маја, приликом састанка са делегацијом Удбе, тражио да та служба не драматизује ствари, али да тачно утврди чињенице. Опасност је осећао с друге стране - био је убеђен да су они били повезани са неким из иностранства, а главну опасност је у том смислу видео у САД. [...]

Тито и Добрица Ћосић / Архива "Новости" и "Борбе"

Појава "Предлога за размишљање" изазвала је додатну подозривост српске Удбе према "Ранковићевој групи", а ова врста обавештајних података занимала је и Тита. Републички секретар за унутрашње послове Србије Славко Зечевић пренео је Титу податке о раду "непријатеља" у Србији, где је "ЦИА присутна и где Ранковићева група не мирује". Тито у раду "Ранковићеве групе" није видео већу опасност и само је тражио да буду опоменути ако у њиховом деловању буде примећено нешто што би могло да буде штетно по власт. [...] Ћосићево држање је побудило Титову пажњу ("Шта је са тим Ћосићем?"). Зечевић је окарактерисао Ћосића као човека који је био на "шовинистичким концепцијама" и веома близак састављачима "Предлога за размишљање", али и као човека који се "доста чува" и не иступа јавно.

Тито није хтео једнако да осуђује све потписнике језичких докумената. Посебно је имао разумевања за Крлежу. Није се слагао са тим да се у осуди потписника оде у другу крајност. Приметио је да су све трпали у један кош, а тамо има људи који много значе за ту Хрватску, стари књижевници, Крлежа..."

КРЛЕЖИНО ДРЖАЊЕ је и иначе побуђивало доста пажње. Однос према њему је био веома различит. У Хрватској је многима било драго што је и он подржао "Декларацију". Дубравко Јелчић је после њеног усвајања боравио у унутрашњости Хрватске и запамтио да је свуда прво питање било да ли је заиста тачно да је и Крлежа подржао тај текст, уз одушевљење што је одговор био потврдан. Они Југословени који су се противили "Декларацији" питали су се, не знајући да је он био један од њених заговорника, шта мисли и зашто се не ограђује од документа...

Добрица Ћосић, др Исидор Папо, Тито и др Радивоје Беровић на “Галебу”

Из БиХ су стизали извештаји о закључцима грађана да би "једна јавна осуда Мирослава Крлеже вриједила више него све изјаве ИК ЦК СКХ". Неки српски интелектуалци су се са њим спорили и пре "Декларације", а после ње су били начисто са тим да је он био њен духовни инспиратор. Добрица Ћосић је у Крлежино југословенство био разочаран много пре "Декларације"... Крлежа је за њега био духовни инспиратор, морално и политичко покриће "Декларације". Писао је да је Крлежа своју србофобију испољио јавно и отворено, упркос титоистичким скрупулама, те да је постао "аквизиција савременог хрватског сепаратизма и шовинизма". Оптужио га је да је у савременој националној оријентацији Хрватске стајао у суштини на истим националним позицијама на којима је стајала "мачековска и усташка емиграција". Закључио је да је Крлежа био "бастион великохрватства".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Под трајном заштитом маршала

ТИТО ЈЕ ИМАО сасвим супротан став о Крлежи. Бранио га је тврдњом да није био националиста. Ћосић у "Пишчевим записима", четири године после "Декларације", бележи: "Крлежа и Тито имају исто духовно и карактерно језгро: безмерну себељубивост.

Тито и Кардељ 1957. године / Фото Стеван Крагујевић

Они се сјајно разумеју, они један другог никада нису осетили као противника, они су у свему истински савезници". Током разговора у Београду, Тито није убедио Крлежу да се јавно огради од 'Декларације' и своје подршке том документу, али је Крлежа успео да скрене пажњу Титу на 'нека отворена питања језика: име језика и покушаје његове унификације на бази тзв. источне варијанте односно српскохрватског језика'. Крлежа, који је код Тита дошао после разговора са Бакарићем, пристао је да поднесе оставку на чланство у ЦК СКХ, али је Тита и Трипала, који је присуствовао разговору, молио да га не терају да повлачи потпис, јер би се томе цела интелектуална јавност "изругивала". Када се вратио из Београда, Крлежа је написао оставку и упутио је Бакарићу.

Трипало у књизи "Хрватско пролеће" пише да га је Тито позвао 3. априла да одмах дође у Београд и да се изненадио када је код Тита затекао Крлежу. Крлежа је, према Трипаловом сећању, молио да не повлачи потпис речима: "Ако повучем потпис, сви ће казати - погледај оног старог мајмуна, сада се прави да није знао што је потписао." Крлежа је неколико година касније објаснио да је Тито "кад је чуо сву истину с игром око језика", био јако љут и да је он Титу предложио да поднесе оставку у ЦК и СК, али да је Тито био против. Крлежа је рекао: "Не никако. Зашто да Теби отежавам ситуацију? Причат ће се како Ти мене трајно штитиш, као што се уосталом и причало." Тито је рекао: "Онда само на чланство у Централном комитету." (Енес Ченгић "С Крлежом из дана у дан")

Мирослав Крлежа и Тито на Брионима

ПРИЛИКОМ ИНТЕРНИХ састанака које је имао тих седмица, Тито је више пута стао у одбрану Крлеже. Током састанка 7. априла, Тито је на Лескошеково питање како је Крлежа "дошао до тога", одговорио да Крлежа уопште није учествовао у припремању "Декларације", већ су га позвали када су се састали, "када је требало гласати", и да је текст био одавно припремљен, али Крлежа у томе није учествовао: "Он је дошао тамо и дигао руку." Крлежу је узео у заштиту и пред руководством ГК СКС Београда 15. априла 1967. Сматрао је да је било недопустиво то што је једно "пискарало" напало Крлежу у "Јежу": "Сада се нађе ту неко пискарало па му се изругива. Па то мора човјека да револтира!" То се вероватно односило на текст Слободана Новаковића "Мирослав Крлежа - хрватски бог Маркс", објављен 10. марта 1967. у "Јежу", али не треба изгубити из вида ни измишљени "интервју" Матије Бећковића са Крлежом објављен у истом листу 18. новембра 1966. Према Крлежи је био благ и током разговора са представницима Удбе 12. маја. Одбацио је сваку могућност да је Крлежа имао било какву везу са шовинизмом: "Узмите несретног Крлежу. Кад сам га ја изгрдио, казао ми је да он никада није имао везе са шовинизмом, да се у његовим делима неће наћи ниједан редак који говори о томе."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Први наговештаји расцепа Југославије

КРИТИКУЈУЋИ РУКОВОДСТВО Хрватске да није било "будно", Тито им је признавао две олакшавајуће околности - да је "Декларација" била последица спора хрватских и српских интелектуалаца који није био нова појава, али и да је имала и подршку из иностранства... Тито није имао никакву дилему: "То су Американци. Ја сам стопроцентно сигуран..." Био је уверен да је иницијатива за језички спор дошла из иностранства. Приликом пријема делегације СК Београда 15. априла 1967, Тито је оптужио САД да раде против Југославије, јер им је Југославија трн у оку. Говорио је о томе да Американци "купују" људе или они сами падну под њихов утицај. Упозоравао је да је у Југославији било доста војних шпијуна, које није интересовала само привредна реформа, већ и национално и језичко питање. Титова подозривост према Американцима је имала шири контекст. Он је опасност видео у америчкој глобалној политици, посебно на Медитерану.

Током пријема делегације Службе државне безбедности на челу са савезним секретаром за унутрашње послове Миланом Мишковићем, 12. маја 1967. Тито је, потенцирајући "рад непријатеља из иностранства против Југославије", понављао да и "свађа око језичких питања указује на трагове извана". За већину људи који су потписали језичка документа сматрао је да су то урадили "из глупости", али да "неко свакако стоји иза тога". Убеђивао је сараднике да језичко питање није било "крупно питање, али они који су стојали иза њега знали су кад ће га темпирати - онда када он треба да има одјек". Податке о међународним контактима потписника језичких докумената Тито је добио од Удбе. Републички секретар за унутрашње послове Хрватске Мате Крпан га је 12. маја упознао са открићем да су у Југославију убацивани леци из Италије и да су ухватили трочлану групу која их је растурала. Удба је помно пратила све везе хрватских интелектуалаца потписника "Декларације" са странцима. Регистровали су посете уредника америчке читаонице код Антуна Шољана и процењивали да је Шегедин, који је био у САД, био још активнији од Шољана. [...]

Тито у Скупштини

МЕЂУНАРОДНИ АСПЕКТ овог питања бринуо је Тита. У многим земљама је дат велики публицитет језичком спору у Југославији и он је препознаван као последица међунационалних сукоба. То је парало Титове уши. Делегацији Удбе се 12. маја жалио да су се ти догађаји "надували у иностранству и приказали као да код нас постоји размимоилажење и да ће једног дана доћи до расцјепа". [...]

Тито је морао да се одреди према језичком спору. Као и много пута раније, и тада је говорио различито, зависно од тога ком аудиторијуму се обраћа. Током разговора делегације СК Београда са Титом 15. априла 1967, преовладавали су умеренији тонови... Тито се заложио за већу активност у васпитавању "радних људи", а не за политику "чврсте руке". Уместо да се "секу главе", тражио је да се иде "грбавим путем", да се СКЈ бори за сваког човека и да никога не одбацује због једне грешке. Додуше, и ту је повлачио границу до које је вредело ићи: "Треба видјети какав је ко и шта се може од њега учинити. Али, овакав какав је Михиз - то не можеш промијенити. То је непријатељ комунизма, тај никада није ни био уз нас. Постоји ту неколико који куже околину."

Само два дана касније, Тито је говорио на 10. конференцији ГК СК Београда 17. априла 1967. Том говору је Тито придавао велики значај. Биле су припремљене бројне верзије говора (бар четири). Језичко питање је унето у завршну верзију, коју је Тито прочитао и посветио му простор на самом крају говора. Био је упадљиво оштрији. [...] Тада је кривицу за појаву докумената о језику проналазио у неспремности Партије и тражио кажњавање неподобних.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

КОЛИКО ЈЕ СТРОГ БИО ДУШАНОВ ЗАКОНИК За блуд да се руке одсеку и нос сареже - ово су биле казне за силоватеље и педофиле