ОВО више нисам могла да гледам, решила сам да узмем ствар у своје руке и ЕВО докле сам стигла

ЈЕДНА несебична Београђанка својим примером је показала како уместо празних речи свако од нас заиста може да допринесе здравој животној средини. Ово је њена прича

Фото: shutterstock

Ивана је запослена, амбициозна, млада жена. Од скоро је и мајка једне девојчице. Обавеза има преко главе. Посао захтева посвећеност више од класичног радног времена, ћеркица тражи своје, а ту су и обавезе према родитељима, њеним и супруговим. Ипак, она све стиже. Успева и више од тога.

Она се активно бори за чистији град. Екологија јој је постала, не бисмо рекли опсесија, али важан део њених већ превише нагомиланих обавеза. Каже, да јој то не смета и да не намерава да одустане.

Фото: shutterstock

Све је почело када је њена компанија организовала велику акцију чишћења река. Тада је прикупљено око 350 кубика отпада, од пластичних флаша, кеса, папира до делова намештаја. Очишћене су приобаља на више од 20 локација широм Србије. Заједно са око 1.000 волонтера и представника локалних заједница, запослени наше две компаније уклонили су отпад и смеће из Ибра, Западне Мораве, Саве и Дунава, Рибарске, Градашничке и Габровачке реке... Акција је трајала три месеца. Није им сметала ни хладноћа, ни ветар, ни снег. На крају, сви су били задовољни резултатом и поносни на оно што су урадили.

Ивана се, међутим, није ту зауставила. Убрзо после те акције отишла је на трудничко боловање. С обзиром на то да јој је лекар препоручио шетње, сваког дана је бар два сата проводила уз реку или у Кошутњаку. Без обзира на о што је себе сматрала веома информисаном особом, изненадила се колико њени суграђани не воде рачуна о животној средини.

Фото: shutterstock

- На коју год страну да сам се окренула, видела сам ђубре. Биле су то лименке разноразног пића, стаклене флаше, пластичне флаше, сада све чешће и искоришћене маске које сви носимо због короне. Било је и шприцева... То више нисам могла да гледам. Морала сам нешто да предузмем. Размишљала сам о свој детету које треба да се роди и мислила где ће оно да се игра, ако овако наставимо. Зато само морала нешто да предузмем – истиче она.

Ивана је „склопила пакт“ са мужем. Сваког дана пре изласка у шетњу добро би се опремили. Ту су биле обавезне рукавице, маске и џак за скупљање отпада. Сваког дана у шетњи би сакупили по један џак разноразног отпада који су њени суграђани немарно бацили.

Фото: shutterstock

- Људи су нас гледали као чудаке, ретко ко нам је прилазио. Чак и ако би неко дошао до нас, само би нас питали зашто то радимо, да ли смо из неке организације, колико нас за то плаћају. Када би чули да то радимо сами, да је то наша идеја, да нас нико не плаћа, ћутке би отишли. Не знам да ли су били посрамљени због питања која су поставили или због тога што нису ништа предузели или су нас једноставно сматрали чудацима – прича Ивана.

То њу, међутим, није обесхрабрило. Напротив. Наставила је и када се породила. Кад год би шетала са бебом у колицима, носила би и једну кесу за отпад, да покупи оно на шта наиђе. Наравно, сада је било много теже. Морала је да буде још пажљивија због бебе. То је било теже, јер је нон-стоп скидала и стављала рукавице, застајкивала, прала и дезинфиковала руке, али није одустајала.

- И нећу. Бићу упорна. Ваљда ће то мотивисати и друге. Или ће бар посрамити оне који све ово бацају – каже Ивана на крају, изражавајући наду да ће и ружењу паркова и река једном доћи крај.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације