ПОБЕДИЛИ СМО ЈА И МОЈА ЗЕМЉА: Краљевчанка Бојана Жарчанин Терзић, током НАТО агресије тешко рањена, али смогла снаге да изнесе свој бол

Г. ЋИРОВИЋ

26. 03. 2022. у 10:33

ИМАЛА сам трему. Плашила сам се да ли ћу моћи да изговорим све што сам наумила. Емоције су прорадиле, глас је дрхтао, сузе навирале. Верујем да је свима јасно шта сам хтела да поручим.

ПОБЕДИЛИ СМО ЈА И МОЈА ЗЕМЉА: Краљевчанка Бојана Жарчанин Терзић, током НАТО агресије тешко рањена, али смогла снаге да изнесе свој бол

Фото Танјуг

Овако за "Новости" говори Бојана Жарчанин Терзић (37) из Краљева, храбра жена чије је болно сећање на несрећу коју је преживела током бомбардовања 1999, када је изгубила ногу, потресло и расплакало, али истовремено и задивило Србију, наш државни врх и присутне грађане на Тргу српских ратника као и све који су на малим екранима пратили пренос државне церемоније поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије. Са бине је поручила да ће можда опростити али да никада неће заборавити НАТО агресију на своју отаџбину уз јасну поруку председнику Вучићу да чува мир и стабилност наше земље и свих нас.

Јутро после комеморативне академије, разговарали смо са Бојаном, на њеном радном месту у граду на Ибру.

- Била сам четрнаестогодишња девојчица, пред уписом у средњу школу, када је снажна, заглушујућа детонација НАТО бомбе пала само неколико метара од мене. Прекинула ми је детињство и живот одвела у неком сасвим другом правцу. Преживела сам, опоравила се, завршила школовање, засновала породицу. Велики ожиљак је ипак остао. Не знам да ли сам спремна да опростим, много је бола нането те 1999, не само мени и мојој породици, већ многобројним породицама широм Србије - присећа се Бојана злочиначке агресије и кобног 1. маја када је у детонацији бомбе остала без ноге.

- У родном селу Жарче код Ушћа, тог лепог, сунчаног дана са бабом, дедом, оцем, стрицем, рођеним братом Бојаном и браћом од стрица отишла сам на пропланак повише кућа да обиђемо пчеле. Десило се одједном. Пале су две бомбе. Једна између кућа, а друга пет метара од мене. За само један трептај ока од смеха, жагора и трчкарања, настали су плач, кукњава, вриштање. Детонација ме одбацила високо и пала сам на камен. Прва ми је пришла стрина и рекла: "Зашто тебе, Боко?" - наставља Бојана своју потресну исповест за "Новости".

Бојана Жарчанин Терзић, Фото Г. Ћировић

У експлозији Бојани је тешко повређена нога која јој је касније операцијом ампутирана.

Њен пет година старији брат Бојан, који живи и ради у варошици Ушће у Ибарској клисури, педесетак километара од Краљева, и данас има гелер крај срца, отац и стриц видљиве ожиљке, а сви заједно велику, заједничку рану на души коју су им нанели "велики и моћни" чланови злочиначке Алијансе.

- Била сам свесна свега што се дешава. Видела сам да из крваве ноге вире кости, да се нога буквално држи само на кожи. Сумњала сам на лош епилог, али сам себи рекла да желим да останем жива! У помоћ је притекао газда оближње кафане који ме је умотао у ћебе и унео у свој аутомобил. У Здравственој станици у Ушћу указана ми је прва помоћ и примила сам инјекцију против болова. Потом смо кренули за Краљево, али је граната оштетила Ибарску магистралу тако да смо се нашли у дугачкој колони. Пренели су ме у возило једног војника који ме је довезао у краљевачку болницу.

У Здравственом центру "Студеница" Бојана је хитно оперисана, али упркос огромним напорима лекари ипак нису успели да јој спасу ногу.

- Када сам се пробудила после операције подигла сам покривач и видела да је нога ампутирана. Затворила сам очи, стисла песнице и помислила - идем даље! Лекари су све време били уз мене, спасли су ми живот и пружили неизмерну подршку - искрена је храбра Краљевчанка.

- После операције и  боравка у болници ишла сам на опоравак, рехабилитацију, једно време сам провела и у Паризу захваљујући хуманитарцу Милану Павловићу, где сам уз лечење добила и адекватну протезу. Уз подршку породице наставила сам живот како сам себи и обећала.

Ни после 23 године, како каже, не може да разуме разлоге због којих је њена земља, њена Србија, бомбардована, зашто су страдала деца, невини цивили...

- Била сам једно од многобројне деце којој су одузели срећно детињство. Одрасли смо и сазрели за само пар месеци. Наравно да сам се питала зашто су баш ту гађали када код нас у околини није било никаквог војног објекта. Само пропланак. Одговор још нисам пронашла, али сам схватила да сам успела да их победим. И ја, и моја земља!

Агресори циљали мост а погодили Бојанино село Жарче (десно), Фото Г. Шљивић

ДУЊА - СИМБОЛ НЕПОКОРА И ЖИВОТА

ДОКАЗАВШИ да је њено храбро срце јаче од НАТО бомбе, после завршене средње Економске школе у Краљеву, Бојана је дипломирала на Економском факултету. Запослила се и засновала породицу. Пре пет година родила је ћеркицу Дуњу, коју је у говору поводом Дана сећања на страдале у НАТО агресији председник Вучић назвао симболом слободе, живота, непокора, српског срца и српске будућности.

- Дуња је мамин и татин понос, све на овом свету - дрхтавим гласом додаје Бојана.

- А, све фотографије и успомене које имам из мучног периода после рањавања склонила сам у страну. Остала сам жива, али током НАТО агресије многе мајке су остале без својих синова, многа деца без очева... Све то и даље много боли.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

СКРИВЕНО У ПЕЛЕНАМА: Цариници затечени - заплена тешка 2,2 милиона динара (ФОТО)