РЕКЛИ СУ НАМ - ВАШЕ ГЛАВЕ ВРЕДЕ ПО 200 €: Возач Владимир Белић из Чачка се после агоније на украјинској граници вратио у Србију

ПОСЛЕДЊИ дан у Јагодину приметили смо да се нешто дешава, јер су белоруски и македонски возачи паковали личне ствари у торбе. И ми смо исто учинили, али нисмо знали шта се догађа.Пришао нам је украјински цариник и питао нас шта се дешава. Рекли смо да чинимо исто као и колеге из других земаља, које су оставиле своје камионе и пешице прешле границу, а он нам је рекао да ми Срби нећемо нигде ићи одатле. Већ су почели да пристижу украјински возачи који су преузимали белоруске и македонске камионе. Нас четворица из Србије смо остали у камионима. Чекали смо, била је велика неизвесност и страх.

Владимир Белић / Фото В. Илић

Овако за "Новости" говори возач камиона Владимир Белић (24) из Чачка, који је после вишедневне агоније и практично заточеништва, у четвртак ујутру у три часа коначно ушао у Србију. Већ у седам био је у свом родном граду, где су га после 12 дана стрепње и неизвесности дочекали његови најмилији.

У својој исповести за "Новости" каже да су му ти дани били најтежи у животу јер су он и тројица његових колега из Србије у сваком тренутку могли свашта да очекују.

- Поново је дошао цариник и након што су граничари прегледали наше камионе и робу, објаснили су нам да се вратимо у терминал где смо чекали, јер, наводно, роба коју смо превозили није роба која је у царинској документацији. Тада стварно нисмо знали шта ћемо даље... Били смо сломљени... Потом је опет украјински цариник дошао и наново су нам прегледали робу. Један од њих ме је упитао колико је новца довољно да дамо да нас пусте да прођемо даље, па је додао да наша глава у том тренутку вреди 200 евра, а за робу и камион да се захвалимо украјинском амбасадору у Србији. Дали смо тај новац царинику и коначно прешли границу.

Највећи терет им је, како каже, све време била брига њихових породица. До њих је долазило врло мало информација, јер преко целог дана није могла да се успостави веза, пошто интернета није било.

- Рат је, они имају пушку, ја немам, не могу, нити смем да се браним. Српску заставу у камиону нисам скидао ни за живу главу. Држао сам је изнад кревета у камиону. Требало је да идем до Крима. Натоварио сам камион у Горњем Милановцу, амбалажу из једне фирме. Био сам близу Ровна, града у Украјини. Тада ме шеф пробудио и рекао ми да је почела офанзива Русије и да наставим непромењеном рутом ка преласку Сенковка, за Русију. Он ме, међутим, поново обавештава да је дошло до компликација. Јагодин је био једино логично решење, јер су тада пропуштали камионе. На путу до тамо била су четири војна пункта, где су ме контролисали. Нисмо имали проблема са војском, све док нисмо стигли до прелаза. Предао сам документа, прошао кроз царинску процедуру. Дао сам пасош и отишао на царину. Цариник ми је рекао да сачекам пар минута, да се паркирам са стране. Ту где ми је рекао да сачекам пар минута, остао сам 12 дана - прича нам Владимир.

Дању је, како каже, било мирно, али су ноћу имали проблеме. Украјинској војсци и цариницима су сметали рад камиона, светла... Сметало им je што се окупљају, испитивали су их, провоцирали...

- Буквално им је сметало што дишемо. Чим су видели да се групишемо и размењујемо искуства са колегама из Белорусије, дошао је заменик начелника граничног прелаза и испитивао нас. Питао нас је зашто подржавамо нападе на Украјину, шта нам је Украјина скривила, да ли знамо да мајке остају без деце, породице без главе. Нас је сматрао хушкачима, шпијунима, кријумчарима, а све због тога што Србија није увела санкције Русији - искрен је Владимир.

КОЛЕГИЈАЛНОСТ

СВАКИ камион има фрижидер. Са тим залихама смо издржали два до три дана, али је потом настао проблем. Нисмо имали украјинских гривни, јер смо мислили да нам не треба новца у Украјини. Док смо имали њиховог новца, некако смо функционисали. Четвртог дана нам се јавио Виктор Максимовић, колега који живи у Украјини и који нам је понудио помоћ. Он нам је доносио храну и воду, иако је и сам ризиковао живот, прелазећи и 70 километара до нас - прича Владимир Белић.

ЈОШ БЕЗ РЕШЕЊА ЗА ДРАЖИЋА

НИ после две недеље откако је заточен у Украјини, не указује се никава прилика да се возач камиона из Србије Александар Дражић извуче. Сви остали превозници који су, због почетка рата у Украјини, имали проблема на границама, у претходних недељу дана су спасени. Дражић је, међутим, "заглављен" на паркингу у месту Семиполки, око 30 километара испред Кијева. И у четвртак је овај камионџија, из околине Јагодине, највише времена провео у склоништу поред локалног мотела, где се од бомбардовања склања и локално становништво.

Александар Дражић и колега из Белорусије / Фото приватна архива

- Не смирује се, овде је из дана у дан све горе и све страшније, јер бомбе непрестано падају - каже Дражић за "Новости". - Осећам се исцрпљено и уморно. Све сам нервознији. Плашим се до када би све ово могло да траје и почињем да страхујем да шансе да се извучем нема.

Како нам је рекао Александар Спасић из Удружења за међународни транспорт, надлежни који покушавају да спасу и Дражића, вероватно још немају опцију за то без великог ризика. Тек када се укаже прилика да без опасности може својим возилом да крене кући, Дражић ће моћи да напусти Кијев. (Б. Ца.)

Препоручујемо

Друштво

0 2

БОМБЕ ГРУВАЈУ, ЗНАЧИ МИ ШТО НИСАМ ЗАБОРАВЉЕН: Возач Александар Дражић, који је већ 14 дана заглављен у Украјини, за "Новости"

09. 03. 2022. у 21:56

Друштво

0 2

САДА ЈЕ СВЕ МНОГО ЛАКШЕ: Камионџије из наше земље, њих четворица, после 13 дана "заточеништва" коначно пуштена са украјинске границе

08. 03. 2022. у 21:18

Друштво

0 9

ЈЕДАН СРПСКИ КАМИОНЏИЈА “ЗАРОБЉЕН” У ЗОНИ РАТА: Држава чини све да га извуче - сви остали напустили земљу

08. 03. 2022. у 16:43

Друштво

0 0

НАШИ ВОЗАЧИ СКОРО КАО ТАОЦИ: Петорица српских камионџија и даље заробљено у Украјини, а данима се чека и на прелазу из Русије у Литванију

07. 03. 2022. у 22:44

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације