САЊАМ КАКО ГРЛИМ МРТВЕ ДРУГОВЕ НА КОРАНСКОМ МОСТУ: Пуковник Боро Ерцеговац о одбрани "Логоришта" 1991, пробоју и бици са хрватским зенгама

Драган ВУЈИЧИЋ

17. 01. 2022. у 12:00

ПУКОВНИК Ерцеговац је без сузе грлио тела 13 покланих и стрељаних официра и резервиста на Коранском мосту 21. септембра 1991. Када је некадашњи његов заменик, потпуковник Рудолф Брлачић организовао минирање стана у новобеоградском Блоку 23, априла 1992, преплашеној ћерки Татјани само је казао: "Видеће они своје". Стамени Земунац се није "исекао" ни када му је у ноћи између 1. и 2. новембра 1991. на Шамарицама изнад Карловца саопштено да је узалуд три месеца чувао опрему и оружје за 7.000 војника јер је ЈНА "одустала" од његових 60 тенкова, 36 самохотки, 400 тона муниције...

САЊАМ КАКО ГРЛИМ МРТВЕ ДРУГОВЕ НА КОРАНСКОМ МОСТУ: Пуковник Боро Ерцеговац о одбрани Логоришта 1991, пробоју и бици са хрватским зенгама

Пуковник Боро Ерцеговац / Фото И. Маринковић

Пуковнику Ерцеговцу је позлило само једном, 21. септембра прошле године на скупу поводом три деценије од коранског злочина, када је строју породица војника побијених у Карловцу делио своју књигу "Логориште и Корански мост".

- Никад ми се то у животу пре није десило. Само сам утонуо у мрак, као да су ме моји изгинули борци позвали код себе. Ипак, није ми још "било време" - каже Ерцеговац у исповести за наш лист.

Наглашава да "Вечерње новости" неизмерно цени и зато што су биле једини домаћи медиј који је 1992. године писао да му је миниран стан док је он био са бригадом у Вуковару.

- То никада нећу "Новостима" да заборавим - каже Ерцеговац. - Писали су о томе страни медији у Америци, Енглеској, Немачкој, али не и наши... То је била велика срамота ЈНА као и све што се годину раније догађало у међуречју Коране, Купе, Мрежнице и Добра у Карловцу. У том граду, где се 51 одсто становника изјашњавало као Срби, нису одбрањене чак 24 касарне ЈНА.

Ерцеговац је ратни септембар 1991. дочекао у касарни "Логориште" када су у град нахрупиле усташе, а најјачи гарнизон ЈНА, 580. бригада под командом пуковника Светозара Марановића, извукла је тада ефективу у рејон Мекушја и Каменског. За складишта и друге помоћне гарнизоне била је задужена команда Ријечког корпуса и генерали Марјан Чада, Шпиро Никовић и Андрија Рашета.

- Од Чада никакава заповест није стизала као ни од Марјановића који је био од мене на пар километара. Нашли смо се у окружењу, а у мојој касарни површине километар и по са километар остало је нас 40. Прве усташке мине су пале 19. септембра. Попуну до 21. септембра сам организовао тако што сам молио кумове и пријатеље Србе из Карловаца да дођу у "Логориште" где је било опреме за 7.000 војника. До последњег одласка капетана Милете Перуаче на Кордун, да на "образ" тражи резервисте из околних села, имао сам укупно 96 људи. Уследио је злочин на Коранском мосту - сведочи Ерцеговац.

Одмах пошто су чули да су резервисти у два камиона заустављени три и по километара од њих, на Коранском мосту, Ерцеговац шаље два тенка и транспортер резервног капетана Орешчанина. Код моста, Орешчанин уништава четири усташка бункера, а пошто је пао мрак, добија наређење из "Логоришта" да одступи у Мекушје код пуковника Марјановића. Његове јединице 580. бригаде нису ни покушале да приђу мосту.

- Пар дана касније дошла је делегација ОЕБС у касарну.Странци су нас одвели да покупимо мртве. Сећам се како сам грлио тело без главе и руке пријатеља Милоша Срдића, сећам се лелека жена у Крњаку када смо им однели мртве!

Преосталих 56 војника бранило се у "Логоришту" у данима који су уследили. Молили су се Богу у рововима без струје и радио- -везе све до 12. октобра, када је капетан Милан Лешић препливао Корану и наишао на Девету зајечарску бригаду потпуковника Момчила Момчиловића. Лакнуло је. Од Момчиловића је прво стигла киселина за батерије у средствима везе и успостављен је радио-мост.

Пуковник Боро Ерцеговац / Приватна архива

- Када смо у ноћи 27. септембра срели потпуковника Момчиловића, помислио сам да ћемо да их растуримо. Овај је био као запета пушка да крене, али генерали Никовић и Андрија Рашета су "преговарали на вишем нивоу". Од тог дана није ме бринуло што је око 1.500 усташа око касарне. У међувремену су гуменим чамцима са друге стране реке почели ноћу да прелазе кордунашки резервисти - сећа се пуковник.

Шок је према причи Ерцеговца уследио на Шамарицима 1. новембра, пошто је још једном препливао Корану. Требало је да се договоре детаљи акције деблокаде касарне, а генерал Шпиро Никовић га је сачекао "црн као земља". Саопштио је да нема дозволу да "форсира реку". Испоставило се да људство из Карловаца треба да крене у пробој преко хрватских утврђених положаја у селима Белајске Пољице - Бариловићи, око 20 километара кроз непријатељске положаје, уместо да су јединице ЈНА прешле Корану и ставиле под контролу технику за још две бригаде са којима је могло да се крене на Загреб.

- У пробој 4. новембра 1991. поподне кренуло је 450 људи са 37 тенкова и девет транспортера. Исте ноћи отворен је фронт испред села Белајске Пољице које је пет пута "падало" из руке у руку - говори командант додајући како је тамо први пут видео и мртве црнце, Азијате и друге плаћеника у униформама ЗНГ у бункерима пуним шприцева и дроге.

Даље објашњава како су снаге на главном правцу без проблема "загазиле 10 километара" под борбом али је тенковска чета заштите запала у тешкоће пртиснута јединицама ЗНГ из Дуге Ресе. Морао је да мења план у ходу:

- Изгубио сам седам тенкова у пробоју, а укупно погинула су ми 33 војника и старешине, а рањено 45. Од опреме и наоружања извукли смо десетак одсто из касарне, а могли смо све. Пре одласка уништио сам све што је могло, али ми је и данас жао јер смо са тим наоружањем могли на Загреб.

Тешко му је и због судбине полицајца Ђуре Тркуље, последњег Србина који је остао у хрватском МУП.

- Био ми је пријатељ. Имали смо договор да ми се јави кад баш загусти. Лично, жену, два сина и ћеркицу, нисам хтео да селим да не будем другима лош пример. Ђуро је јавио дан пре него што је чуо да усташе долазе и по моју породицу. Дана и деца су сели у последњи воз из Загреба за Београд, а Ђуру су открили и зверски убили у главној улици у Карловцу.

Јединица Ерцеговца последњу смотру имала је 10. новембра у Војнићу. Пет дана касније отишао је у Београд, а само два дана по доласку у престоницу "пуковник са потребним ратним искуством" је послат у Вуковар. Тамо је остао и пошто му је 1992. нападнута породица.

ОСТАО БЕЗ ЧИНА ГЕНЕРАЛА

УКАЗ о чину генерал-мајора Ерцеговац је добио у пролеће 1996. а петнаестак дана пре него је требао да стави генералске еполете, начелник Генералштаба Момчило Перишић га је позвао у канцеларију и саопштио "да од тог посла нема ништа". Ерцеговац истиче да је разлог био осврт на догађања 1991. у Карловцу који је написао на молбу избеглих Кордунаша. Из војске се на свој захтев Ерцеговац скинуо пре времена, а није добио ни 55 квадрата стана које му је ЈНА обећала.

БОКСЕР И ФУДБАЛЕР

- У ПРВИ тим Партизана ушао сам са 18 година 1966. пошто је генерација која је тада играла финале Лиге првака отишла из Хумске - сећа се младости Ерцеговац.

Боксовао је и код чувеног Кахримана, а радо се сећа како је укрштао рукавице са комшијом Љубом Земунцем:

- Једини прекршај током службе у ЈНА био је што сам из Пуле под лажним изговором узео хеликоптер да Љуби дођем на сахрану.

"ПРИЗНАЊЕ" ИЗ ХРВАТСКЕ

- ИСПАДА на крају да највеће војничко признање добијам сваког септембра од Хрвата у Карловцу, када организују округле столове о томе зашто није узета касарна "Логориште" - сведочи пуковник. - Пробој је после Вуковара био и највећа тенковска битка у ратовима деведесетих и једина акција у којој су јединице ЈНА под борбом успеле да изађу из окружења.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

ИЗМЕЂУ МЕМШЕ И САКАЛЕ, ИЗМЕЂУ КЛАСИКЕ И МОДЕРНОГ: Добро познати ланац који гарантује угодан одмор и добру услугу