СПАСЛИ ОМАЊИ ГРАД У РАТУ СА КОРОНОМ: Навршава годину дана од када је ковид-болница у Батајници примила прве пацијенте

Б. РАДИВОЈЕВИЋ

02. 12. 2021. у 17:28

ДАН по дан, као по минском пољу, где сваки удах може да буде последњи, а опет се и битке које изгледају изгубљено, неким чудом, у тренутку, претварају у победу, у болници у Батајници излечено је више од 10.000 људи. Читав један мали град.

СПАСЛИ ОМАЊИ ГРАД У РАТУ СА КОРОНОМ: Навршава годину дана од када је ковид-болница у Батајници примила прве пацијенте

Фото Д. Миловановић

У највећој црвеној ковид--зони, где се бори и одустаје, нада и умире - у тишини, само уз понеки ропац који пригушује немоћ, и језиви звук машина, тренутно је какво-такво затишје.

То се види по креветима. Сад је више од 300 слободно, а било је и да нема ама баш ниједног. Зебња лекара, ипак, није престала. Сваки нови талас је био јачи и тежи од претходног. Шта ће даље бити, не зна нико. Исто као што нико не сме ни да замисли шта би се догодило да, у најјачем налету трећег таласа епидемије, 4. децембра 2020. није отворена прва ковид-болница, у Батајници, а касније и још две - у Крушевцу и Новом Саду.

- За протеклих годину дана лечили смо 14.700 болесника - каже за "Новости" др Татјана Аџић Вукичевић, директорка болнице у Батајници. - Без ове и још две ковид-болнице, које је држава изградила и опремила током епидемије, били бисмо у катастрофалној ситуацији.

Болесни људи лежали би свуда, и по чекаоницама, ходницима. Лечели би се у шаторима, спортским халама, пољским болницама. То смо имали прилике да видимо у неким од најразвијених земаља у свету, као што су САД, Бразил, Шпанија.

Када је најављена изградња ковид-болнице у Батајници, многи нису веровали ни да нам је таква установа потебна, нити да ће и бити направљена. Изградња је, на пољани, почела 1. августа прошле године. За само четири месеца изграђено је и опремљено 18.000 квадрата, са 930 болничких постеља: 680 у полуинтензивној, 250 у интензивној нези.

"Свемирски брод" - тако су лекари, кад су 4. децембра у 17 сати почели пријем првих пацијената, описали своје утиске о болници, у чију изградњу и најсавременију опрему је уложено 70 милиона евра. Једном, кад ово зло прође, болница ће бити пренамењена за друге пацијенте.

- Сада је ситуација стабилна, имамо око 600 болесника, 330 слободних места - прича докторка Татјана. - Број хоспитализованих је и даље висок, али се протекле две недеље бележи тенденција пада пријема. Клиничке слике су и даље веома тешке. Више од 80 одсто свих пацијената захтева неки од видова кисеоничне терапије.

Др Татјана Аџић Вукичевић, Фото Д. Миловановић

Две трећине укупно лечених су мушкарци. Између 80 и 90 одсто су невакцинисани.

- Дефинитивно је најтежи овај четврти талас узрокован делта сојем вируса - наставља директорка.

- Боље речено, сваки талас који је наилазио, почевши од првог тзв. вуханског, преко бразилског, и делте, био је тежи у односу на претходни, праћен већом стопом смртности.

У једном од досад најтежих периода, у марту ове године, у болници је било 900 запослених, што лекара, што медицинских сестара. Директорка Аџић Вукичевић каже да је оном ко то није видео, тешко да замисли како је радила и функционисала непрегледна армија људи која је у том тренутку бринула о 930 хоспитализованих.

- Током марта и априла 2021. било нас је заједно са болесницима око 2.000 под истим кровом болнице - каже директорка.

У два маха, у болници није било ниједног слободног кревета. А са свих страна су звали за пријем. Директорка Аџић каже да се у ситуацији када је морала да се "одјави" са расположивих места, осећала претужно и немоћно, као руководилац, лекар и човек.

- Било је више потресних ситуација - прича.

- Једна од њих била је та када смо за само пет дана изгубили петоро младих људи, од најмлађег који је имао 20 година до најстаријег који је имао 44 године.

Сви су лежали у истој соби, у интензивној 1А, и једно по једно је одлазило, дан за даном.

- Упркос нашим највећим, усуђујем се да кажем надљудским напорима, губили смо их - каже др Аџић Вукичевић.

Сећа се да су поред неких од њих биле играчке, поклони од родбине и пријатеља, мале иконе, писма, речи подршке од пријатеља и породице:

- Ужасно је било гледати страх у очима тих младих људи и вапај да им се помогне. Даноноћно смо сви бдили над њима. Поред медицинске, давали смо им људску подршку, али нажалост све је било узалуд.

На толико смрти човек се никад не навикне, макар био и лекар. И докторка Аџић каже да је управо смрт најтежи ударац за медицинску струку: дате максимум од себе, свог знања, својих вештина и на крају изгубите болесника. Не прође дан у Батајници, а да неког од преминулих болесника не помену, да се не осврну на њихово лечење, да извлаче закључке.

- Смрт је увек тешка, макар се сретали са њом сваки дан, по више пута, а поготово за колеге које нису имале прилике да се сретну са лечењем критично болесних људи - прича докторка.

- Тај мук који "чујете" када уђете у јединицу интензивне неге, где непомично једни поред других леже најтежи болесници, са склопљеним очима, са којима не разговарате, које не можете питати "како сте?", "боли ли вас нешто?" јесу најтежи и непрепричиви моменти живота.

Уместо речи, молбе и вапаја, чује се само једноличан звук респиратора и пумпи који оболеле одржавају у животу, док су они у вештачкој коми. Директорка "Батајнице" каже да ниједно људско биће не може остати равнодушно ни када у таквој ситуацији види једног човека, а овде, у собама једној до друге, у том низу је по 80 до 120 људи, нечији очеви, мајке, синови или кћери... То се памти заувек. 

Поносна на цео тим пожртвованих колега

НА почетку епидемије лекари су добијали аплаузе, а онда похвале за пожртвованост оних које су лечили, па критике и увреде оних који у вакцину не верују, а када доспеју заражени у болницу заклињу се да ће прво што ће урадити, ако одатле изађу, бити вакцинација. И у таквом "колориту" др Аџић каже да због много чега осећа понос:

- Поносна сам што је наша установа највећа ковид-болница у Европи, а можда и у свету, што је одавде више од 10.000 људи отишло својим кућама и што су излечени. Поносна сам на честит и поштен рад свих својих колега, који ризикују и соствене животе. Поносна сам на дивне младе лекаре који су добили прилику да се запосле и који су поднели највећи део терета рада у тешким сменама, под притиском, али под будним оком својих старијих колега специјалиста.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)