ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИГРА КАРАТА БРИТАНАЦА И РУСА: План за искрцавање савезника и мартовски преговори 1943. са Немцима

Милорад Екмечић

03. 12. 2021. у 17:14

ЈОШ пре него што је пуковник Бејли падобраном доспео у четнички штаб 24. децембра 1942, партизанске снаге су се почеле припремати за случај савезничког искрцавања на далматинској обали.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИГРА КАРАТА БРИТАНАЦА И РУСА: План за искрцавање савезника и мартовски преговори 1943. са Немцима

Партизанска делегација са Немцима / Фото Јутјуб

За све време савезничких односа западних сила и Совјетског Савеза, постојао је проблем отварања другог фронта, Совјети су увек под тим подразумевали искрцавање на француску обалу, а не на Балкан. Черчил се противио искрцавању преко Ламанша, јер је то увек "био крвави канал" и опредељивао се за искрцавање мањих димензија.

И вођство Сједињених Држава је једно време разматрало могућност војних операција преко Турске, Грчке или југословенске обале. Литература се не слаже у томе која је установа са савезничке стране прва изабрала балканску стратегију.

Веселин Ђуретић, у документованом истраживању савезничког односа према Југославији (1992), цитира наређење генерала Харолда Александера генералу Михаиловићу из септембра 1942, да пресече све путеве који воде на јадранску обалу, тј. боље "на југ" полуострва.

Војислав Павловић у анализи америчке политике према Југославији у време рата наводи писмо председника Рузвелта Черчилу од 11. новембра 1943. да два генералштаба размотре могућност даљих операција "у Италији, Грчкој, и другим деловима Балкана".

Још увек се веровало да је војска под командом генерала Михаиловића једина права ослободилачка сила на југословенском простору. Југословенска влада у Лондону почела је припреме за помоћ четничких снага, иако је хрватски део владе (Јурај Крњевић) упозоравао да је четничка војска искључиво српска и да неће бити добродошла у Хрватској. Американци су одустајали од ове балканске кампање, а генерал Ајзенхауер предлагао је концентрацију 215 дивизија за удар преко Ламанша.

Тито и Коча Поповић / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

ПОТРЕБНО је узети у обзир и улогу јавног мњења у две земље. У Сједињеним Државама су сматрали да је совјетски систем тоталитарна диктатура, али на њиховом фронту је било ангажовано 250 немачких дивизија, а на западу само 90. Рат се није могао добити без Црвене армије.

У истраживању пољског историчара Џорџа Кацевића о британско-совјетској политици према Пољској (1979), наводи се да је Галупов институт испитивао јавно мњење Велике Британије у јулу 1942, што је показало да је Совјетски Савез популарнији од Сједињених Држава (62% према 24%). Став већине је био да се мора сарађивати са Совјетским Савезом, уз услов да се Источна Европа претвори у совјетску интересну сферу. Пољска влада у егзилу је предлагала да се искрцавање савезника оствари на балканским обалама, како би лакше маршовали до Варшаве.

Управо је то био и неки фактор да се балканска стратегија изгубила, јер је Антони Идн саопштио да је британско јавно мњење против пољских интереса - "то није правично, али је истина" Британски генералштаб је страховао од сепаратног мира Немачке и Совјетског Савеза. У Лабуристичкој странци се сматрало да је совјетски систем једнопартијска демократија, а не диктатура.

Партизанско пуномоћје за преговоре са Немцима

То су околности којима треба разматрати решеност генерала Михаиловића да се војнички обрачуна са партизанским снагама у западној Босни. Црногорски четници би се италијанским бродовима пребацили до Сплита а други би копненим путем ишли према западној Босни. "Операција Динара" се односила на чишћење тог планинског масива од партизанских снага. Немци су на пролеће 1943. почели са великим операцијама сламања партизанских снага на овом подручју (планови Weiss I и Weiss II).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Санџак територија ослободилачког покрета

ТИТОВ Врховни штаб је прихватио ове околности и покушавао да преговара са Немцима. У успоменама немачког "командујућег генерала" у Хрватској Глеза Хорстенауа 1988. године, наводи се да је почетком операције Weiss I у јануару 1943. било предвиђено да 60.000 до 80.000 православног мушког становништва буде одведено у робље.

"Срећом", каже он, могла их је покупити само пар стотина, "јер су партизани на свом одступању са собом одвели цело православно становништво са децом, женама и домаћим животињама". Мотиви овог пресељавања нису истражени. Постоји опасност да се ради о цени преговора са Немцима.

Овај податак има изузетан значај. Иако цело становништво није повучено, званичне фотографије Врховног штаба (Жорж Скригин) заиста су показале драматичне сцене повлачења народа.

Закључак би морао бити да се није радило само о привременим споразумима између Немачке и партизана, него о трајној деоби целог становништва. У фебруару 1943. четници су концентрисали 13. 000 војника на подручју Неретве, како би онемогућили прелазак у источну Херцеговину и уништили главне партизанске снаге. Едвард Кардељ је 22. маја 1942, из Словеније писао Титу да се "у односу према Италији морамо спремати као према једној енглеској империјалистичкој бази са које ће, несумњиво, Енглези покушавати да убаце к нама и нашу "вољену" лондонску владу на силу". Кардељ је већ тада предвиђао да ће Енглези помагати Италијанима око присаједињења Трста Ју гославији.

Кардељ и Тито

ОД ЈЕСЕНИ 1942. са неким заробљеним немачким официром вођени су преговори о размени заробљеника и могућности да се око тога даље разговара. Врховни штаб је 8. марта 1943. дао пуномоћ команданту Прве пролетерске бригаде Кочи Поповићу за контакт са немачком страном. Као партизанска делегација, одређени су, поред њега, који је једини ишао под сопственим именом, Милован Ђилас и Владимир Велебит, тада шеф Војно - судског одсека Врховног штаба.

Ти преговори су вођени у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Загребу. Мишо Лековић је 1985. описао ове "мартовске преговоре" према расположивој југословенској грађи. После разговора у Загребу, сам Ђилас је саопштио да "се нисмо устезали од изјава да бисмо се тукли против Британаца уколико се искрцају, јер се Британци још нису били искрцали, а и држали смо да бисмо се морали с њима борити уколико би рушили нашу власт, односно помагали успостављење четничке власти".

Непрестано је наглашавано да су партизани самостална политичка снага, независна и од Москве, да се боре против Немаца. Волтер Робертс у истраживању немачких докумената (1973) проширио је партизанске услове за сарадњу - обустава непријатељства и узајамних напада, одређивање Санџака као партизанске територије.

ДРУГИ истраживачи су наводили да је партизанско вођство било спремно да ствара своју државу источно од Неретве, уговор о заједничком ратовању против могућег савезничког искрцавања на јадранској обали и помоћ у оружју. Заиста је било наређено неким партизанским јединицама да престану борбу против немачких јединица.

Југословенска званична политика се правила невешта и није никада дала своју верзију ове историје. До појаве књиге Мише Лековића знатижељним истраживачима су стављани на располагање само они документи који су преговоре са Немцима сводили на питање признања партизанске војске као ратујуће стране.

Зна се да је Коча Поповић, учесник у овим преговорима, предлагао да се објаве извори који су остали на располагању, али је маршал Тито то зауставио. Може се претпостављати да је сугестију за ове преговоре давао Стаљин, како би се на југословенском простору ослањао на војне снаге које колаборирају са окупацијом. Западни савезници су у четницима то имали. Учесник у преговорима Милован Ђилас је у својим успоменама саопштавао само званичну југословенску верзију.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Партизани траже оружје од Немаца

У ПРВОМ немачком извештају о контакту са тројицом изасланика партизанског Врховног штаба у Горњем Вакуфу 11. марта 1943, на једној страници густог текста је наведено пет тачака предлога. У првој тачки се вели да немачка страна није одговорила на ранији партизански предлог о размени заробљеника, с краја јануара 1943. То је предлагано и раније.

Радило се о размени немачких фолксдојчера из Јајца, 25 немачких заробљеника, око једне стотине хрватских заробљеника и 615 италијанских. Најзначајнија, у целој листи захтева, јесте тачка трећа:

"Команда Народноослободилачке војске Југославије стоји на становишту: а) да у постојећој ситуацији не постоји никаква основа да немачки Вермахт води рат са Народноослободилачком војском Југославије, поготово ако се у обзир узму положај, противник и интереси једне и друге стране. Због тога би било у обостраном интересу да се непријатељства обуставе. У вези с тим би немачка команда и ова делегација поднели предлоге о једној евентуалној зони и правцима економских и других интереса; б) Народноослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељем". У преосталим тачкама се захтевала прелиминарна обустава непријатељстава, да немачка страна наименује опуномоћеног преговарача, док би евентуални важећи споразум партизанска виша команда морала да потврди. После првог састанка у Горњем Вакуфу, преговори су настављени у Сарајеву и Загребу. Партизанска страна је захтевала признање територија источно од Неретве (Рашка област) као своју признату државу, одашиљање немачке помоћи у оружју и заједничка борба против могућих британских покушаја да, после искрцавања, четници обнове југословенску државу. Ђилас је забележио у успоменама утисак да у Загребу жене носе краћу сукњу него пре избијања рата.

ПОРЕД овога споразумевања са Немцима, партизански штаб је послао Светозара Вукмановића Темпа у Албанију, Македонију и Грчку. Он је у својим успоменама "Револуција која тече" (1971) пропустио да каже који је био прави разлог ове његове мисије.

Партизанска делегација са Немцима / Фото Јутјуб

Он је, заиста, знатно унапредио покрет отпора у свим тим областима. У Македонији је успостављен Покрајински комитет КП, одређено је да бугарски комунисти имају своју базу најугоисточној страни, организовао је јединице на Косову и у Албанији. Ипак је у једном телевизијском интервјуу, после објављивања својих успомена, на питање зашто је предузимао тако големи напор, одговорио да је усаглашавао све те снаге за могућност пружања оружаног отпора савезничкој инвазији на Балкан.

Коминтерна је "изразила забринутост" за ове партизанске преговоре са Немцима, на основу чега део историчара мисли да је Врховни штаб то урадио сам. Ваља сумњати у исправност тог закључка, јер совјетска страна је морала и јавно, као и за дешифровање њених порука од британских и немачких служби, наглашавати самосталност овог подухвата.

Преговори су пропали, највише због мењања опште климе у којој је била створена стратегија савезничког искрцавања на Балкан. Основа те стратегије је на крају остала - неопходност да Совјетски Савез добије своју зону утицаја у источној Европи и заштита Грчке и Турске, као западне зоне.

ДРУГИМ речима, покушаји да се четнички покрет стави у акцију и почне ратовање против осовинских трупа, завршио је још једним четничким поразом. Становиште Слободана Јовановића да је британска политика била то да ће се "питање Михаиловића решити у игри карата Британаца и Руса, заиста је и остварена у марту 1943. Као цену споразума са Совјетским Савезом, западне силе су жртвовале четнички покрет и одгурнуле га од себе. То је била његова историјска катастрофа. За све своје марифетлуке, подвале и лукавства, Черчил је у Стаљину нашао себи равног".

После Хитлеровог наређења да се прекину преговори са партизанима, Немци нису успели да у операцији Swartz разбију партизанске снаге. У преписци са Мусолинијем, Хитлер није одобравао сарадњу ни са четницима, јер су они ипак британски савезници, а део италијанске војске преко њих показује антифашистичке тенденције. То је разлог што су и Италијани напуштали четничке снаге. На Неретви их нису снабдевали, па су јели пресну коњетину.

Немци су их по источној Херцеговини хапсили и терали у два концентрациона логора код Солуна. Уместо историјског успона, четничка војска се распала и војници пуштени кућама. Плима колаборације четника с Немцима је последица овог њиховог неуспеха у Далмацији 1943. Генерал Михаиловић је сматрао да су га Британци намерно изиграли, јер га нису упозорили на капитулацију Италије, па чак и наредили, кад је до ње дошло, да не преузима италијанске јединице, него да их стави под команду Британаца.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Лондон се поиграва са Дражом

ПРЕСУДНА тачка у развоју југословенске револуције у периоду 1941-1945. био је пораз четничког покрета средином 1943, на реци Неретви. Штаб Драже Михаиловића је од почетка децембра 1942. планирао велику војну операцију против партизанског упоришта у западној Босни.

Четници би заузели Сплит и Сарајево, а планирано је и продирање према мађарској граници, као што приказује Милан Лазић у својој "Историји равногорског покрета" (1997). Смисао тако нереалне стратегије да се са 15.000 неорганизованих четника, са додатком још неколико хиљада које би се скупиле према Босни, објаснио је сам генерал Михаиловић на суђењу 1946:

Поручник Елсфорд Крамер, Дража Михаиловић, потпуковник Мекдауел, капетан Митрани и Прањани 1942. године / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

"Извештен сам од енглеске мисије, која је била код мене у лицу пуковника Белија, да ће се западни савезници искрцати уз нашу јадранску обалу почетком 1943. године. У том циљу предузео сам све што сам могао да овладам простором далматинским како бих могао бити водећа група у продирању савезника на Балкану. У том циљу хтео сам да отклоним сваки партизански утицај на Далмацију".

ГЕНЕРАЛ Михаиловић је тада изричито оптужио западне савезнике и краљеву владу у Лондону, да је то био "један исти правац, једно исто држање, непомирљив став према партизанским одредима. Све је то знао војни кабинет емигрантске владе у Лондону и сложио се са таквим ставом".

Ово је потпуно мењало стратешке основе четничког покрета, доласком Драже Михаиловића на Равну гору 11. маја 1941. Тада му је основна смерница била да не почиње и не изводи никакве офанзивне акције, да припрема народ и своје јединице, а да ће његово време доћи кад савезници отворе фронт и четници добију задатак да из позадине задају офанзивне ударце. Очекујући савезничко искрцавање на јадранској обали од почетка 1943, он је припремао и извео такав продор у Далмацију и средњу Босну.

НИЈЕ сасвим јасно да ли су западни савезници били чврсто убеђени у искрцавању на далматинским обалама. Черчил је у мају 1944, званично објаснио вођама британске заједнице народа "да никада није била икаква већа акција на Балкану".

Дража Михаиловић са пуковником Робертом Мекдауелом, капетанима Џорџом Муслином и Ником Лалићем / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

Ипак су се за такву могућност сви припремали, откада је било планирано да се почетком 1943. направи искрцавање на Сицилији. Због тога је постојао одређени неспоразум између Хитлера и Мусолинија о неопходности уништења покрета отпора у Југославији, у обе његове варијанте. Мусолини је настојао да спасе четнике као снагу за обрачун са партизанским јединицама, али је немачка страна сумњала да одређени људи у италијанској војсци преко четника имају неке друге англофилске намере.

Генерал Михаиловић је у ово подручје послао Мирослава Перана и Крешимира Самодола, у намери да у четничке јединице убаце четири хиљаде католика. Мислили су да у долини реке Крке и Равних Котара могу дићи 8.000 четника.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)