КАКО ЈЕ РАНКОВИЋ ПОСТАО ШОФЕР ЦРЊАНСКОМ: Из мемоарске заoставштине недавно преминулог писца Александра Петрова

Иван Миладиновић

28. 11. 2021. у 19:00

БИЛА је недеља, 2. фебруар (11. март по новом календару) 1917. године. Тог дана цару Николају I је саопштено кратко и недвосмислено: "У престоници је анархија. Власт је парализована".

КАКО ЈЕ РАНКОВИЋ ПОСТАО ШОФЕР ЦРЊАНСКОМ: Из мемоарске заoставштине недавно преминулог писца Александра Петрова

Руски емигранти у Београду 1927. Фото Документација "Новости"

Следе бурни дани који ће у историји остати запамћени као Фебруарска револуција и који нису прошли без људских жртава. Цар Николај Романов је био суочен са немилосрдном истином да мора да уступи престо свом десет година млађем брату, великом кнезу Михаилу Александровичу. Међутим, велики кнез Михаило је већ сутрадан одбио да ступи на престо, а за њим су то, један по један, учинили и остали чланови вишевековне царске куће Романова.

Како су даље у Русији текле историјске промене, добро је знано: у октобру, односно новембру по грегоријанском календару, уследио је трогодишњи крвави грађански рат и избрисао царску Русију са карте света.

Цара Михаила бољшевици убијају 13. јула 1918. у Перму, а неколико дана касније, у ноћи између 16. и 17. јула, на вест да се белогардејци приближавају сибирском граду Јекатеринбургу (од 1924. Свердловск), Обласни бољшевички комитет доноси одлуку да се ликвидирају бивши цар Николај I, његов син Алексеј, чланови уже породице и више блиских рођака који су се ту затекли. Међу ликвидиранима је био и царев брат од стрица, велики кнез Иван Константинович Романов, зет краља Петра I Карађорђевића. Иванова супруга Јелена, кћи краља Петра I, срећом је тада била на другом крају Русије, одакле је уз помоћ српског посланика у Петербургу, др Мирослава Спалајковића, успела да се са децом склони у Француску, где је и умрла у Кану 1962. године.

РЕКА избеглица, која је потекла после грађанског рата, тражећи спас од бољшевичког прогона, обрела се и у Србији. Они су овде пронашли дом и уточиште, а Србима су донели имиџ царске Русије, коју су толико волели и за чијом су пропашћу толико жалили. Руским избеглицама у српским крајевима народ је приређивао срдачне дочеке. Много пре доласка транспорта, организован је пријем и смештај. О њима је бригу водила посебна државна комисија. Цивили збрињавани у посебним руским колонијама, имали су школе на матерњем језику. Међу избеглим људима било је припадника различитих друштвених група, много истакнутих личности из културе, науке, политике, генерала, чланова Државне думе...

Александар Саша Петров, Фото В. Данилов

О доприносу руске емиграције академик Матија Бећковић је говорио: "Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али како је неко рекао, велика срећа за нас и нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор."

У колони изнурених и изгубљених људи нашао се и Николај Иванович Петров, официр Беле армије из Владикавказа и Ирина Иполитовна Каратајева, ученица школе Смољни, где су се школовале девојке из племићких породица ондашње руске престонице. Судбина их спаја 1932. године у Суботици. У међувремену Николај, официр са Кавказа, завршава Правни факултет, а Ирина се запошљава као преводилац. Говорила је руски, немачки, француски, а брзо је савладала и српски.

ДРЖАВНА комисија новопеченог правника шаље за Ниш где се 1938. године рађа син Александар. Годину дана касније прелазе у Београд који ће постати животно исходиште Александру, будућем песнику, прозном писацу, антологичару, књижевном критичару, полемичару, који ће својим богатим књижевним опусом обележити размеђе два столеће.

Бранко Миљковић, Фото Музеј Ниш

Више од пола века овај стваралац, својом ерудицијом, енергијом, интелектуалном храброшћу, даваће печат културном свеукупном животу. Предавао је као гостујући професор на универзитетима на свим континетима. И за све то време проналазио је времена да арматуру својих дела обогаћује записима о људима и догађајима на које је увелико почео да пада вео заборава. А писао је о књижевницима Милошу Црњанском, Милану Кашанину, Оскару Давичу, Васку Попи, Таси Младеновићу, Добрици Ћосићу... Није мимоишао ни политичаре који су креирали нашу судбину попут Леке Ранковића, Милована Ђиласа, Крцуна, Милошевића, Доланца...

Сведочење о том времену је тим значајније што се данас слобода говора изопачила у неодговорну разузданост и омогућено је разним "слободоумницима" да доводе у питање, стваран оквир бурних догађања, жучних полемика, историјских пленума, декларација о језику, предлога за размишљање, уставних амандмана, студентских демонстрација, националних "пролећа"... све оно што се збивало од шездесетих година до вишестраначја с краја прошлог века.

ЗАБЕЛЕЖИО је тако Петров причу Милоша Црњанског како је доживео прво јутро по доласку у Југославију. Дошао је из Лондона са тадашњим амбасадором Срђом Прицом и одсео у његовој кући у Опатији.

"Оставе мене они самог у кући, а одмах сутра ујутро неко звони. Отворим врата, а пред вратима стоји неки човек. Лепо обучен, одело, светло, летње, шешир, кравата, љубазан осмех, па и пре него што га упитах ко је и шта хоће, каже он мени - Ја сам Ранковић! А ја њему - зар већ! Он се насмеје! Видим, љубазан, колико може да буде! Пита он - да ли ми је потребан шофер! Шта ће мени шофер! Немам ја кола! Наставља он - и кола и шофер!

Милош Црњански са супругом Видом , Фото Задужбина М. Црњанског

Помислим ја, значи, дошао да ме води. Зна се куда! Али, овако, све у рукавицама. Ипак, мислим се, дошао лично! Није послао друге! Па и ја љубазно питам - а шта ће мени кола и шофер?

- Па док сте ту, да мало видите ове крајеве. Дуго нисте били, да се подсетите!

- А ко би био мој шофер, или водич? Каже он - па ја, зато сам и дошао!

- Ви лично?

- Са највећим задовољством!... Али, прво да се нас двојица упознамо! Мени је част да будем у друштву великог српског писца!

- Невероватно!"

ПИСАО је Петров и о опасним одјецима никад разрешеног самоубиства песника Бранка Миљковића.

"Зима, 12. фебруар 1961. У Београду, у Југословенском драмском позоришту, вече хрватске књижевности. Води га професор Иво Франгеш. Одједном - пауза. Ненајављени прекид од неких десетак минута. Сви се питају шта се догађа... Настаје комешање... Појављује се професор Франгеш, мало дрхтавог гласа почиње да говори. Као да се спрема да изговори неку прејаку реч! Прошле ноћи, или у раним јутарњим сатима, велики српски песник Бранко Миљковић у Загребу извршио је самоубиство...

И ко је први посумњао у самоубиство? Ко се први усудио да изговори реч - убиство? Таса Младеновић... Исувише је искусан Таса да би говорио напамет. Кренуо је лично на страшно место и тамо се, тврди, уверио да она фатална грана не би издржала тежину песниковог тела... Тек после, готово шапатом, почињу да круже и друга сведочења. Видели песника како виси у необичном положају. Ноге му додирују земљу. А онај његов чувени црни шешир, широког обода, набијен му на главу...

ПОЛА века после Бранкове смрти, јануара 2015. и српски лист у Чикагу "Слобода" пише о тој песниковој последњој ноћи. Наводи се у подужем чланку сведочанство једне жене. Њу те вечери зове познаник и моли је да покуша да припитог Бранка изведе из кафане на загребачкој периферији, пуној сумњивих типова. Долази и с врата види шта се догађа, па се не усуђује да уђе. Негде у јутарњим сатима дознаје да је "госпон Бранко убијен". И где се догодио злочин. Креће одмах и стиже да види песниково тело како виси на грани.

Запажа око дрвета трагове ципела у снегу. Полиција не дозвољава приступ мртвом песнику... Касније је страдало и то дрво. Неко је посекао све његове гране. И стабло."

Последњи текст симболичног наслова "Васко Попа, песнички почетак, песнички и животни крај" објавио је у "Књижевним новинама" који дан пред смрт. На крају парафразира стихове из Попине песме "Одлазак", који гласе: "Нисам више ту/ с места се нисам померио/ али ту више нисам". А Саша каже: "Нисам више ту/ с места сам се померио/ али ту и даље јесам".

И јесте даље међу нама.

РАЗГОВОРИ БУЛЕТА И АНДРИЋА

РАЗГОВОРИ са Миодрагом Булатовићем су увек били посебни доживљаји. У Београд је на студије дошао у немачком шињелу.

"Када је кренуо - пише Петров - пита га мајка шта ће у Београду... Хоћу да будем писац. - Писац! Добро, само пази да те не ухвате!"

Присећа се једне вечери Буле својих сусрета са Андрићем. И како је, захваљујући Андрићу, без много чекања постао члан Удружења књижевника Србије. Поднео је молбу за пријем после прве објављене књиге прича "Ђаволи долазе". На седници Управе нико да га подржи, сви против. Осим Андрића. "Ако га не пусте на врата, ући ће кроз прозор!"

Не делује му Андрић убедљиво када разговарају о женама. Пита га Буле да ли спушта ролетне када преко дана води љубав. Да ли увече пали светлост? Или воли радњу по мраку?

Андрић се смешка и не одговара на питања. Ништа не говори о себи, а о другима као у изрекама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације