ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТРАЈАН ОБЛИК ОТПОРА РЕЖИМУ: Значај делатности Одбора за одбрану мисли и слободу изражавања

Др Коста Чавошки

14. 11. 2021. у 17:14

ЈЕДНО од задивљујућих обележја овог одбора, који су чинили изузетно угледни људи, од којих су тринаесторица били чланови Српске академије наука и уметности, било је и његово релативно дуго трајање.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТРАЈАН ОБЛИК ОТПОРА РЕЖИМУ: Значај делатности Одбора за одбрану мисли и слободу изражавања

Вук Драшковић / Архива "Новости" и "Борбе"

Одбор је основан октобра 1984. године; своју прву представку упутио је 10. новембра 1984. године, а своје последње саопштење 25. децембра 1989. године, што значи да је деловао пуних пет година и три месеца.

Колико је то мени познато, никада ни пре ни после тога није било сличне скупине веома познатих и угледних и људи која је тако дуго деловала заједно. Поред духа искрене сарадње, помирљивости и преданости заједничком циљу, за тако дуго трајање Одбора по себно је био заслужан Добрица Ћосић који је имао не само велики ауторитет него и способност да иза сцене смирује негодовања, одвраћа од неког пренагљеног потеза и држи на окупу тако велики скуп различитих, а у појединим случајевима и преосетљивих људи.

Наишао је, међутим, тренутак када је постојање Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања постало сувишно. Новембра 1989. године оглашено је оснивање Демократске странке, потом је наговештено обнављање Народне радикалне странке, да би почетком јануара 1990. године Мирко Јовић из Нове Пазове објавио оснивање Српске народне обнове у којој је Вук Драшковић добио положај потпредседника.

Мирко Јовић / Фото Промо

Тиме је почела да се ствара масовна основа за борбу и за оне циљеве за које се до тада залагао наш одбор. Колико се ја сећам, на једном од последњих наших састанака Борислав Михајловић Михиз је отприлике рекао: "Очекујемо од ових који долазе да наставе нашу борбу, а ако не успеју ми ћемо се опет окупити." Та прилика нам, нажалост, није више пружена.

По мом суду, који не мора бити сасвим поуздан, један нови чинилац могао је довести до озбиљнијих подела у Одбору да он није у правом тренутку престао са радом. Био је то излазак Слободана Милошевића на велику политичку и националну сцену. Данас када он лежи у гробу релативно је лако процењивати оно што је он постигао или упропастио. Године 1989. то се могло само наслућивати.

Сви у Одбору су знали, а то смо и изричито закључили у нашем предлогу за успостављање стварне равноправности народа Југославије, да у брионској Југославији (уређеној Уставом из 1974. године) српско питање није било решено и да се, штавише, положај српског народа поступно погоршавао. Слободан Милошевић на себи својствен начин ставио је до знања да би то питање могао да реши. И мада је свима било јасно да он нема склоности ка политичком, а камоли страначком плурализму, неки су поверовали - и та их је вера држала краће или дуже време - да би он можда могао да реши српско питање. Потоње време је показало да је таквих изгледа било и у нашем одбору.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ЖРТАВА МОНТИРАНИХ СУЂЕЊА

ПОРЕД бављења учесталим случајевима прогона због деликта мишљења и сродних кривичних дела, Одбор се позабавио и исправљањем дотадашњих судских и вансудских неправди и насиља као битног услова за учвршћење неопходног поверења јавности у независност и непристрасност судства. То је чињено с уверењем да је држава дужна да преиспита и обеснажи све случајеве нанесених неправди, а живе и мртве рехабилитује правно, морално и материјално. Примера ради, навели смо монтиран процес четрнаесторици словеначких интелектуалаца (Чртомиру Нагоди, Борису Фурлану, Љуби Сирцу и другима) 1947. године, у којем су изречене чак три смртне казне од којих су две (над Нагодом и Фурланом) извршене. Како су после дужег оклевања и половичних мера рехабилитоване све недужне жртве монтираних дахауских процеса у којима су осуђени шпански борци и бивши комунисти, ратни заробљеници у злогласном логору у Дахау, Одбор се посебно заложио да се на исти начин поступи и са невиним жртвама монтираних суђења некомунистима из реда грађанских политичких странака и група. Такође су, примера ради, поменута и инсценирана суђења Драгољубу Јовановићу и Фрањи Гажију 1947. године, као и Богдану Крекићу, Александру Павловићу, Милану Жујовићу и другима 1958. године, да би се посебна пажња посветила двама монтираним јавним суђењима 1951. и 1952. године, која се могу назвати мостоградитељским. Том приликом осуђено је укупно шеснаест људи, који су сви до једнога драконски кажњени, укључујући једну смртну казну, једну доживотну робију и лишење слободе од пет до осамнаест година... Суочен са дуго прикриваном истином о најгнуснијим зверствима над голооточким заточеницима, Одбор се заложио за исправљање тешке неправде Данилу Крстајићу, који је на основу једне лажне доставе провео у најтежим условима скоро три године на Голом отоку, а у нади да ће тиме бити створен ваљан преседан за истоветно поступање у свим сличним случајевима.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Скуп познатих и угледних људи

ИЗ ДАНАШЊЕ перспективе може се рећи да је својим петогодишњим деловањем Одбор представљао својеврстан прелаз између такозваног петиционаштва, које се широко практиковало још за Титове владе, и успостављања каквог-таквог страначког политичког плурализма. Година 1968. била је драматични прелом. Јунска студентска побуна ослободила је велику политичку енергију, али је наишла и на жесток одговор тадашње власти која је појачала и умножила репресију. Десетак водећих људи студентског покрета је завршило у затвору, добар број истакнутих појединаца је злостављан и шиканиран, док је мањи број тадашњих студентских вођа поткупљен пријемом у владајућу партију под видом њене обнове. Такође је извршена чистка међу професорима на Филозофском и Правном факултету, док је професор Михаило Ђурић не само кривично гоњен и осуђен него је и једини међу професорима упућен на издржавање казне од девет месеци затвора.

У тако тешким околностима тадашњи опозиционари, које су режим и његова удворичка штампа квалификовали као дисиденте, процењивали су да је за критику и отпор комунистичком режиму најпогоднија форма петиција. То је заправо била представка државним органима коју је тадашњи Устав изричито допуштао, тако да су петиционаши, нарочито они угледнији, били колико-толико заштићени бар од кривичног прогона, док се и поред тога могло доживети шиканирање на радном месту, па и губитак посла. У Београду је можда било до стотину таквих људи који су били спремни да ризикују тако што ће повремено потписати по коју петицију, док је било једва тридесетак најхрабријих који су хтели да потпишу сваку ризичнију петицију.

Михајло Ђурић

Ова врста отпора имала је, међутим, велику ману: то је био расут, неорганизован и неинституционализован отпор који је скоро искључиво почивао на личном познанству, па и пријатељству. Он је заслуживао свако уважавање и поштовање, али није имао велику снагу. За ово друго била је потребна организација, и то не било каква непозната, илегална група, него скупина добро познатих и угледних људи који делују јавно као постојана институција. Био је потребан институционализован отпор који ће се једнога дана, како се то збило крајем 1989. године, преобратити у инстититуционализовану опозицију.

Октобра 1984. године тога је био свестан Добрица Ћосић који нас је окупио, а већина нас, који смо се одазвали на његов позив, добро је то знала и разумела. Управо је Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања пошло за руком да постане институционализован и трајан облик отпора тадашњем ауторитарном и, унеколико, тоталитарном комунистичком режиму. А тиме је створен преседан за потоње, много веће политичке институције, какве су биле прве опозиционе политичке странке. Поред заштите толиких жртава кривичног прогона, од којих смо некима и помогли, успостављање институционализованог отпора, који је постао пример за углед, била је, бар тако се мени чини, наша непролазна заслуга.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ВРТ МИШИЋА, РАЈ ЗА ЖИВОТИЊЕ: Компанија Новости уручила награду Animal`s best friend