ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БЕОГРАД ЕПИЦЕНТАР ОПОЗИЦИЈЕ: Седамдесетих година у Србији је било 20.000 политичких осуђеника

Срђан Цветковић

14. 10. 2021. у 17:14

НА ПОДРУЧЈУ СР Србије уочена је активност разноврсних непријатељских групација од бивших политичара, класне реакције, преко "прочетничких и информбировских, анархолибералистичких и националистичко-сепаратистичких екстремиста".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БЕОГРАД ЕПИЦЕНТАР ОПОЗИЦИЈЕ: Седамдесетих година у Србији је било 20.000 политичких осуђеника

Матија Бећковић, Добрица Ћосић и Јован Рашковић

Оквирни подаци су говорили да је почетком седамдесетих било око 20.000 политичких осуђеника (само у Београду око 5.000)... Најактивнији су били бивши политички осуђеници и протагонисти блоковске опредељености.

Лобирали су свако за своју страну, паролама "Само Руси могу да то разреше" или "Права демократија је на Западу", итд. У документима службе безбедности примећена су настојања у правцу да се изађе из затворености (Филозофски факултет и институти) и коришћења друштвених трибина и других могућности. Ради остварења ових циљева, у први план се стављала оријентација на инфилтрирање "својих људи" у одговарајуће установе и институције (Дом омладине у Београду, Коларчев народни универзитет, Студентски културни центар). ("Треба што чешће организовати зборове и јавне трибине у Београду, а и деловати преко завичајних клубова.

Досадашње акције су дале велику поуку како убудуће радити, јер да су радници пришли студентима - све би било другачије", бележи се изјава Александра Саше Стојановића, доцента Правног факулета, у приватном разговору септембра 1970.

Или: "Треба практиковати што легалније методе борбе у односу на друштвени систем, и то путем штампе, написа, расправа и дискусија. Конкурисао сам у Радио Београду, али су ме одбили, јер се бирократска структура плаши моје активности. Југославија има примитивну радничку класу, којој је за извођење револуције потребно вођство интелектуалаца. Морамо да јој отворимо очи и да је поведемо у револуцију...", бележи се у тајном извештају изјава Илије Мољковића, јануара 1971.)

НА ПОЗИВ својих пријатеља, професор Руди Супек из Загреба иступио је у два маха на трибини Дома омладине у Београду. По слободној интерпретацији његових излагања, он је напао систем и, поред осталог, рекао: "Прави садржај социјализма не познајемо, имамо само пароле. Комунистичка партија мора дозволити постојање опозиције, чиме ће се створити услови за демократску дискусију међу масама" (17. октобар 1970).

Матија Бећковић је на књижевној вечери у Библиотеци "Бранко Радичевић" рекао: "Позната је ствар да у партијским комитетима Србије седе најнеспособнији и најглупљи људи. Они су примитивци и необразовани, не могу да схвате оно што је изван њиховог интелекта. Тек кад поштени људи других профила и начина гледања реорганизују партију у Србији, моћи ћемо друкчије да дишемо".

Током 1971. године примећена је ескалација непријатељских наступа везана за почетак јавних дискусија о изменама Устава. У свему томе значајан моменат представљао је став професора оквалификованих као "екстремисти" (М. Марковића, М. Животића, Љ. Тадића, Д. Мићуновића и других) да "нова југословенска левица мора изаћи из ограничења деловања у уском кругу на јавну трибину и пред шири аудиторијум" и да то "треба да чини чак и на оним трибинама и скуповима на којима се појављују националисти" и упркос томе што се "са њима у свему не слажу" У посебном издању "Праксиса" објављена су документа "о јуну 1968", а у неким од последњих дискусија "о социјалним разликама" помињан је такође "програм јуна" и истицано да нове генерације морају бити револуционарније у својим акцијама за "промену друштва".

У остваривању генералне концепције "покрета" прихватала се свака опозициона активност, без обзира на мање или веће идеолошке разлике. У том смислу уочене су и везе Милована Ђиласа са појединим активним припадницима "студентског покрета" и професорима М. Марковићем, Г. Петровићем и другима. Он је имао личне сусрете и са студентима В. Мијановићем, Д. Удовичким и другима, а у време јунских немира био је међу демонстрантима на Новом Београду.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Јачање култа личности Јосипа Броза Тита

СНАГА унутрашњег непријатеља, појединачно, била је релативно скромна. Према оценама безбедносних служби, процењивало се да би тек њихово повезивање и садејство са спољним непријатељем могло изазвати веће проблеме и нестабилност у земљи.

У извештају СДБ каже се да су све групе под одређеним утицајем из иностранства. Нарочито се пратило деловање политичке емиграције према којој су тада планиране "посебне акционе мере" неутралисања. Само од 1974. до 1976. откривено је чак 13 непријатељских илегалних група и организација које су деловале са различитих непријатељских позиција и у њима је учествовало укупно 237 лица.

Оне су деловале против уставног поретка са бирократско-догматских, либералистичких, анархолибералистичких и националистичких позиција. После слома хрватског Маспока као највећег изазова, Београд је постао епицентар опозиције на нивоу Југославије.

У другој половини седамдесетих СДБ је зато усмерио своје активности, пре свега, на продор у непријатељске "средине" у главном граду СФРЈ. Служба је уочавала да "анархолибералистичка групација" (професори Филозофског факултета у Београду, Љубљани и Загребу) има контакт са одређеним буржоаским интелектуалним круговима, међу којима има и страних агената.

Такође је и група НКПЈ, која је касније одржала оснивачки тзв. Барски конгрес 1974, била је наводно "у директној вези са екстремном информбировском емиграцијом у неким источноевропским земљама и контактирала са тамошњим обавештајним службама". Милован Ђилас и Михајло Михајлов, као либерали, према подацима службе имали су контакте са одређеним лицима у иностранству које служба обрађује као агенте.

Неки маспоковци су одржавали везе са екстремном усташком емиграцијом, док је одређени број маспоковаца емигрирао после 21. седнице и непријатељски деловао из емиграције. Коначно, један део клера деловао је отворено, преко црквених организација, у садејству са непријатељском емиграцијом.

Главни облици њихове активности сводили су се на политичко-пропагандне акције, неку врсту "специјалног рата" против СФРЈ, како се ова активност у извештајима региструје. Ипак, половином седамдесетих тврдило се да су општа безбедносна ситуација и друштвена клима знатно повољније него раније, што је био "резултат одлучније акције Савеза комуниста и органа унутрашњих послова".

Изрицање пресуде Јелки Кљајић, Павлушку Имшировићу и Милану Николићу 1972. године

ПРИЛИКОМ спровођења репресивних мера према дисидентима строго се водило рачуна о националним и идеолошким симетријама. Обрачун са унутрашњим непри- јатељима у Србији био је одређен најпре најважнијом републичком симетријом: Србија - Хрватска.

Тако је интензивирање прогона уследило и као реакција на обрачун са маспоком као највећом претњом безбедности земље после 1945, али и на студентске демонстрације у Београду. И у прогону унутрашњих непријатеља у Србији трудило се да се одмерено и симетрично спроводе акције према свима.

Тако су ухапшени и осуђени анархолиберали (Милош Николић, Павлушко Имшировић, Јелка Кљајић, Лазар Стојановић), националисти (Слободан Суботић, Михаило Ђурић), остаци класног и политичког непријатеља (Ђура Ђуровић, Славољуб Врањешевић, Сава Банковић), неостаљинисти, учесници и функционери Барског конгреса НКПЈ (Влада Дапчевић и Милета Перовић), ранковићевци (Бошко Видаковић, Војкан Лукић), као и техноменаџери (Слободан Бата Тодоровић, Лазар Врачарић). Дакле, подједнако присталице и Истока и Запада, левих и десних идеологија, различитих вера и нација.

Осим хапшења, политичких суђења и јачања мера репресије ишло се на појачан идеолошки надзор и увођење идеолошких садржаја у образовно-васпитни систем. Као одговор на "либерализам" и појачану активност унутрашњег и спољног непријатеља, кроз општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) тежило се јачању система безбедности.

Паралелно са тим долази до појачаног идеолошког рада и интензивирања култа личности Јосипа Броза Тита који достиже врхунац у последњим годинама његовог живота. Јачањем репресије и чвршћом казненом политиком и енергичнијим кривичним гоњењем после пораста почетком седамдесетих година знатно је опала стопа "политичког криминалитета", односно сузбијен је друштвени отпор с почетка деценије.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)