ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН ПЕРЈАНИЦА СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ: Како је због борбе за власт елиминисан дух тржишне економије

Слободан Кљакић

10. 10. 2021. у 17:14

ШПЕКУЛАНСТВО, црноберзијанство, мит и корупција сузбијани су после доношења кривичног закона 1945. године ригорозним кажњавањем преступника. Такав одговор револуционарне власти на ове појаве био је мотивисан и одлучношћу да се сузбије утицај буржоаских, капиталистичких ,,елемената“, што је нашло свој израз и у укидању приватних предузећа и занатских радњи, често и уз прогон њихових власника.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН ПЕРЈАНИЦА СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ: Како је због борбе за власт елиминисан дух тржишне економије

Стане Доланц и Едвард Кардељ

Репресија, међутим, није елиминисала дух тржишне економије и мотивације које из тог духа израстају. Колико су оне биле снажне, показује и део расправе вођене у највишем партијском врху, у Комисија за израду пројекта новог програма СКЈ која је одржала седницу 27. фебруара 1958. Пошто се у тексту нацрта појавила и формулација о ,,јачању извесних капиталистичких елемената“, Анка Берус, члан Комисије, оценила је да она не би требало да се нађе у Програму СКЈ.

Реплицирао јој је Тито: ,,Те тенденције постоје. Ако то не ставимо онда ће се домобилисати будност и борба против таквих појава. Ја те појаве не бих крстио другим именом него што оне то заслушују. У привреди има тога колико хоћете. Узмимо оно што раде у вези са куповином трактора, а има и многих других ствари, не треба ретуширати”.

На ,,капиталистичке појаве у трговини, што иде руку под руку са тенденцијама финансијске шпекулације”, указао је Едвард Кардељ: ,,Има предлога од стране сасвим озбиљних људи у Црној Гори да им дамо 170 милиона долара, па да они шпекулишући то повећавају. То су тенденције које су капиталистичке, које би се одразиле када бисмо им то допустили.”

ПРОТИВ тих и сличних тенденција и праксе оштро је иступио Тито у говору у Сплиту маја 1962. године, после чега је као највећа жртва пао Лазар Драгин, приватни предузетник из Новог Сада, мада је метла из приватног сектора почистила неколико стотина виђених занатлија.

Бранко Пешић и Марко Никезић

У књизи "Правда Лазару“ коју је објавио 2008. године, колега Љубиша Николин је потанко и документовано описао страдање овог власника електричарске фирме, талентованог и спретног привредника, који је у Војводини осветлио бројна насеља, што му је донело велике приходе, због чега је био и највећи порески обвезник у покрајини.

Против Драгина је поведена оштра кампања, свемоћна УДБА се потрудила и да неки битни ,,документи“ буду фалсификовни, суд није баш марио за оспоравања тих папира и других ,,доказа“ против Драгина, па је разрезана драконска казну од 15 година робије и конфисковање целокупне имовине. Током издражавања казне у затвору у Сремској Митровици, Драгин је ипак 1968. помилован, после чега се убрзо одселио у САД, одакле је до недавне смрти, у мају 2021. водио упорна борба за рехабилитацију и повраћај имовине.

Велика кампања против оних који подривају економски систем започета је крајем 1972, после силаска са сцене српског партијског руководства, такозваних либерала, под видом борбе са ,,техноменаџерима” и ,,технобирократама”.

МЕЂУ смењеним и прогањаним били су и перјанице српске привреде: директор Електронске индустрије у Нишу Владимир Јасић, директор Предузећа робних кућа „Београд“ Чедомир Јелинић, директор Завода „Црвена Застава“ Првослав Раковић, директор Ваљаонице бакра у Севојну Влајко Брковић, директор „Интерекспорта“ Александар Чизмић, директор „Генералекспорта“ Милорад Савићевић, директор Новосадског сајма Милан Новковић...

ОВИ СЛУЧАЈЕВИ су, због имена познатих привредника, логично привлачили велику пажњу јавности, тако да је у њиховој сенци, на неки начин, остало мање запажено шта се у Србији дешавало на локалном нивоу, у обрачуну са техноменаџерима. Акције су, разумљиво, водили партијски челници у тим срединама, уз знатну помоћ локалне бирократије, тајне службе и представника правосуђа. При томе су долазиле до изражаја и људске пакости, спремност да се на нечија плећа набаци кривица које није било, али је могла да се исфабрикује у здруженој акцији, којом би локални моћници ,,стали на реп“ непоћудним особама, поготово онима који се нису либили да критикују њихов рад.

У овој равни је нарочито занимљив случај пољопривредника Богдана Руменића, железничара из Ратара код Смедеревске Паланке, који је о свом случају сведочио Срђану Цветковићу. Када је расписан неки локални самодопринос, када су се људи одазвали позиву да дају допринос развоју своје локалне средине, а то је било 1975. године, Руменчић је јавно дигао свој глас, не либећи се да локалне партијске функционере оптужи за за проневеру средстава из самодоприноса. Утолико пре што је навео и конкретна имена одговорних, убрзо се Руменчић нашао на удару: прозивке, претње, у коначници и судски прогон, пошто је оптужен за привредне малверзације. Наводно је при увозу пет пољопривредних машина и комбајна остварио екстра добит. Због тога је осуђен половином 1976. на седам година затвора. Према његовим речима, казна би била још строжија да га као адвокат није заступао првоборац Вук Крстић.

Навешћемо и пример директора предузећа ,,Радијатор“ из Зрењанина Николе Хорњака, способног руководиоца, омиљеног међу запосленима, који се такође нашао на мети 1972. године. Под оптужбом да је либерал и технократа, био је смењен, стављен на стуб срама као и његова породица, а онда је уследио и судски прогон.

ЧАСЛАВ Влајић из Смедеревске Паланке, тадашњи директор ,,Кисељака“, доживео је горку судбину због једног по свему бизарног случаја. Као привредник који брине о маркетингу и менаџер који жели да обезбеди својој фирми повољнију позицију на тржишту, Влајић је још 1968. на флашу киселе воде ставио етикету ,,Карађорђе“. Можда је некоме то засметало одмах, али је час за обрачун са Влајићем куцнуо тек 1972. године, током обрачуна са ,,либерализмом и национализмом“.

Због поменуте етикете почеле су прозивке у штампи (,,Преко ноћи рођен Карађорђе“), нарастали су различити притисци, па и они психолошки. Мучени Влајић је напустио фабрику, подргнут бојкоту у свом граду размишљао је и о томе да оде у иностранство.

Осим овог ,,успеха“, локална власт је постигла још један – са флаше киселе воде је скинута етикета ,,Карађорђе“, а неки виспрени партијски ,,дизајнер“ ставио је етикету са црвеним крстом. Зашто? Зато што је налазиште воде пре рата припадало Црвеном крсту.

Пошто није била реч о производу Завода за трансфузију крви, у другој половини седамдесетих Карађорђе се ипак поново нашао на етикети, а Часлав Влајић је враћен на место финансијског директора у фабрици ,,Кисељак“.

Поред политичара и привредника, у Србији је покошено и неколико десетина понајбољих српских и југословенских новинара и уредника. Смењени су главни уредници "Политике", "Вечерњих новости", "НИН-а", "Економске политике", "ТВ Београд" и новосадског "Дневника" – Александар Ненадовић, Мирко Стаменковић, Фране Барбијери, Љубомир Вељковић, Верослава Тадић и Димитрије Чичовачки. Деградирани су и директор "ТВ Београд" Драгољуб Илић, заменик главног уредника "Вечерњих новости" Станислав Маринковић, помоћник главног уредника "НИН-а" Живота Ђорђевић, председница Удружења новинара Србије Јованка Бркић, уредник "Економске политике" Драгиша Бошковић, директор новосадског Дневника Душан Драгинчић.

ГЕНЕРАЛНОГ директора "РТВ Београд" Здравка Вуковића и генералног директора и главног уредника "Борбе" Слободана Глумца смене је спасило само то што им је ускоро истицао мандат.

Александар Ненадовић осам година није имао право да потписује своје текстове, Мирко Стаменковић, који је пребачен у лист Спорт, пет година се потписивао иницијалима ЈСЛ - Југословенски спортски лист, а Верослава Тадић, која је премештена на научни програм ТВ Београд, четири године није могла да се потписује и појављује на екрану.

После уклањања либерала у Србији је под потпуну контролу власти стављена чак и верска штампа, па је Православље, лист Српске патријаршије, на првој страни свог фебруарског броја 1973. објавио уводни текст под насловом: „И Свети Сава је практиковао екуменизам и самоуправљање“!

Све у свему, за годину дана из политичких, привредних и културних институција Србије склоњено је или деградирано око шест хиљада либерала, технократа и техноменаџера – „писменијег дела српског друштва“. Уместо стручности и способности, морално-политичка подобност и послушност постали су основни критеријуми за избор људи на политичке и државне функције, чак и за најодговорније дужности у правосуђу, привреди, култури, медијским кућама широм Југославије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

ИЗМЕЂУ МЕМШЕ И САКАЛЕ, ИЗМЕЂУ КЛАСИКЕ И МОДЕРНОГ: Добро познати ланац који гарантује угодан одмор и добру услугу