ПОЈАВА ЦРНИХ СЛИКА ПРОШЛОСТИ: Медијска “нацификација” српског народа (14)

У КЊИЗИ "Пад Југославије" британски новинар Мајкл Миша Глени пише: "Према Влади Босне (Влада босанских муслимана), за време прва четири месеца рата, власти босанских Срба основале су 57 логора унутар Босне и Херцеговине у којима је држано 147.000 људи.

Ноам Чомски

Већина њих били су муслимани, али осим њих био је и велики број Хрвата као и нешто 'нелојалних' Срба који су били покушали да одбране локално муслиманско и хрватско становништво. Те бројке су готово сигурно претеране јер влада у Сарајеву није имала приступа информацијама којима се верује у погледу логора. У неким случајевима, помињали су и избегличке кампове у Србији (у које је Међународни црвени крст имао приступ) као 'концентрационе логоре'. У случају најзлогласнијег логора Омарска, у области Приједора, број затворених износио је између 3.000 и 5.000, према бројкама које су објавиле међународне хуманитарне агенције. Босанска влада је инсистирала да је тај број 11.000. Ово не због тога да би се умањила неизрецива патња затвореника, већ да би послужило да се илуструје како је тешко утврдити истину у овој земљи."

Истину је тешко утврдити у свакој земљи, не само у бившој Југославији.

НОВИНАР Едвард Валијами, чији су деда и мајка били познате личности у Великој Британији, аутор је књиге "Сезона у паклу: разумети рат у Босни". У тој књизи он децидирано тврди да се поменути мршави човек из сторије Ај-Ти-Ен ТВ, наводно, звао Фикрет Алић, како би се нагласио расистички однос Срба према "муслиманским заробљеницима". Такође се наводи да је "иза бодљикаве жице Трнопоља" тај човек постао "симболична фигура рата". Управо је то и био циљ поменуте тројке журналиста: створити медијски архетип рата у Босни.

Сторије о наводним конц-логорима у босанским местима Омарска и Трнопоље појављивале су се сукцесивно 6, 7. и 8. августа 1992. на телевизијама "Ај-Ти-Ен" (ITN News, новинарка Пени Маршал и сниматељ Џереми Ирвин) и "Ченел 4" (Channel 4, новинар Иан Вилијамс), као и листу "Гардијан" (The Guardian, новинар Едвард Валијами).

НА ТЕЛЕВИЗИЈИ Еи-Би-Си (ABC News), 7. августа 1992, у вечерњим сатима, уз коментар о појави "црних слика прошлости", мислећи наравно на нацистичку неман, појавила се прича о томе да су снимци "Ај-Ти-Ен" ТВ изазвали реакцију широм Европе и света: приказују се снимци турске ТВ на којима се, каже спикер, говори о "концентрационим логорима", холандске ТВ са сличном садржином, приказују се насловне стране британских таблоида као што су "Дејли мејл" (Daily Mail) и "Дејли мирор" (Daily Mirror) на којима се појављују сензационалистички наслови попут "Доказ", "Белсен 1992" итд.

Новинарка Пени Маршал, било како било, за своје извештавање "с лица места" добила је све престижне награде, укључујући "Интернешенел њуз аворд", награду Краљевског ТВ удружења, Еми итд.

ЗНАЊЕ је, као и Рој Гатман, стицала на Лондонској школи економије. Као и Рој Гатман, након што се прославила као спољнополитички извештач и коментатор, постала је предавач новинарства, и то на Универзитету "Сити" у Лондону, где се, иначе, обучавају будући припадници "седме силе".

За разлику од Гатмана, Пени Маршал, и поред очигледне конструкције догађаја, ипак у свом прилогу "који је потресао свет", наводи да "није лако утврдити истину". Али, и Маршал и Вилијамс у својим прилозима приказују слике тортуре које су, наводно, прокријумчарене из поменутих "логора". Нема никаквих доказа кога слике заиста приказују, које је националности особа са очигледним повредама по телу, где се то дешавало, али је слика имплицирала да је то последица онога што Срби раде, далеко од очију "међународне заједнице".

КАСНИЈЕ, током 1997. године, медијски се спорећи са новинарима левичарског магазина ЛМ (касније угашеног листа "Ливинг марксизам"), који су управо тврдили да је (црна) тројка британских новинара начинила класични медијски фалсификат, најпре новинари Ендрју Галф и Лик Хардинг, а потом и уредник Мајк Џереми, бране "кредибилитет" свог новинара Едварда Валијамија. Уредник је поновио оно што су сви они заједно и желели да постигну, да је оно што је медијски приказано из Трнопоља "један од кључних имиџа рата у бившој Југославији".

Сам Едвард Валијами је био веома констерниран тиме што је организација Амнести интернешенел дозволила светски познатом и признатом лингвисти Ноаму Чомском да подржи текстове новинарке Дајане Џонстон која се усудила да критички - "ревизионистички" - размотри приче о "конц-логорима".

ВАЛИЈАМИ због тога пише: "Без објашњења Чомски карактерише Валијамов опис Омарске и Трнопоља као 'вероватно' погрешан, док у исто време одобрава тврдње Томаса Дајхмана и магазина ЛМ да су Валијами, Пени Маршал и Иан Вилијамс дали погрешан увид у ситуацију у камповима Приједора као 'вероватно' исправне. Чомски не поштује налазе Високог суда за акције клевете који је - пратећи доказ доктора који је био заробљен у логору - потврдио да су Валијами и његове колеге рекле истину."

На основу наше анализе долазимо до налаза да је извештавање одређених англоамеричких медија о такозваним конц-логорима у Босни било од самог почетка усмерено ка постизању одређених медијских ефеката и политичких циљева јавне подршке "легитимним снагама босанског председника Алије Изетбеговића". Зарад тога било је потребно:

Шокирати јавност најпре САД и Велике Британије, а потом целог света;

Подвући недвосмислену паралелу између Срба и нациста;

Изазвати снажну реакцију "светске политичке јавности";

Утицати на резултате Конференције о БиХ у Лондону;

Извршити "медијску припрему" за избацивање СР Југославије из ОУН.

СВИ медијски ефекти и део политичких циљева били су остварени. На Конференцији о БиХ у Лондону чак је и заменик америчког државног секретара Лоренс Иглбергер, показују резултати наших истраживања, подлегао захтевима за "медијски линч" Срба. Он кога су, због залагања за развој бољих билатералних односа и бизниса између САД и Србије, некада звали "Лоренс од Србије", по угледу на чувеног британског "јунака" из Хеџаса о коме је снимљен и истоимени велики филмски хит - Лоренс од Арабије - заузео је антисрпске позиције.

Септембра 1992. тадашњој Савезној Републици Југославији, одлуком Генералне скупштине ОУН, под притиском САД, и применом система "празне столице", фактички је онемогућено - земљи оснивачу - да износи своје ставове пред ОУН. Сталне чланице Савета безбедности ОУН нису ни помишљале на стављање вета на ту одлуку, у име "великог сагласја великих" (Русија, после пада СССР, и Кина нису још имале довољну "тежину" у међународним односима, а за САД, Велику Британију и Француску то није ни била тема). Против су били: Кенија, Свазиленд, Танзанија, Замбија, Зимбабве и, наравно, СР Југославија (46 земаља је било или уздржано, или одсутно).

СУТРА: ОПРАВДАЊЕ ЗА ПОЛИТИЧКУ ДОКТРИНУ

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ПОДВАЛЕ О ЛОГОРИМА У БОСНИ: Медијска “нацификација” српског народа (13)

30. 10. 2020. у 18:23

Фељтон

0 1

ОТРОВНЕ СТРЕЛЕ ЗА СРБИЈУ: Медијска “нацификација” српског народа (11)

28. 10. 2020. у 19:20

Фељтон

0 1

КУЛМИНАЦИЈА “ХОРСКОГ” РАТА: Медијска “нацификација” српског народа (10)

27. 10. 2020. у 19:51

Фељтон

2 11

МИТОВИ О ВЕЧНИМ АГРЕСОРИМА: Медијска “нацификација” српског народа (9)

26. 10. 2020. у 19:49

Фељтон

0 3

САДЕЈСТВО ПОЛИТИКЕ И ГЛАСИЛА: Медијска “нацификација” српског народа (8)

25. 10. 2020. у 19:48

Фељтон

0 4

ГЛОБАЛНА РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ: Медијска “нацификација” српског народа (7)

24. 10. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације