ФЕЉТОН - РУСИ ПОДИЖУ СВОЈУ ПРВУ ЦРКВУ У СРБИЈИ: Руска загранична црква је од СПЦ добила сва овлашћења за рад са руским народом

У НОВЕМБРУ и децембру 1921. године у Сремским Карлов- цима је одржан Први Општезагранични сабор Руске православне заграничне цркве са учешћем свештеника из целог расејања, штоуказује на значај Карловаца и Србије за духовни живот свих Руса.

Руска црква на Тргу кадета у Белој цркве, Фото Срспска православна епархија банатска

Други загранични Сабор одржан је такође у овом граду 1938. године. Годишњи Архијерејски сабори Заграничне руске православне црквеу Краљевини Југославији одржавани су такође у Карловцима, а од средине тридесетих година у Београду.

Руска загранична црква је од СПЦ добила сва овлашћења за рад са руским народом у Краљевини, формиране су парохије у местима где су Руси чинили велике заједнице - Београду, Сремским Карловцима, Новом Саду, Бечкереку (Зрењанину), Белој Цркви, Панчеву, Земуну, Вршцу, Сарајеву, Херцег Новом, Цриквеници, Битољу, Осијеку, а мање црквене заједнице у малим местима као што су Сомбор, Кикинда, Нови Бечеј и други.

Верске обреде су обављали у импровизованим просторијама појединих установа и кућама имућнијих емиграната. Примера ради, права мала црква налазила се у Владичанском дому у Новом Саду, у Руској болници у Панчеву, у Храму Успења Пресвете Богородице у Новом Бечеју, у цркви Светог Архангела Михаила и Гаврила у Земуну, у тврђави у Великом Бечкереку био је смештен храм Светог Архангела Михаила. Тамо где је Руса било веома мало, они су верске обреде обављали у српским црквама.

Већ на јесен 1924. године почиње изградња прве Руске цркве у Србији, на плацу који је патријарх Димитрије уступио Руској заграничној православној цркви на Ташмајдану, поред цркве Светог Марка, где се налазила скромна црквена монтажна барака. Грађена је веома брзо, освећена је и прве вернике примила већ почетком јануара 1925. године. Постала је центар духовног живота и окупљања не само београдских Руса, него и оних из осталих градова.

КАДА  је 1931. године изграђена Иверска капела на Руској парцели Новог гробља, по угледу на истоимену цркву на Црвеном тргу, порушену од стране бољшевика, она је у великој мери добила и улогу цркве и олакшала обављање верских обреда. Наредне године отворена је и црква Светог Јована Богословау Белој Цркви, где је живело 2.500 руских избеглица, махом бивших официра, полазника и професора две образовне установе - Кадетског корпуса и Маријанског девојачког института са интернатом. Изграђене су углавном донацијама руских појединаца и установа, али је и помоћ српских грађана и институција и Српске православне цркве била драгоцена.

Српска православна црква је пружала материјалну помоћ и сиромашним руским избеглицама, а у границама својих могућности помагала је рад Руске заграничне цркве. Цео међуратни период био је прожет таквим деловањем. Српско-руске црквене везе биле су изузетно важне за јачање укупних односа.  У каталогу Српска православна црква и руска емиграција 1920-1940, (Бањалука, 2018), Радован Пилиповић пише да су високи представници Руске заграничне православне цркве у Србији имали многоструко повољније услове за рад и живот него било где друго, што је израз дубоких историјских веза два народа и заједничких духовних и верских осећања. Руско свештенство одиграло је веома важну улогу у обнови нашег православног свештенства после великог страдања у Првом светском рату. Свештенство је делило судбину народа, током рата је десетковано и требало је много напорног и несебичног рада да се обнови и успостави нормалан парохијски живот у многим епархијама Српске православне цркве. Један од примера који наводи Пилиповић је допринос руског епископа Митрофана раду монашке школе у манастиру Раковица, где је за две прве године замонашено 15 полазника. Монаштво у многим манастирима је обновљено захваљујући руским свештеницима, обновљени су и манастири оштећени у рату, као Петковица код Шапца, Миљков манастир код Свилајнца, Ново Хопово на Фрушкој гори.

РУСКИ  монаси донели су у Србију икону Пресвете Мајке Божије - Богородицу Курскају, која потиче из 17. века. Она се данас чува у манастиру Тумане код Голупца, једном од највећих духовних и културних центара Србије. Игуман Лука Граљонов са руским монасима, једно време је боравио у Миљковом манастиру код Свилајнца, а 1936. године ово братство прелази у Тумане и доноси чудотворну икону пресвете Богородице Курске. До почетка Другог светског рата руско братство је заједно са српским, допринело развоју манастира, ширењу његове економије и изградњи конака који је добио име „Руски конак”.

Ова чудотворна икона је допринела исцелењу многих болести, као и манастир Тумане са испосницом Светог Зосима Туманског чудотворца. Манастир је у последњих неколико година постао најпосећенија светиња, ходочашће у које долазе не само Срби него и припадници других вера. С правом је код народа познат као Ђердапски Острог. Према народном предању Тумане је задужбина српског властелина и јунака Косовске битке - Милоша Обилића, пореклом из околине Голупца.

Руске монахиње су бринуле о српској незбринутој деци и сирочадима, а њихов допринос обнови женског монаштва је неизмеран. Пилиповић наводи речи руског епископа, Митрополита Евлогија Георгијевског, да у Србији по завршетку рата није било ниједног женског манастира и то је почело да се „сматра као потпуно нормална појава”. Обнови српског женског монаштва значајан допринос дале су монахиње руског Љеснинског манастира, цело сестринство, њих око 70 је дошло у Србију, предвођено игуманијом Екатерином. Боравиле су у манастиру Хопово на Фрушкој Гори, а део је прешао у манастир Кувеждин.

РУСКА  монахиња, игуманија Диодора, стигла је у запуштени манастир Светих Кирика и Јулите у Смиловцима код Димитровграда у априлу 1925, године са око 40 монахиња из манастира Жабка код Кишињева, одакле после две-три године са делом сестринства одлази у манастир Дивљана код Беле Паланке .

Са монахињама је у Дивљани реновирала стари манастир Светог Димитрија, знатно оштећен и похаран за време бугарске окупације у Првом светском рату. Обновиле су и капелу, малу зимску цркву посвећену Преподобном Серафиму Саровском, која се налази изнад манастира. Манастир је до рата био пун руских монаха и монахиња, који су га фрескописали и материјално и молитвено још више оживели.

За време њеног боравка у Дивљани, сестринство се увећал о на преко 70 монахиња, изграђено је више објеката, конак и економске зграде, основана је апотека, амбуланта и стационар у којима је лечено и становништво околних места. Године 1932. отворен је Дом за децу чији су родитељи страдали у рату, о њима су бринуле руске монахиње са педагошким образовањем. Мати Диодора је касније са делом сестринства из Дивљане прешла у манастир Благовештење у Страгарима Рудничким Монахиња Диодора (световно Лидија Николајевна Дохторова (1896-1978) била је 1950. године приморана да напусти Србију, отишла је у манастир Света Петка близу Софије, где се као игуманија упокојила 1978. године. Разлог за одлазак била је одлука да сви емигранти који немају југословенско држављанство морају да напусте земљу, што је важило и за свештена лица. Сматра се да је имала велики дар исцељења помоћу молитви.

ПРОФЕСОРИ БОГОСЛОВИЈЕ

У СРБИЈУ  је стигло више професора богословије и теолога. На Богословском факултету у Београду радило је неколико руских професора, а до 1941. године на њему је дипломирало 69 студената руског порекла.46 У Богословији у Сремским Карловцима радило је десетак истакнутих професора: Јован Сокаљ, Василиј Виноградов, Тихон Троицки, Борис Селивановски, Борис Волобујев, Нил Малахов, Фјодор Балабанов, Владимимир Халајев, Николај Акајомов, Сергеј Муратов, Владимир Розов.

 СУТРА: РУСИ ВРАЋАЈУ ДУХОВНИ  ЖИВОТ НА ФРУШКОЈ ГОРИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РУСИ ГРАДЕ ЧУВЕНУ ШАРГАНСКУ ОСМИЦУ: Краљ Александар је свесрдно подржао долазак прогнаног руског народа и свештенства

29. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРВИ ТАЛАС РУСА СТИЖЕ У МНОГЕ СРПСКЕ ГРАДОВЕ: Пристигла руска образована елита дошла је као мелем на рану ратом разореној Србији

28. 02. 2024. у 18:00

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - НИКОЛАЈ ХАРТВИГ ПРВА ЖРТВА ВЕЛИКОГ РАТА: Руски посланик је сахрањен у Београду са "почастима са каквим се владари сахрањују"

27. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА ОБАВЕЗУ ПРЕМА ЦАРУ НИКОЛАЈУ II: На челу Државне комисије за бригу о избеглицама био је и академик Александар Белић

26. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације