Фељтон

ФЕЉТОН - РУСКИ КНЕЗ И ШЋЕПАН УПРАВЉАЈУ ЦРНОМ ГОРОМ: Рус се плашио да га Црногорци не издају Турцима, јер је био уцењена на 5000 дуката

Др Јанко Ницовић

03. 01. 2024. у 18:00

У МЕЂУВРЕМЕНУ, Долгоруков је у Црној Гори постао прави господар. Из разних крајева, племана и нахија, свакодневно су долазили људи да одају поштовање Долгорукову и изразе спремност за борбу против Турака.

ФЕЉТОН - РУСКИ КНЕЗ И ШЋЕПАН УПРАВЉАЈУ ЦРНОМ ГОРОМ: Рус се плашио да га Црногорци не издају Турцима, јер је био уцењена на 5000 дуката

Такође, народ му је долазио са свих страна да решава њихове судске спорове. Како он то није желео да ради наредио је да се из сваке нахије изаберу по два човека која би се бавила судским пословима. На његов позив, скупили су се представници црногорских нахија на Цетињу и ради потреба уређења земље предали су Долгорукову своје захтеве у шест тачака. У њима су тражили: да им се остави слобода да се не терају ни на какав рад, па чак ни на државни; да нема коначења војске по њиховим кућама; да се не лишавају оружја, не туку и не вешају; ако буду пресељени у друго место да уживају досадашње слободе, и да се по нахијама не оснивају судови него да неколико људи остане на Цетињу ради вршења судских послова. Поменути захтеви су, у највећој мери, били одговор на дотадашњу владавину Шћепана Малог, где су као казне били присутни вешање, батинање, понижавајући и неприхватљиви поступци за патријархалног човека.

С друге стране, ти захтеви се могу схватити и као покушај истицања племенске самоуправе и слободе, свакако уз израженији општецрногорски став који се види у инсистирању на формирању општецрногорског суда. Долгоруков је, међутим, те захтеве оставио без одговора сматрајући да Црна Гора због своје племенске анархије није много “употребљива” за руске ратне планове. Чак је страховао да га Црногорци не издају Турцима, јер му је глава била уцењена на 5000 дуката. “Ја сам примијетио да су они тражили начина да се докопају мене”, писао је Долгоруков. И по мишљењу других чланова мисије “непрестано општење, како с Турцима, тако и с Млечанима, несумњиво је тврдило да се ради о издаји, тако да се ваљало бојати Црногораца не мање од Турака” . Убеђен да га чека издаја у Црној Гори “кнез се решио да са свим официрима и другим људима изађе из Црне Горе и пређе у Италију”.

ПРЕ ОДЛАСКА, Долгоруков је схватио да је једина личност која може да заведе какав-такав ред у Црној Гори Шћепан Мали. Зато је решио да га остави на челу земље. Предао је Шћепану руски мундир и оружје, признао га за руског официра, дао му прах, сукно и олово које је донео са собом и дао му писмену грамату да до његовог повратка управља са земљом. Шћепан је на то изјавио да ће бити веран и одан руском двору. Тако је званични руски представник признао Шћепана Малог, и на тај начин му повратио изгубљени углед и ауторитет да још неколико година остане на челу Црне Горе. (Један догађај је посебно уверио Долгорукова у љубав коју Црногорци гаје према своме “цару”. Наиме, на збору на којем је Долгоруков био убеђен да је Црногорце уверио да је њихов “цар” обична варалица десио се случај који га је у то потпуно разуверио. Док је Долгоруков разговарао са главарима и народом, појавио се Шћепан Мали и сви присутни главари одушевљено су га поздравили, па чак и они који су пред Долгоруковим негативно говорили о њему и били уверени да је он варалица. То је уверило руског изасланика да “цар” Шћепан Мали има велики углед у народу и да га није лако одстранити из Црне Горе.)

Растајући се са Шћепаном Малим кнез се загрлио и изљубио са њим, што је још један доказ да су били пријатељи и да су, у ствари, сво то време заједно управљали Црном Гором. У ноћи 25. октобра 1769. год., у тајности и у пратњи патријарха Василија Бркића, Долгоруков је напустио Црну Гору и бродом отпловио за Италију. Шћепан се тада преселио у Црмницу у манастир Брчеле.

Када се у земљи сазнало да је Шћепан Мали ослобођен и да га је кнез Долгоруков, у име руске царице, признао за господара Црне Горе његове присталице, којих није било мало, организовале су народна славља. Међутим, противници Шћепана Малог, са разлогом, плашили су се његове освете, без обзира на његова обећања Долгорукову да то неће чинити.

ДОЛГОРУКОВ је остао у Црној Гори око три месеца, али његова мисија није дала повољне резултате. Није му успело да херцеговачка и брђанска племена подигне на устанак, иако је свим племенским главарима писао писма молећи да их прочитају на племенским скупштинама. За разлику од других руских изасланика који су ишли у народ, обилазили црногорска и брђанска племена Долгоруков то није радио. (Супротно мишљење износи Р. Петровић, који каже да је мисија кнеза Долгорукова била врло успешна. Као, прво, он је у име царице Катарине II потврдио Шћепана Малог за господара Црне Горе и јавно му предао униформу руског официра. Тако је ставио до знања свима, не само Црногорцима, него и Турцима, Млечанима и Дубровнику да руски двор стоји иза Шћепана Малог и да он влада Црном Гором, под заштитом Русије. С друге стране, кнез је окупио црногорска, херцеговачка и брђанска племена, наоружао их, новчано помогао и припремио за устанак.

На крају, по одобрењу царице Катарине обећао је народу да ће Русија приликом закључења мира са Портом преузети на себе бригу о судбини православних народа у Турском царству.)

Међутим, и поред тога што његова мисија у Црној Гори није била успешна, то Долгорукову није сметало да, касније, своју мисију представи као успешну. Тако је у једном извештају написао: “Уосталом, што је било могуће, то је моја експедиција урадила ... оданих људи имао сам 26, а на Црногорце без наше војске ја се нисам могао ослонити, осим тога мало је остало до зиме”!

НАЈЗАД, треба споменути да се за мисију Долгорукова у Црној Гори, од самог почетка, интересовала Млетачка Република и Турска. И једни и други су знали да ће долазак руског емисара у Црну Гору изазвати значајне догађаје. Млетачка Република је, за цело то време, била наводно неутрална, али је била изричито против руских акција на Медитерану... И, били су праву. Неколико дана после доласка руске мисије у Црну Гору, капетан Бара (Бар је био турски) јавно је оптужио млетачке власти у Котору да они снабдевају Црногорце прахом и оловом, а скадарски паша од которског провидура затражио је обавештења о догађајима у Црној Гори. Иако су Млечани испунили овај турски захтев и редовно их обавештавали о догађајима у Црној Гори, Порти је стигао други извештај у коме се говори да Млетачка Република држи у Котору 35.000 војника и да обећавају помоћ Црногорцима. На тај извештај реаговао је генерални провидур у Котору и жалио се скадарском паши да је он нетачно обавестио Порту о ставу Млечана према Црној Гори.

Долазак Долгорукова у Црну Гору озбиљно су схватили и Турци, посебно они у суседству у Босни и Херцеговини. Бојали су се црногорских четовања према тим суседним покрајинама у којима је живело православно становништво (Зупци, Грахово, Билећа, Столац). Неко време је баш због тога у Требињу боравио скадарски паша који је лично писао Црногорцима настојећи да их застраши и одврати од оружане акције, до које није ни дошло. Долгоруков је, наводно, вршио припреме за устанак, који је требао да почне када руска флота доплови у Јужни Јадран.

НИЈЕ ВОЛЕО ЦРНОГОРЦЕ

ДОЛГОРУКОВ је био веома неповерљив човек. Сматрао је да га Црногорци мрзе, и да га у таквој ситуацији могу убити, било они, било Млечани или Турци. Једини човек са којим је он пријатељски сарађивао био је патријарх Василије, који, иначе, у Црној Гори није уживао никакво поштовање . Долгоруков није имао лепо мишљење ни о већини људи у Црној Гори тога времена. Да би се ово илустровало довољно је подсетити какав је став имао према владици Сави, за кога је записао “да је дволичан, лукав, глуп, злобан, неспособан, а најгоре што је лаком на новац па макар би то стало народног крвопролића”.

СУТРА: ЗАГОНЕТКУ КО ЈЕ БИО ШЋЕПАН НИКО НИЈЕ УСПЕО ДА РАЗЈАСНИ