Фељтон

ФЕЉТОН - ВЛАДИКА УЛУДО ОПТУЖУЈЕ ШЋЕПАНА КАО ВАРАЛИЦУ: Шћепан је претио да ће митрополиту Сави живом одрати кожу и напунити је сламом

Др Јанко Ницовић

24. 12. 2023. у 18:00

УВИЂАЈУЋИ непопуларност свог сестрића, а и свој не баш велики утицај, владика Сава је покушао да Арсенија упути у Русију да се тамо представи као нови владика Црне Горе.

ФЕЉТОН - ВЛАДИКА УЛУДО ОПТУЖУЈЕ ШЋЕПАНА КАО ВАРАЛИЦУ: Шћепан је претио да ће митрополиту Сави живом одрати кожу и напунити је сламом

У том циљу, била је организована делегација од три угледна главара и свештеника Теодосија Мркојевића који су требали ићи у Русију, али до тог путовања није дошло. Када је владици Сави и овај план пропао, он се обратио за подршку Шћепану Малом чији је утицај у Црној Гори био велики. Владика је посетио Шћепана, а он је написао писмо Црногорцима да владику Арсенија признају за коадјутора. Тако је игуман Арсеније Пламенац, уз подршку Шћепана Малог, постао владика црногорски. Овај догађај је приближио владику Саву и Шћепана, а што је још важније брђанска племена Црној Гори, јер је породица Пламенац била поштована у Брдима.

Приближавање митрополита и Шћепана било је кратког даха. Сава је, осетивши се угроженим и страхујући за свој положај, запретио Шћепану да ће сазвати Збор на коме би био утврђен његов идентитет. Међутим, када се Шћепан после жучне расправе, заклео на Јеванђеље да је руски цар, митрополит се примирио. Већ 3. фебруара 1768. године он је обавестио провидура да је Шћепан Мали “иста персона Петар III, император руски". Истог дана стигло му је и писмо од Алексеја Обрескова у којем је Шћепан означен као варалица и лажов. Владика је зато поново решио да га разоткрије. Умножио је писмо руског посланика и послао га у све нахије, а онда сазвао Збор на којем је намеравао да присили Шћепана да сам прочита Обресковљево писмо. Међутим, цео покушај је пропао, најпре, јер Шћепан није ни дошао на Збор, а потом што се на њему није нашао ниједан Шћепанов противник. Тако је пропао покушај владике Саве да Шћепана разоткрије као лажова и варалицу. Тада је владика Сава оптужен да је млетачки агент кога провидур потплаћује да износи лажне оптужбе на његов рачун и да паре које добија из Русије задржава за себе. Да би показао како се не боји Збора, затражио је сазивање новог у Стањевићима.

ИЗГЛЕДАЛО је да ће доћи до крвопролића, јер су претње упућиване са обе стране, синовци митрополита Иво Петров и Нико Ђуров да ће убити Шћепана, а Шћепан да ће митрополиту Сави живом одрати кожу и напунити је сламом. На Збору у Стањевићима, Шћепан се појавио тек пред вече са групом наоружаних људи, од којих је део оставио као стражу око Стањевића, део упутио да опколе Цетињски манастир, док је трећи део сместио у Маине. Покретна имовина Саве одузета је и подељена међу Шћепановим присталицама, а црквене драгоцености су пренете у манастир Брчеле у Црмницу. Цела акција изведена је у року од неколико дана (фебруар 1768). Владика Сава, са рођацима и присталицама, нашао се у кућном притвору, а Шћепан је постао господар Црне Горе. На руку му је ишла и невелика Савина популарност у народу, који је знао да у време гладних година купује земљу од сиромашних сељака. Такође, мало ко је поверовао писму Обрескова, јер је уверење да је Шћепан руски цар било већ раширено и прихваћено, а у заосталом друштву било га је веома тешко оповргнути. Да не би изгледао окрутан у очима својих сународника, Шћепан је владику Саву, после неколико недеља, пустио на слободу, а априла 1768. гододине прешао је из Маина на Цетиње.

У СВИМ тим догађајима Шћепан Мали је показао много памети и рационалног понашања. Није допустио да се његово питање решава на збору, где је увек постојала могућност да се расположење масе окрене против њега, него је сукоб решио силом, уз помоћ једне групе људи оданих њему. Уз то, он је већ био признат за цара и спасиоца, а није имао неког озбиљног и организованог непријатеља. Осим тога, мало људи је веровало у истинитост писма руског посланика. У народу је, већ, било проширено уверење да је он цар, а да владика Сава из личних амбиција устаје против њега. Сава је, како је већ речено, био непопуларан у народу, између осталог, и због чињенице да је у доба гладних година и великог сиромаштва народа куповао земљу од сељака. Све те околности су помогле Шћепану да из тог сукоба изађе као победник.

У то време, Шћепану Малом посебно је било стало до пријатељства са патријархом Василијем Бркићем. Тај одбегли пећки патријарх, човек сумњивих моралних и политичких квалитета, авантуриста као и Шћепан Мали, имао је амбиције да постане црногорски владика. Истина, он се у сукобу Шћепана Малог и владике Саве држао по страни. Средином фебруара 1768. патријарх Василије прелази на Цетиње, где је остао неколико дана, а затим отишао за Црмницу. Из Црмнице шаље једну посланицу Паштровићима у којој од њих тражи “да суде о дјелима Шћепана Малог од времена кад се појавио и да утврде да ли су она добра или не". Ускоро, патријарх Василије се вратио у Маине и настанио код владика Саве, одржавајући и даље добре односе са Шћепаном Малим, чији је био ватрени присталица, и за кога је стално истицао да је он прави руски цар. Као таквог, Млечани су га представили скадарском паши.

ШЋЕПАН је и даље боравио у Маинама. Многобројне делегације из Црне Горе и осталих суседних крајева непрекидно су долазиле да одају почаст своме цару. Крајем 1768. године, Шћепан долази на Цетиње и том приликом сазива скуп црногорских главара. Извештава их о свом плану да путује у Беч и наређује им да, у његовом одсуству “међу собом побожно чувају мир и слогу и да не чине ни најмање насиље млетачким поданицима, изузев Паштровића, и то из освете што су погазили вјеру и убили једног Маинањина. Који год млетачки поданик да дође у Црну Гору, изузев Паштровића, било и са златом у рукама, шреба да је сигуран као у својој кући". Такође, наредио је да не праве никакво насиље Турцима “изузев да се бране ако нападну". У циљу учвршћивања унутрашњег мира у Црној Гори, Шћепан је наредио да се изаберу судије за свако племе “да ријешавају грађанске и криминалне спорове”, и заповедио им "да ће освеша бити кажњена прогонством и конфискацијом имовине у корист убијенога’’.

ИЗ ЦЕТИЊА, Шћепан Мали прелази на Његуше, где се задржао неко време и населио у кући “губернатора” Јока Станова Радоњића. Према неким изворима, његов долазак у Његуше био је у вези са гласинама које су се појавиле да “губернатор” Радоњић припрема план да преузме световну власт у Црној Гори. Ту, на Његушима, Шћепан је окупљао племенске главаре и судио све међуплеменске спорове. Имао је своју личну гарду од 18 људи који су, истовремено, били извршиоци његових наређења. Имао је ауторитет од кога су страховали племенски главари.

После боравка у Његушима, Шћепан се поново вратио у Стањевиће, затим прешао у Црмницу. Овим честим путовањима, уочи великог турског напада на Црну Гору, Шћепан је намерно хтео да покаже да се не плаши турске опасности која се приближавала Црној Гори.

Искорењивање крвне освете

ШЋЕПАН најоштрије је поступао у искорењивању крвне освете и крађе. Има података да је пред својим станом обесио Шуја Радановића из Доњег Краја због тога што је у свађи убио свога брата. Тако је поступао и према лоповима и пљачкашима. Свакога је вешао ко је био ухваћен у крађи или пљачки. Толико је успеха постигао овим оштрим пресудама да је једном приликом оставио 18 дуката на путу код Крсца, куда су људи пролазили на которски пазар, и нико их није смео узети бојећи се “да га не види царево око које види и оно што други људи не могу да виде ни примијете”.

СУТРА: ШЋЕПАН ЈЕ ПОСТАО ПОГОДНА ЛИЧНОСТ ЗА ДИЗАЊЕ УСТАНКА