Фељтон

ФЕЉТОН - ОСНИВАЊЕ ПРВЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКАНСКЕ СТРАНКЕ: Пред и у току Великог рата припадници Црне руке сумњичени су за републиканизам

Пише: Др Чедомир Антић

27. 10. 2023. у 18:00

ИАКО је питање облика владавине будуће југословенске државе било најважнији услов Србије, који чак ни у време великог компромиса сажетог у Крфској декларацији донесеној лета 1917. године није стављен под било какву сумњу, извесно је да је како због природе будуће државе, тако и због промена које је Први светски рат донео свету порастао број присталица републике чак и међу припадницима српских елита.

ФЕЉТОН - ОСНИВАЊЕ ПРВЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКАНСКЕ СТРАНКЕ: Пред и у току Великог рата припадници Црне руке сумњичени су за републиканизам

Ситуација, без сваке сумње, није била иста као и 1903. године. Регент Александар, показаће време, био је ненаклоњенији компромисима и далеко мање либералан од свога оца.

У то време почела је да настаје прва по имену републиканска странка у српској историји.

Продановић је о том времену писао као тријумфу републиканског крила у самосталаца:

„Чим је свршено ослобођење земље, организација републиканска већ се почела стварати.

Од четири члана првог Главног Одбора Самосталне Радикалне – колико их је било остало у странци – само је један отишао у Демократску Странку, која је увела у свој програм династију и монархију. Остала тројица, са извесним бројем младих чланова Самосталне Радикалне Странке, приступили су организацији Републиканске Странке.“

У ТО ВРЕМЕ слободни припадници Црне руке сумњичени су за републиканизам. Тако је властима било познато да неки од њих одржавају везе са Јашиним сином, Бором Продановићем. Контакти између републиканаца и бивших официра, у којима је забележена и размена новца, одвијали су се у то време и у Паризу, а доводили су их у везу и са атентатом на регента Александра извршеним на Видовдан 1921. године. (Начелник одељења у генералштабу, генерал Петар Марковић, Команданту града Београда. Драган Бакић наводи више примера каснијег приступања преживелих чланова Црне Руке комунистима и њиховом режиму. Тако се пуковник Божин Симић вратио у Југославију на крају Другог светског рата поставши члан АВНОЈ и касније Привремене народне скупштине, именован је потом за амбасадора у Републици Турској, пензионисавши се на том месту.

Пуковник Владимир Туцовић је такође постао већник АВНОЈ и члан ПНС. И трећи пуковник, Војислав Гојковић, је по завршетку мандата ПНС, чији је члан такође био, поново ступио у војску где је остао до пензионисања.)

У ЧИТАВОМ прегледу пређашње историје Србије Продановић је препознавао мало тога доброг: „Јавила се јака тенденција (после 1903. године, прим Ч. А.) да држава пође уназад, к преживелим установама и анахроничним законима. Уместо потребног сужавања владалачких прерогатива, оне су још више проширене на штету парламентарних привилегија и народних права. Монархија се показала неспособна за еволуцију, противна напретку, нерасположена према великим политичким и социјалним проблемима које је Светски Рат ставио на дневни ред у свем свету, затворена за какве било корисне реформе, са старовременским пожудима, претераним егоизмом и антидемократским осећањима.

Династички и монархички интереси стављени су изнад и испред питања о народном јединству, и ради њих одбачен је плебисцит народни за јединство, уништен суверенитет Конституанте, и приморани посланици на заклетву владаоцу пре него што је у Конституанти решено питање о облику владавине.“

У предратном раздобљу Самостална радикална странка, баш као ни грађанска група „Република“ нису имале разрађени програм уставне реформе. Чинило се да би српски републиканци применили неки од виђених европских модела – швајцарски, француски или шпански са мањим изменама и прилагођавањима. Такође, лист Република замерао је самосталцима опортунизам. Начелни Продановић није баш идеологију увек претпостављао прагматизму:

„РЕПУБЛИКАНСКИ облик није нам био циљ него једно средство, да се одржи народно и државно јединство и изврше велике и благотворне реформе неопходне за народно благостање. У нашој монархији то је било немогућно: она је служила само највишим класама и најбогатијим слојевима нашег друштва. Југословенска Републиканска Странка нашла је да наша република треба да буде: федеретивна, народна и социјална.

Централизам се показао као рђав политички систем и у државама у којима постоји вековима. Држава је проширила своје функције; њој није данас једини задатак да штити живот и имање својих грађана, и да чува народ и земљу од туђина. Од полицијске она је постала социјална држава прихватила се нових проблема, примила многе нове дужности, умешала се у разноврсне односе својих грађана, преузела насе многе бриге и послове.

Централисана, она је неспособна да их изведе како ваља, и уместо да их решава, она их свесно или несвесно саботира. Сем тога наше области живеле су десетине векова раздвојене једна од друге: оне су створиле своје засебне културе, стекле специјалне менталитете, однеговале особене традиције, које је штетно нагло кршити; добиле извесне нарочите етичке па и етничке одлике. Стегнути их до ситница у један исти кадар политички, дати им у свему подједнаке законе и установе, значи покушати да се са неколико килограма штампане хартије уништи оно што је стварано више од двнајст векова.

Ко хоће много да стегне, не стеже ништа, – каже, и с разлогом, једна француска пословица.“

ПОТРЕБА нове државе да буде и „федеративна“ и „република“, отварала је у овом Продановићевом спису поново велико питање државе узора и повезаности реформе друштва са преокретом у политичком систему. Продановићево становниште – да је моћ председника САД превелика, те неодговорност владе пред Конгресом, као и чињеница да Француској народ „не вреди готово ништа“, а „парламент“ иако му је влада „играчка“ може бити и просто „оруђе у рукама окретних политичара“ – остављао је мало избора за узор. Југословенској федеративној републици требало је нешто више. Зато је препоручивао, што је било најближе жељама републиканске групе у Србији 1907. године, да буде примењен швајцарски систем. Као кључно из овог система Продановић је 1923. видео народно право законодавне иницијативе и референдума. То би била, према његовом мишљењу, истинска контрола целокупног државног апарата. Ауторов најважнији задатак, стварање „социјалне и солидаристичке“ републике, био је, како је веровао, лако остварив, уколико би народ добио пуну власт у своје руке.

Време ће показати шта су ови захтеви наговештавали, којој политичкој снази су ове идеје највише одговорале и како се све завршило. Републиканска странка била је једна од, свега, четири странке, која је током трајања југословенске монархије у свом називу носила одредницу „југословенска“. Такво опредељење мењало је донекле њена полазишта али и циљеве. Оданост швајцараском и француском републиканизму додатно су је ограничавале у подељеној, напетој, националистичкој, револуционарној и непрекидно кризној политици међуратне државе.

ДРЕВНИ ИДЕАЛИ

У ИСТОРИОГРАФИЈИ је превладавало мишљење како је републиканизам у Србији био споредна и недовољно развијена и моћна политичка снага. Идеолошка матрица из времена реалног социјализма гласила је да је српско друштво, посебно у првим деценијама борбе за самосталност, било толико неразвијено да је његов републиканизам био близак идеалу древних друштава. Такав републиканизам био је, према овом наративу, противан монархији, капитализму и средишњој монархијској власти, а наклоњен идејама радикалне левице и комунизма.

СУТРА: ИДЕЈЕ О РЕПУБЛИЦИ КАО ДЕЧИЈА БОЛЕСТ 19. ВЕКА