ФЕЉТОН - СТРАДИВАРИЈЕВА ВИОЛИНА У СТАРОЈ КАФАНИ НА ЧУБУРИ: У старoj Чубури душтвени живот се одвијао између куће и кафана

У СТАРОЈ Чубури живот се одвијао на релацији између куће, занатских радњи и кафана. Кафане су бивале центар друштвеног живота у којима су столовала и окупљала се, различита и шаренолика боемија, од глумца, песника, занатлија, до сељака са Каленић пијаце.

Властимир Петровић ,,Царевац“, Фото Из књиге „Некадашња Чубура београдски Монпарнас“

Најпопуларније су биле кафане ,,Кикевац“, ,,Каленић.“, ,,Соколац“ ,,Трандафиловић“, ,,Савиначка касина“, ,,Топлице“, ,,Орач“, ,,Табор“ и бројне друге увек по нечему значајне. ,,Кикевац“  је дуго био најомиљеније  састајалиште љубитеља добре капљице али и истовремено и синоним за Чубуру. Ова кафана је подигнута између Првог и Другог светског рата, а на њеном месту никао је чубурски парк.

Кафана ,,Чубура“ у Чубурској улици је једна од најстаријих на овом простору јер датира из 1888. год., а била је позната и као кафана циганске музике јер је ту  свирао  један чувени цига на Страдиваријевој виолини, која је у њгове натпросечно музикалне руке стигла као трофеј из Првог светског рата.  Врхунска виолина која је испуштала импресиван звук, прислоњена на раме самоукок мајстора стварала је атмосферу о којој се причало по целој престоници нове Краљевине, а глас је стигао и до Будимпеште. Мађарски виртуоз Франсис Арањи није жалио пара да је откупи. Та жеља му се испунила када је стари виолиниста умро 1921. године. Ова прича стигла је на странице бечких новина које су писале  да су стручњаци утврдили да је то била једна од најбољих Страдиваријевих виолина, а која је нестала за време рата из једног мађарског грофовског замка.

ПОСЛЕ  ,,Чубуре“ која се налазила у броју 1 истоимене улице, низале су се редом остале кафане. ,,Куманово“је било у броју 2, ,,Струга“ у броју 3, ,,Врањанац“ у броју 7, ,,Душанова круна“ је била у броју 9, а кафана ,,Српска Краљевина“ била је у броју 12.

Слична кафанска географија као и у Скадарлији. И никог не би требало да чуди што је тих година започео озбиљан  ривалитет за кафански примат између Чубуре и Скадарлије.

Разлика између њих је била у томе, што је Скадарлија била у срцу града и ближа богатиј клијентели, а Чубура на далекој периферији била је мамац за обичан свет и осредње занатлије.

Поред кафана на самој Чубури, било је и оних које су биле лоциране на ободу овог кварта.

Биле су то незаборавне „Мала астрономија“, „Звезда“, „Орач“ али и ,,Вечити младожења“.

И оне су „од  руке грађевинске хајдучије, једна по једна нестајале, повлачећи за собом и владајући дух надолазећег новог  времена.

Свака  кафана на Чубури имала је неки свој „специјални шмек“ и  о свакој је испредан   посебан мит. ,,Каленић“ је, на пример,  вреднован  по томе, што је имала келнере, ,,који никада нису правили разлике међу гостима, већ су памтили сва имена оних који би ту често навраћали, што је већ било довољно да се свако осећа вреднијим него што јесте!“. Ова још увек актуелна кафана, тако постаје и симбол некадашњег  језгра боемског уточишта.

КАФАНА  ,,Табор“ је била позната по томе што је за разлику од осталих радила и после поноћи. Ту су све госте чекали џигерица у сланини и цревца на жару, шкембићи а у ситне сате служена је  специјална кисела чорба за трежњење. У њу би сваке вечери око поноћи навраћао Слободан Марковић Либеро, након што би позатварао све оне успутне кафане од „Прешернове клети“, која се налазила тик до зграде „Борбе“ у којој је радио, и у којој је започињао своју дневну шихту. Гости би Либера тада дочекивали аплаузом, једва чекајући да чују неки нови виц, песму, или актуелни трач, које је он бескрајно добро исказивао.

Украс чубурских кафана је био Властимир Петровић ,,Царевац“, који је после целог дана проведеног у адвокатској канцеларији, наступао увече  и свирао све до фајронта. Најчешће је свирао у ,,Савинцу“ . Ова кафана, ,,Савинац“,  подигнута је 1930. год., а потом је страдала у шестоаприлском бомбардовању 1941. године. Обновљена је још току рата и успела ја да доживи 21. век. „Савинац“ је за Чубурце био од ширег значаја јер се налазио између Славије и храма Светог Саве. Памти се и по доброј услузи, богатој и разноврсној трпези, али и по незаборавним лумперајкама. Реклама је била саставни део пословања ове кафане  - васцели Београд је знао да имају најбољу српску кухињу – поред обавезног престижно доброј организацији, почев од богатих трпеза и лумпераја, што је чинило роштиља на менију је била проја, гибаница, подварак са коленицим и ћуретином. Иначе за старе Чубурце био је престиж да Нову годину дочекују у „Савинцу“  у коме је традиционално био најбољи програм.  Добар провод је гарантовала врхунска музика, што је подразумевало и игранку, али за госте је организована су новогодишња лутрија  и наступ мађионичара који су изводили своје вештине.

НЕКАДАШЊА чубурска кафана о којој се мање зна, звала се „Бела мачка”, а налазила се у Приштинској, улици и била је позната по недељним забавама и игранкама, на које би најчешће долазили војници. У њој је било и честих туча, због чега је помоћни излаз, у почетку непознат жандарима, био од великог значаја. Улаз са баштом се налазио  нешто изнад данашње улице Божидара Аџије, а камуфлирани помоћни излаз, у тадашњој Златиборској. Виновници туча су  успевали да побегну побећи, све док овај њен алтернативни излаз није откривен. Касније су жандари, за  сво време трајања ових  „матинеа” контрилисали и главни улаз и помоћни излаз. Туча која би се након тога догодила, значила би брзо дејствовање и привођење свих њених учесника.

Кафана „Стара Србија“, прославила се као музикантска бреза, много пре „Шуматовца“, прве дестинације у чувеног „Бермудског трогла“  који су још сачињавали ресторани „Под липом“ и „Грмеч“ у строгом центру града. Наиме, у овој чубурској кафани Удружење кафанских музичара, предвођених председником и капелмајстором Милетом Богдановићем, организовали су прве наступе младих естрадних уметника. У њој су,  у једном периоду, стални гости били играчи, чланови управе и навијачи фудбалскох клуба „Обилић“. Један од раритета у богатој историји ове кафане је и податак да је у њој постављен први телевизор у овом крају. Остало је запамћено и да је средином шездесетих година прошлог века избио пожар је се запалио телевизор..

„Стара Србија“ је на неки начин симбол не само Чубуре већ и Београда. Једна је од ретких грађевина која је опстла пуних 135 година. И данас живи у новом руху и са новим називом „Нова Стара Србија“, и  у њој „нема више ничег старог“. Остала су само сећања која лагано бледе...

БАРД ГЛУМЕ

У ЧИТАВОМ кварту , омеђеном  улицама Чубурском, Орловића Павла, Максима Горког и Краља Николаја, налазио се  низ кафана без радног времена. Били су ту легендарни ,,Соколац“,   ,,Кикевац“ и ,,Стара Србија“. У том троуглу су расли и састасавали један од највећих српских интелектуалац Живорад Стојковић и његов брат Бата Стојковић бард београдског глумишта. Њихов отац је на Чубури  држао стовариште дрвене грађе.

СУТРА: УРБАНИ ЏИН У ОВОМ ВЕКУ НУДИ НОВИ ОБЛИК ЖИВОТА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ СКАДАРЛИЈА НАДЖИВЕЛА ЧУБУРУ: Чубура је била попут „калеидоскопа”, увек је нудила другачије доживљаје и слике

08. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САЧУВАН САМО СТАТУС БОЕМСКОГ ДЕЛА ГРАДА: Кафане су биле збирно место где су стасавали уметници и интелектуалци

07. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СПРЕЧЕНЕ ХУМАНИТАРНЕ КАТАСТРОФЕ У ГРАДОВИМА: Задатак ЕПС је био да у рату обезбеди функционисање електроенергетског система

06. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВИСОК СТЕПЕН ХРАБРОСТИ ОДГОВОРНОСТИ И ЗНАЊА: Циљ агресора је био да се спречи производња и пласман електричне енергије

05. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације