ФЕЉТОН - ТИТО СКИДА НЕМАЧКОЈ ХИПОТЕКУ ПРОШЛОСТИ: Питање ратног обештећења требало да се реши у оквиру економске сарадње

ПРЕМА проценама Државне комисије за ратну штету, претрпљена је директна материјална штета (губитак националног богатства) у висини од 9.145.000.000 долара (према ценама из 1938. и обрачунском курсу 44 динара за 1 долар), а од тога Немачка је однела или опљачкала 7.120.000.000 долара, док су 2.025.000.000 долара штете нанели су Мађари, Бугари и Италијани.

Фото: Стеван Крагујевић

Целокупна ратне штета (директна и индиректна) износила је 46.900.000.000 долара, а од тога Немци су оштетили Југославију са 35.858.000.000 долара, Италијани 9.850.000.000 долара и Мађари и Бугари 1.192.000.000 долара. Случајеви ратне штете пријављивани су југословенској ратној комисији за процену штете, а на основу њих је сачињен укупан захтев Југославије и пријављен Међусавезничкој репарационој комисији у Паризу (IARA). Сматра се да је Србија (која је била под директном немачком војном и административном управом) и српски народ у целини највише оштећени, а да је Немачка највећи кривац за рат и највећи дужник за укупну штету, као и да на Србију и српски народ отпада око 90% укупних ратних репарација бивше Краљевине Југославије, односно СФРЈ.

Укупна штета коју је Немачка, без њених савезника, била дужна платити Југославији износила је, како је већ наведено, 35.858.000.000 долара (из 1938). Ова сума се дели на два дела, непосредну, директну материјалну штету која износи 7.120.000.000 долара, а разлика од 28.738.000.000 долара отпада на индиректну штету која се односи на људске жртве, принудни рад, лишавање слободе, интернирање, принудно мобилисање и приватну имовину.

Према коначном извештају Међусавезничке репарационе агенције од Немачке је по основу репарација Југославија добила само 35,8 милиона долара или прецизно 35.786.418 долара (по ценама из 1938), што представља само промил од пријављених 35,9 милијарди долара штете, као и око 35 милиона пезета од ликвидиране немачке имовине у Шпанији. Поред тога, по одлуци ОУН (из 1951) Немачка је (на основу билатералног уговора од 7.9.1963) дозначила Југославији 8 милиона немачких марака (2 милиона долара) у корист југословенских грађана који су били жртве виво експеримената или претрпели друга оштећења здравља, као и 26 милиона марака у виду надокнанде за југословенске грађане који су у време рата били на принудном раду у Немачкој. Прилично је очигледно да је Немачка дискриминисала Југославију код исплате ратне штете, иако је требало да има исти третман са другим земљама.

ПРЕГОВОРИ  југословенских западнонемачких власти по питању обештећења вођени су 1969. и 1970, када је изнет став да југословенска влада не инсистира на форми решавања овог питања већ на садржају и да је укупан захтев за обештећење од 2 милијарде ДМ (за 950.000 жртава нацистичког прогона базирано на најповољнијем просеку по једној жртви који је Немачка већ исплатила другим земљама). Немци су одбили овај захтев сматрајући да се могу обештетити само категорије жртава које се односе на „типично нацистичке прогоне” и то углавном из расних побуда, док су остале категорије жртава (које спадају у жртве рата и прогона из националних мотива), као и материјалне репарације, остале и даље отворене. Немачка страна је ипак предложила могућност да се ово питање реши кроз тзв. помоћ у капиталу (Kapitalhilfe) тј. кредит од стране немачког државног Кредитног завода за обнову (Kreditanstalt fur Wiederaufbau) под врло повољним условима. Првобитни износ кредита био је 300 милиона ДМ,  али то се није сматрало дефинитивним износом.

ТИТО  и Брант су се начелно договори да се питање обештећења реши у оквиру економске сарадње. Југославија би требало да добије компензацију од 1 милијарду ДМ Kapitalhilfe (али и да рачуна на економску подршку СРН кроз директне инвестиције, Хермес осигурање извозних послова и кредита, заједнички наступ на трећим тржиштима или добијање стабилизационих кредита и комерцијалних кредита немачких банака). Поставља се, међутим, питање зашто је Јосип Броз пристао на решење које је ишло у корист немачке стране. Изгледа да је било јасно да се не може добити више од онога што је првобитно понуђено (100 милиона ДМ као директно обештећење и 300 милиона ДМ кроз Kapitalhilfe), јер немачка страна није била вољна да прави преседан на који би се други  могли после позвати, а са друге стране, Југославији су због привредне кризе била потребна страна средства под повољним условима.

До краја 1973. постигнут је договор да Југославија добије још 700 милиона ДМ у виду Kapitalhilfe (укупно 1 милијарда ДМ), а споразум о томе између влада СФРЈ и СРН је  потписан у Београду је 10. 12. 1974. (објављен је у „Службеном листу СФРЈ” бр. 66/1974, док први споразум није објављен). Према расположивим информацијама први кредит (од 300 милиона ДМ) је дат са роком отплате од 30 година, уз период почека - grace period- од  8 година и каматну стопу од 2% годишње, док је други кредит (од 700 милиона ДМ) дат са роком отплате од 30 година, периодом почека - grace period- од 10 година и уз каматну стопу од 2,5% годишње . 

У ОБА случаја реч је о двостраном правном послу - уговору (споразуму) о кредиту са свим потребним елементима (назив, предмет уговора, сауговарачи, кредитни износ, проценат камате, начин коришћења и враћања кредита, итд.), истина, под изузетно повољним условима, али ипак кредиту који се мора отплатити (ови кредити су касније били предмет репрограма).

Углавном се сматра да је овим питање обештећења дефинитивно решено и историјски превазиђено. Владимир Ивановић који се детаљније бавио овим питањем, сматра да су обе стране добиле овим споразумом - Немачка је скинула „хипотеку прошлости”, а Југославија је добила повољан дугорочни кредит (пошто Немачка није хтела да одобри директно обештећење) - али овај договор никад није образложен југословенској јавности, тако да је питање обештећења попримило облик политичког мита у Југославији. 

СУТРА:ТИТОВА ВЛАДА КРЕДИТИМА НАПЛАТИЛА РАТНУ ШТЕТУ 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације