ФЕЉТОН - ПРЕСЕЧЕНА ВРПЦА ЗА ЧЕОВУ ПОСЛЕДЊУ ТРКУ: Че је одувек знао да ће га астма и његова плућа дотући

ШУМА је мирисала на крв. Меци и гелери кидали су палме са свих страна. Суви кашаљ парао је Чеова плућа, а то га је мучило више него батаљон ренџера који му је био за петама. Дисање му је било отежано, сасвим успорено.

Симбол двадесетог века, Фото „Википедија“

Окружен шибљиком, седео је сакривен и пунио карабин заплењен у бици код Тапериљаса, заједно с још девет пушака и шест маузера. У реденику више није било метака, па је из ранца извадио кутију с муницијом.

Док је пунио свој полуаутомат, на дну ранца, пронашао је белог змаја, притиснутог дневником и бурмутицом. Узео је свеску, прелиставајући је до странице на којој је писало:

„Горка кафа“ и прочитао:

Љубави, сада ће бити истинско збогом; од блата сам остарио пет година, остаје само последњи скок, онај коначни. Свршено је с песмом сирене и унутрашњим борбама, пресечена је врпца за моју последњу трку. Брзина ће бити толика да ће сав крик умаћи.

Готово је с прошлошћу, ја сам будућност на путу.

Ако некад будеш осетила како ти се намеће неки поглед, не окрећи се, немој да разбијеш чаролију, настави да ми куваш кафу и пусти ме да те заувек живим у бескрајном тренутку.

Заклопио је дневник вративши га у ранац, скинуо је кошуљу и на леђа обмотао змаја, привезујући га око стомака. „Можда је ово стварно крај“, помислио је. Али метака је, као и снаге, било све мање. Астма га је потпуно узела под своје, па се једва кретао кроз прашуму.

ОДУВЕК  је знао да ће га његова плућа дотући. Ренџери су опазили да је све ређе узвраћао паљбу док су се приближавали његовом склоништу. Прадо је наредио да се обезбеди зона од триста метара у пречнику, уско стежући обруч.

Остало му је још неколико метака кад је чуо гласове војника који су били већ сасвим близу.

Скупио је снагу и изашао из заклона пуцајући. Пала су још три ренџера, али пао је и његов карабин, закочен са два метка у цеви. Под налетима астматичних напада, срушио се на земљу.

Ноге су га потпуно издале.

Претходница је уклоњена, али група од тридесет војника, с капетаном на челу, убрзала је корак и стигла на стотинак метара од њега. Нису знали да је остао без оружја, чули су само суво кркљање и шиштање, и пустили псе да га истерају на чистину.

Животиње су зарежале и као кербери кренуле на њега. Наједном су стале, режање је утихнуло, чуло се само кевтање из заклона. Ренџери су занемели од чуда кад су пришли и угледали своје утрениране псе кољаче како умиљато седе поред Командантеа, који је у рукама држао карабин.

„Капетане, дођите...“

С пиштољем у рукама, Прадо је сишао до заклона и остао укопан, што од Чеовог ужасног изгледа, што од припитомљених звери.

„Ти си Че Гевара?“, упитао је узбуђено с прстом на обарачу.

НИЈЕ  одговарао, само је спустио руку на пса милујући га. Капетаново лево око заиграло је од беса. Испалио је два хица у животиње, а потом извадио, већ сасвим згужван и никакав, Чеов портрет из џепа.

„Чујеш ли шта те питам?!“, поновио је питање уперивши пиштољ у њега.

„Да, ја сам Ернесто Че Гевара. Пуцај и покопај ме с њима“, показао је главом на псе.

„Да се ја питам, већ би био мртав, курвин сине!“ Прадо то није издржао... Банг! Метак је прошао кроз Чеову десну ногу. Истрпео је бол без јаука, али убрзо је изгубио свест.

„Водите псето!“, узвикнуо је и с још два пуцња дотукао јадне животиње.

У повратку у војни камп ренџери су разговарали како су ухватили Чеа. Једни су сматрали да га је требало убити на месту, други да је баш добро што је ухваћен жив и да је њихова слава сада загарантована, а било је и оних који су мислили да га никад не би ухватили да га болест није савладала.

Капетан Прадо, међутим, није проговорио ни реч. Мислио је само на генералске еполете које сијају на униформи и на своју строгу мајку како пуца од поноса. С том мишљу ушао је у шатор, зграбио слушалицу и ликујући рекао Феликсу Рамосу:

„Имамо га!“

„Поновите, капетане“, желео је потврду амерички обавештајац, не верујући шта чује.

„ТАТА је у нашим рукама!“, рекао је и залупио слушалицу.

ТОГ дана Хулија је кренула у Игеру да одржи часове. Нешто је кључало у њој након синоћњег напада, интуиција јој је говорила да предстоје дани који ће променити њен досадашњи живот и устаљени ток ствари.

Како – није знала. Зашто и на који начин – такође није знала.

Авиони су кружили и летели час високо, час ниско, као да некога траже. Испред школе је видела војни пункт, боливијску заставу на крову постаје, наоружане војнике у униформама како наздрављају. У њеним грудима све се стегло, кад је видела жицу која је делила главни пут од старог школског дворишта.

„Боже, молим ти се само да је он добро...“

Војници који су стајали поред жице били су у униформи њене земље, али по лицима као да су били странци. Осетила је њихове погледе док је прилазила, одмеравали су је мушки, али она није марила за то. Један од војника јој је добацио:

„Не плачи, девојко, герилски рат је готов.“

„Герилски рат је готов!“, поновила је као да то ништа не значи и помолила се још једном.

„Јеси ли добро?“, упитао ју је. „Шта ти уопште радиш овде?“ „Ја сам учитељица“, прибрала се и објаснила. „Предајем у овој школи.“

„Сачекај...“, рекао јој је и ушао у кућицу.

НАКОН неколико тренутака вратио се са упутством:

„Данас ће бити наставе само до четири сата. Иди у другу бараку. У четири распусти децу и иди кући. Такво је наређење од команде.“

„Зашто? Је л’ неко... ухваћен? Убијен?“, упитала је бојажљиво.

„Лепа девојка као ти не треба да поставља тако тешка питања“, убацио се други војник.

„Како се зовеш, срце?“ „Хулија Кортез“, одговорила је отресито. „И нисам ја теби никакво срце!“

„Види ти учитељицу... Млада и дрчна, моја омиљена комбинација! Да нећеш и ти да дижеш револуцију, ха-ха-ха?!“

СМЕЈАЛИ су се и наставили да је одмеравају. Решила је да не губи време на њихову бахатост, и са страхом је крочила у школско двориште које је било претворено у војну зону.

У новијој бараци налазила се само једна учионица. Њен разред је имао између седам и десет ученика узраста од шест до 11 година, али вест о ванредном стању узбудила је мештане Игере, па је данас на наставу дошло само четворо деце, коју родитељи, махом надничари, нису имали где да оставе.

ГДЕ СЕ НАЛАЗИ БОЛИВИЈА

И ДОК су деца живахним прстићима и погледима претраживала стари, дрвени глобус, Хулија је погледала кроз прозор. Угледала је човека налик скитници који је тешко ходао у пратњи стражара.  Водили су га до старе приземне бараке која више није била у употреби.

Док је стражар откључавао врата, погледи су им се срели или јој се бар тако учинило.

„Прва сам нашла!“, викнула је радосно девојчица. „Браво, Соледад. Покажи ми где је...“, тргнула се и пришла деци. Девојчица је на глобусу показала где се налази Боливија и заслужила петицу. Хулија није издржала, погледала је још једном, али тамо више није било никога.

СУТРА: ЧЕ ГЕВАРА СТРАХ И ТРЕПЕТ ЗА ЛАТИНСКУ АМЕРИКУ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ МАРШ БЕЗ СВОГ КОМАНДАНТЕА: Највећи Чеов непријатељ су била његова оптерећена плућа

01. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧЕ НАЈТРАЖЕНИЈИ ЧОВЕК НА ЈУЖНОМ КОНТИНЕНТУ: Амерички хеликоптери даноноћно су надлетали терен

31. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - АМЕРИЧКА АВИЈАЦИЈА ЈУРИ ЧЕОВЕ ГЕРИЛЦЕ: У Боливији се знало: ко ухапси Чеа постје „херој нације“

30. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИОНАРНИ ЖАР И ФАТАЛИСТИЧКА РЕШЕНОСТ: Че је говорио - „Што већу идеју браниш, то те већа сила напада“

29. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације