ФЕЉТОН - ДРУГОЛИГАШ НА КРОВУ ЕВРОПЕ: Развој Босне је био пример како се ствара успешан клуб

САРАЈЕВО ме је купило на први поглед. Град са душом, пуно талентованих људи у разним областима.

Жарко Варајић и Светислав Пешић после тријумфа у Греноблу, Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Тек се појављивало "Бијело дугме" (најпознатија југословенска рок група свих времена, основана 1973). Здравко Чолић је започео своју соло каријеру песмом "Синоћ ниси била ту", док су "Индекси" са Даворином Поповићем већ жарили и палили.

У тој првој сезони у Босни упознао сам Веру. Играла је за Жељезничар. (Кошаркашице Жељезничара освојиле су Првенство Југославије у сезони 1970/1971, испред Црвене звезде.) Први пут смо се срели после једне утакмице Купа шампиона, у којем је њен клуб играо као првак Југославије у претходној сезони. Мала сала "Скендерије" била је пуна. Меча се не сећам толико, јер сам био усредсређен на Веру, с којом ме је те вечери упознао Љубиша Думић, мој саиграч из Босне. Почели смо да се виђамо. Корак по корак. Све се одвијало прилично споро. Као важна утакмица у којој ривали скривају тактику и не желе ништа да ризикују. Била је принципијелна од првог тренутка, тачна, озбиљна, поуздана.

Није много марила за то што сам дошао из Београда, иако је то тада у старту гарантовало неку популарност у Сарајеву.

КАД смо ушли у Прву лигу Мирза Делибашић је дошао из Тузле. Био је врхунски таленат. Већ са 18 година био је у првој постави. Ратко Радовановић је 1973. дошао из Никшића, као класични почетник, а после је, као што је познато, постао један од најбољих европских центара.

Сви и данас причају о финалној утакмици са Емерсоном, у Греноблу 1979, кад је Босна први пут донела титулу првака Европе у Југославију. (Финале Купа шампиона, Гренобл (Француска), 5. април 1979: Босна - Емерсон 96:93.) То је била историјска утакмица у којој је први пут један југословенски тим постао шампион и то без странаца - Американаца. На тој утакмици Жарко Варајић је постигао 45 поена, што је још увек рекорд свих такмичења за клупског првака Европе. А данас кад неко на две утакмице фајнал-фора постигне 45 поена, то је чудо.

Међутим, остаје по страни нешто врло важно, а то је да је тај успех био рецепт у она времена како се стварају шампиони, како се ствара клуб, како се гради тим. Развој Босне је био пример како се развијају клуб и тим од почетка до неких врхунских резултата. То искуство ми је било од непроцењивог значаја у тренерској каријери, а поготово кад сам преузео Албу из Берлина. Пут Босне је на неки начин утицао да формирам свој став, филозофију о стварању клуба, тима, међуљудских односа унутар организације. Никада то није исто, јер су другачије средине, али Босна је била добар путоказ за такве подухвате.
У ТО време Босна не само да је почела да осваја титуле, већ је постала важан фактор у Европи. Клубови су радили за репрезентацију, тренд је био да се стварају играчи, што се после и показало добрим. Југословенска кошарка дала је највећи број великих играча у Европи и НБА. (Закључно са сезоном 2020/2021. у НБА је играло 74 играча с простора Југославије.)

Клубови су, да тако кажем, сами стварали "странце". Играче који су носили највеће бреме у тиму. Млади су сазревали брже, јер су добијали велику одговорност. Рано су схватали шта значи пораз и победа, да све то зависи искључиво од њих. Тако су наши врхунски играчи стасавали знатно брже него у Италији, Немачкој, Шпанији, где су носиоци игре били Американци или касније наши играчи који су као странци били равни америчким кошаркашима, па и бољи од њих.

Босна је и у томе била пример. Модел како се од једног друголигашког тима стиже до крова Европе. И да нисмо победили Емерсон у Греноблу, 5. априла 1979, тај утисак се не би променио. Спортски резултати су плод дугог, континуираног, стрпљивог рада. Клуб нису само играчи и тренери. Клуб су и навијачи, спонзори, град, укупан амбијент који се ствара око клуба. То сам увидео већ тада и тиме сам се водио касније кроз читаву каријеру.

УОСТАЛОМ, тако сам и бирао средине у које сам одлазио, јер нисам желео да се везујем за поднебља са ситним, краткорочним амбицијама. Амбијент ствара један тим. Што је бољи амбијент, боље се развија тим. Босна је по томе била јединствена. Велики ентузијазам.

Данас у врхунском спорту, огромне посвећености свих оних који чине клуб (иако је кошарка постала бизнис, што је добро, али и неминовно) тај ентузијазам је додатна снага за све оно што не можеш неким нормалним путем да постигнеш. Припадност клубу, идентификација с тренером, клубом, пројектом... Све то надокнађује неке недостатке и може да буде језичак на ваги у преломним тренуцима.

Босна је све то некада имала. У оном, незаменљивом Сарајеву, у којем је бујао таленат свих врста и у којем смо ми кошаркаши почели као ситне рибе. Требало је доста труда да би се ту задобила нека наклоност и популарност, у односу на друге. У граду који је имао два јака фудбалска клуба, прегршт уметника, певача, стваралаца у разним областима. Али, ми смо својим резултатима успели да напунимо "Скендерију" и да у првим редовима видимо баш нека од тих лица која су била појам у оној, великој Југославији. Сарајево је тада врвило од великих имена, у музици, спорту, чему год. Било је то време кад су у размаку од неколико година фудбалери из Сарајева и Жељезничара освојили титуле. (Сарајево у сезони 1966/1967, Жељезничар у сезони 1971/1972.) Публика се дивила фудбалским асовима: Осиму, Мусемићу, Букалу, Јанковићу, Каталинском...

МЕЂУТИМ, у једном тренутку нас су некако заволели више од осталих. Постали смо ин. Било је важно бити у "Скендерији" уз Босну, да будеш део кошаркашког спектакла који се ту нудио у чувеном термину "суботом у пет" или у неком другом, кад су се играле европске утакмице. (Термин ТВ преноса Кошаркашке лиге Југославије почев од седамдесетих година прошлог века.)

Кад размишљам о свему томе, све што сам касније постигао некако се зачело у том граду.

Сарајево је било Југославија у малом, центар земље у правом смислу те речи. Сви су волели Сарајево. Ми смо свуда били други најпопуларнији клуб у држави. Загрепчани су имали своју Цибону, а онда су волели Босну. Београђанима су на срцу били Звезда или Партизан, а друга им је била Босна. Те симпатије смо осећали и оне су нас додатно мотивисале.

СУТРА: У ВОЈСЦИ ПРВА ТРЕНЕРСКА ПОНУДА

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТРИ "ФОЛКСВАГЕН БУБЕ" ЗА КАРИЈА: У општем слављу украли му први трофеј - швајцарски сат

16. 12. 2021. у 12:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФИЛОЗОФ ИЗ ПИРОТА НА "ЖЕРАВИЦИ": Пешић је био међу 24 кандидата за Светско првенство у Љубљани

15. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРОРОЧАНСТВО МАЈКЕ ДУШАНКЕ: Навијао за Звезду, али ме је тренер Рајче убедио да ћу у Партизану добити бољу прилику

14. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 6

СПОРТСКА ТРАГЕДИЈА: Како је Кари Пешић баталио фудбал (ФЕЉТОН)

13. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације