ИНТЕРВЈУ ПСИХИЈАТАР ДР АЛЕКСАНДАР МИСОЈЧИЋ: Од јануара на боловање и због сагоревања на радном месту

И. Ковачић

04. 10. 2021. у 14:00

ОД јануара следеће године синдром сагоревања на послу, према пропозицијама Светске здравствене организације, постаће званична дијагноза.

ИНТЕРВЈУ ПСИХИЈАТАР ДР АЛЕКСАНДАР МИСОЈЧИЋ: Од јануара на боловање и због сагоревања на радном месту

Фото: М. Анђела

То практично значи да ће људи са овим проблемом имати право на боловање. Сагоревање на послу, за шта се користи енглеска реч "брнаут" (burn-out), јавља се код запослених све чешће, а према најновијем истраживању чак 60 одсто грађана Србије изјаснило се да се суочава са тим. Према студији која је урађена у 15 земаља, испред Србије су Пољска и Русија у којима се 66 одсто испитаника изјаснило да има овај проблем.

У интервјуу за "Новости", Алексанадар Мисојчић, психијатар и психотерапеут, каже да постоје три јасна показатеља да неко пати од брнаут синдрома:

- То су емоционална исцрпљеност, цинизам који се манифестује кроз лош однос према колегама и смањена продуктивност у послу.

Може ли свако да оболи од синдрома сагоревања на послу?

- Брнаут се неће десити свакоме, јер већина људи успева да нађе баланс. Особе које доживе синдром сагоревања на послу су обично оне које имају проблема да задрже границу, или се њихове границе лако пробијају, као и оне које воле контролу до најмањих ситница или амбициозне особе које немају довољан степен компетентности. Осим тога, студије су показале да људи који су мање екстровертни лакше оболевају од брнаута, ако и они који су емотивно нестабилни, неуротични, имају хипохондријске идеје, неповољну финансијску ситуацију, као и људи чији послови нису сигурни.

Због чега се "сагори на послу"?

- Услед пролонгираног, дакле хроничног стреса који узрокује емотивну, физичку и психичку исцрпљеност. Особа која је "сагорела" може да се препозна по томе што оно што је некада чинило срећном то више није случај. Обично касне на састанке и посао, физички се запуштају, избегавају да разговарају о томе, а по правилу у њиховим ставовима доминира нека врста негативизма.

Да ли се овај синдром јавља само на радном месту?

- Званична дијагноза ће да важи само ако су ове промене настале као последица радног места. Међутим, ако бисмо шире размишљали, хронични пролонгирани стрес може да се сретне и у другим ситуацијама, као сад у време пандемије. Такође, и услед неких ситуација у породици, као што је брига о адолсцентима, старим родитељима...

На које начине је могуће да се спречи "сагоревање"?

- Стрес сам по себи не значи ништа. Питање је само да ли и у којој мери руши наше механизме одбране. Дакле, нема великог и малог стреса, већ је битно само колико нас погађа. Важан је баланс у животу. То значи да би требало да се зна колико времена проводимо са породицом, а колико на послу. Дужина радног времена мора да буде прилагођена, јер сваки човек мора да има осећај да његов живот иде у једном одређеном смеру и да није испустио конце из руку.

Колико је послодавац одговоран за појаву брнаута?

- Сваки однос зависи од две стране. Било који пословни систем би морао да се запита ако им се појаве људи са брнаутом. Веома је важно да појединац у систему има један доживљај аутономије, интегритета, а да са друге стране има осећај припадности тој групи. То је баланс који је врло важан. Сваки пословни систем ово би требало да вага. Зато постоје велике фирме које имају кадар који се професионално бави људским ресурсима, управо да би спречили да дође до синдрома сагоревања.

Када би требало потражити стручну помоћ?

- Уколико човек може сам да успостави границу и нађе баланс то је добро. Међутим, уколико неко од његових ближњих види да то не иде требало би да га упути стручњаку. Време за   стручну помоћ је моменат када је квалитет живота и рада толико осиромашен да више никако није добар. Веома је важно да се не иде у самолечење, јер често се оболели "лече" алкохолом, психоактивним супстанцама и бегом од реалности.

Разговор важнији од лекова како се лечи брнаут?

- Лечи се зависно од интензитета тегоба. То значи да су некада потребни и лекови, али је психотерапијски разговор неопходан и уз медикаменте и без њих. Он има за циљ да редефинише односе који су довели до поремећаја.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)